Srbija bi, po domaćem „običaju“, sama finansirala celu infrastrukturu – a ne bi imala ni udeo u vlasništvu nad rudnikom, što uopšte nije običaj u svetu. Rio Tinto nigde nije dobio ovako povoljne uslove, skreće se pažnja u analizi „Koliko bi Srbija dobila od projekta Jadar?“ koju potpisuju Drakulić, Šoškić, Popović i Mijatović, a prenosi N1.
U slučaju ekološke katastrofe (poplave, izlivanje jalovine, itd.) Srbija bi ogromne izdatke za sanaciju, potencijalno stotine miliona evra, morala da plati sama, ističe N1.
„Jedina raspoloživa procena ekonomskog efekta Projekta Jadar od strane investitora, Rio Tinta, se nalazi na sajtu Rio Tinta i poziva se, kao i svi zvaničnici kompanije, predsednik i Vlada Srbije na studiju koju su naručili i platili malo poznatoj londonskoj konsalting kompaniji, Ergo Strategy Group“, navodi se. Stručnjaci komentarišu da je cilj investitora bio da kroz tu studiju prikaže da je doprinos projekta srpskoj ekonomiji i državnim javnim finansijama značajan, ali da se detaljnijim čitanjem otkriva „da su ti efekti minimalni i da bi jedini potencijalni dobitnik rudarenja litijuma mogao biti Rio Tinto“.
Analiza „Koliko bi Srbija dobila od projekta Jadar?“
U pomenutoj studiji na sajtu Rio Tinta navodi se procena da će rudnik donositi milijardu evra prihoda godišnje. Na istom mestu se pretpostavlja da će se 305 miliona evra od tog prihoda odbijati na dobra i usluge, uključujući plate.
Drakulić, Šoškić, Popović i Mijatović ocenjuju da bi taj deo išao uglavnom u džepove stranih partnera, a da, uzevši u obzir iskustvo iz istočne Srbije, nije isključeno da bi tako bilo i sa platama. „Mada studija predviđa 30 miliona evra godišnje za bruto plate, ne može se očekivati da će to predstavljati značajan dobitak za Srbiju“, citira se u članku N1, te da nije isključeno da će deo plata zaposlenih Srbija subvencionisati.
Od preostalih 695 miliona evra operativne dobiti Rio Tinto predviđa da uzme dve trećine, to jest 450 miliona evra. Na drugom mestu se saznaje da Rio Tinto po sopstvenoj studiji planira da investira 2.55 milijarde evra, a da profitira 13.95 milijardi. Za to vreme bi „ukupni prihodi budžeta Srbije tokom 40 godina Projekta predstavljali ukupno 3,8 milijarde evra bez aktualizacije finansijskih tokova, što je tri puta manje od neto dobiti Rio Tinta“, navodi se u studiji.
Od te svote nisu odbijena ulaganja u infrastrukturu. Kada se i oni uračunaju, ispostavlja se da Srbija od Projekta Jadar ne bi imala nikakvu finansijsku korist, zaključuju stručnjaci.
Ekonomisti skreću pažnju i na to da bi Rio Tinto bio oslobođen poreza na dobit tokom čak 12 od četrdesetak godina trajanja projekta; da bi renta bila mizerna (a da je Srbija u prilici da je čak i dodatno smanji, kao što je izašla u susret Ziđinu); da je Srbija počela da daje subvencije za proizvodnju električnih baterija kompanijama koje nemaju iskustva sa njihovom proizvodnjom, što dodatno dovodi u pitanje rentabilnost čitavog projekta; da je potranja za vozilima na litijumske baterije trenutno smanjena…
Vlasništvo vaše, posledice naše
U analizi se naglašava i da je neverovatno da Srbija neće biti vlasnik niti jednog dela rudnika. Kao kontraprimer navode poslovanje Rio Tinta u Ruandi i Madagaskaru:
„U manjem litijumskom projektu u Ruandi, Rio Tinto će morati da investira da bi na kraju dostigao 75% vlasništva. Dodatno, Rio Tinto je prihvatio da bez ikakvog ulaganja Republika Gvineja dobije 15% kapitala projekta Simandu, a Madagaskar 20% projekta Fort Dofan. To, pojašnjava se, znači da u Gvineji i Madagaskaru države, to jest poreski obveznici su bez ulaganja postali suvlasnici projekta, što u našem slučaju nije predviđeno“, citira analizu N1.
Stručnjaci upozoravaju i na posledice od otvaranja rudnika po životnu sredinu:
„Viševekovne ekološke posledice Projekta bi ostale, bilo da se rudnik eksploatiše do kraja ili brzo zatvori. Kao što su pokazale poplave u dolini Jadra 2022. godine, klimatske promene donose velike, nove rizike za sve rudarske projekte. Naprimer, ukoliko bi došlo do popuštanja deponije jalovine, zagađenja voda i drugih ekoloških katastrofa, Srbija bi snosila višedecenijske katastrofalne finansijske posledice koje bi iziskivale stotine miliona evra samo za sanaciju. Rudarske kompanije, druge države ili Evropska unija nikada ne bi prihvatile da snose finansijske posledice bilo kakve katastrofe u Srbiji“, tvrdi se.
Analizu su izradili Zoran Drakulić, predsednik kluba Privrednik, vlasnik Point grupe, ali i prvog rudnika litijuma na svetu, profesor na ekonomskom fakultetu Dejan Šoškić, profesorka ekonomije u penziji Danica Popović i ekonomista Boško Mijatović.
I.K.
