Jednom je Henri Kisindžer upitao kineskog premijera Džou Enlaja da li je Francuska revolucija bila uspešna. „Još se ne zna, rano je”, bio je čuveni odgovor. Kada bi se pitanje ponovo postavilo danas, odgovor bi verovatno bio: „Verovatno ne“. Jer se sve tri vrednosti Velike revolucije – jednakost, sloboda i bratstvo – u Evropi, domu parlamentarne demokratije, trenutno tope.
A političke promene deluju nepovratno: u otprilike polovini evropskih država, neofašističke partije su na putu da preuzmu vlasti – ili su je već preuzele. U Mađarskoj, Srbiji, Slovačkoj i, naravno, Rusiji, na vlasti su kvaziautokratske vlade. Prošle nedelje je na izborima u Austriji pobedila stranka koju čak i konzervativni mediji opisuju kao „radikalnu desnicu“, FPÖ. I to ne sa zavodljivom pseudo-liberalnom pričom, već sa programom koji otvoreno poziva na etnički i kulturno očišćenu zemlju pod Gebelsovim citatom „Tvrđava Austrija“.
Oni zagovaraju da se u ustav unesu „dva pola”, radikalno sprovede „remigracija“ i stvori dvostepeno društvo u kom bi samo „pravi“ Austrijanci imali pravo na socijalna davanja. Prema rečima FPÖ, oni žele da „dobiju punu vlast nad tri suštinska elementa – vladom, prostorom i ljudima”. U oblasti kulturne politike žele da se ugledaju na susedne zemlje, Mađarsku i Slovačku: da smanje subvencije za „woke događaje“, konkretno „Evropsku pesmu“ i „Bečki festival“, festival čiji sam umetnički direktor. U očima FPÖ, „woke“ je, naravno, sve što nije muzika duvačkih orkestara, opereta ili šlageri.
Cenzura uskraćivanjem sredstava
Time se politizuje trend koji je već godinama vidljiv širom Evrope: smanjenje budžeta za kulturu na osnovu toga što nisu ekonomski održivi. Sećam se da smo 2019. godine – kada sam još bio umetnički direktor NTGent-a u Belgiji – demonstrirali protiv budžetskih rezova flamanske vlade. Metaforički rečeno, proces dodele subvencija bio je kao distribucija hrane nakon elementarne nepogode: institucije i nezavisne umetničke trupe su bile strpane u isti rezervoar, u kom je na raspolaganju bilo premalo novca.
Na poznati neoliberalni način, stvarni problem – odnosno suviše nizak iznos subvencija – preveden je u konkurentski sukob. Dok razgovaramo, sličan proces se odvija u Holandiji i predvidiv je u Nemačkoj. Sećam se kako je tokom flamanskih rezova budžeta naručena nezavisna studija da se ispita odnos između investicija i prinosa u svim sektorima. Ispostavilo se da je sektor kulture na prvom mestu, sa profitom od 8 evra za ulaganje od 1 evra.
Ali, više se ne radi o novcu, već o politici. Jer, smanjenje budžeta u kulturi nije ništa drugo do početak njene cenzure. Reč je o transformaciji šarolikog društva, o dezintegraciji građanskog društva koje je odavno prestalo da bude „nacionalno“. U istočnoj Evropi, „seča” u kulturi je skoro završena. U Slovačkoj čelnike nacionalnih kulturnih institucija redom smenjuju desničarske birokrate. U zemljama nemačkog govornog područja, kulturni kanal 3Sat je posle dve decenije smanjivanja budžeta sada na ivici zatvaranja. Što se Belgije, Holandije i Francuske tiče, preovladava uobičajeno „atlantsko zakašnjenje”: republikanski optimizam nacija pošteđenih klasičnog fašizma. Ali, do kraja decenije posao će i ovde obaviti – NVA u Belgiji, Partija slobode u Holandiji, Švedske demokrate u Švedskoj.
Za desnicu su jednakost i bratstvo „woke propaganda”
Fukujamina iluzija da će liberalno društvo neizbežno trijumfovati, kao što je Marks svojevremeno zamislio za besklasno društvo, sada je takođe poništena u zemljama bivšeg jezgra EU. Jednakost i bratstvo – tj. otvorenost prema svetu, solidarnost u okviru države blagostanja i versko, političko i seksualno samoopredeljenje – za desnicu sada, očigledno, nisu univerzalne vrednosti koje treba deliti, već „woke propaganda”. Možda je to najbolje sažeo Gert Vilders (osnivač i jedan od vođa holandske ekstremno desničarske Partije slobode, prim.prev.) kada je u nedelju čestitao FPÖ: „Mi smo pobednici! Identitet, suverenitet, sloboda – to je ono za čim čeznu milioni Evropljana“.
Ne može biti jasnije: „identitet“ umesto pluralizma, „suverenitet“ nacije umesto Evrope i na kraju „sloboda“ od „jezičkih zabrana“ i sličnih humanističkih ograničenja. Harizmatični Hajder (predsednik FPÖ od 1986-99, koji je stranku usmerio ka otvorenije desnom programu i govoru, prim.prev.) je 1990-ih doveo FPÖ u populizam, ali je izbegavao nacističku retoriku i barem je imitirao liberalne vrednosti. Isto tako u Francuskoj: Marin Le Pen je ukinula antisemitizam svog oca i volela da priča o „republici“. To je sada prošlost. Pobednički FPÖ osvojio je srca Austrijanaca svojim zahtevom za plebiscitarnom diktaturom, na čelu sa takozvanim „narodnim kancelarom“, što je takođe nacistički termin: etnički oblik demokratije, utemeljen za večnost zahvaljujući doslednom uništavanju parlamentarnog „sistema“.
Maske desničara
Da, maske su pale: veče pred izbornu pobedu, poslanici FPÖ su pevali pesme SS-ovaca, u kojima su priželjkivali povratak „svetog Nemačkog Rajha“. A kada sam neposredno pre izbora zajedno sa Elfridom Jelinek napisao otvoreno pismo protiv FPÖ-a, komentatori na društvenim mrežama su se šalili da smo obezbedili „mesto na listi“. Što znači: mesto na cirkularnim listama smrti ilegalnih identitarnih nasilnika koji su bili u naručju FPÖ-vaca na njihovim izbornim slavljima.
Što se kulture tiče, sve desničarske slatkorečivosti su prošlost: ideja o narodnoj kulturi koja govori „nemački“ u Austriji ispuzava kao zombi iz groba istorije u koji je sahranjena 1945. U Mađarskoj, Slovačkoj i Srbiji, pak, uništenje raznovrsne kulture je gotovo potpuno. Rusija, u međuvremenu, finansira svoje desničarske sestrinske partije, od Austrije do Nemačke i Francuske, i zabavljajući se posmatra kako se Evropa dekonstruiše. Šta da se radi?
U čuvenom odgovoru Džou Enlaja leži nada – iako sarkastična: stvari ne izgledaju dobro, ali republikanske vrline još uvek nisu sasvim mrtve. Još je „prerano“ da se uključimo u labudovu pesmu demokratije koju pevaju desničarske stranke. Istorija građanskih sloboda je istorija otpora: protiv kraljeva i careva, feudalizma, staljinizma, fašizma. Od dana Francuske revolucije, čak i antičke Atine, demokratija je bila pod stalnim napadima, a nekoliko decenija u kojima je postojala višestruko su kraće od svih vekova u kojima je bila ništa drugo do san.
Kada je kralj Kserks krenuo protiv Grčke da okonča slobodu gradskih država, poslao je glasnika. Zamolio je Grke da predaju svoje mačeve i štitove. Grci su ponosno odgovorili: „Dođi pa uzmi!“ Naravno da nemamo mačeve i štitove. Naše oružje su naša pozorišta, naši muzeji, naši ulični festivali i univerziteti, naši kulturni i pop festivali. Naše oružje su naša sećanja i naše nade: sámo raznoliko društvo.
Dođi pa uzmi!
Sa engleskog prevela Iskra Krstić
Tekst je prvobitno objavljen 3. oktobra 2024. u De Standaard.
