Kako bojkotovati bojkot NIN-ove nagrade

Foto: logo nagrade

Dodelu NIN-ove nagrade s razlogom svake godine prati javna debata. Reč je, naime, o priznanju koje omogućava autoru, neuporedivo ređe autorki, odnosno idejama koje u književnoj formi zastupa, da dospe u mejnstrim.

Ovogodišnju dodelu, međutim, obeležiće neskvakidašnji poziv na ograničavanje javne debate – otvoreno pismo „Bojkot NIN-ove nagrade“. Ovo pismo potpisuje osamnaest pisaca, među kojima i bivši dobitnici, kao i oni koji su se u proteklih nekoliko godina ili čak ove godine našli u širem ili užem izboru za NIN-ovu nagradu. Ukratko, oni pozivaju svoje izdavače da bojkotuju NIN-ovu nagradu kao priznanje u kome su vanknjiževni, odnosno ideološki faktori presudni. Činjenica da poziv na bojkot potpisuju autori koji tvrde da ovogodišnji žiri nema neophodan moralni i stručni autoritet, dan pre proglašenja dobitnika, a da je sastav žirija poznat već mesecima unazad, diskredituje isključivo potpisnike.

No, ono što je suštinski izazov u razumevanju ovog naizgled nespretnog marketinga jeste odgovor na pitanje zašto napad na relativno konzervativnu instituciju kakva je NIN-ova nagrada dolazi zdesna, te koje su potencijalne posledice.

Šifra: antijugoslovenstvo

Iako od pojave prvih feminističkih glasova, koji neprekidno ukazuju na seksizam u politici nagrađivanja, članovi žirija insistiraju na tome da je jedino merilo tekst, odnosno književni kvalitet teksta, žiri NIN-ove nagrade sada se suočava s tim da se taj argument koristi protiv njega. Naime, kako i književnost i ideologija imaju zajedničku gradivnu jedinicu – jezik – uvođenje podele na ideološka i neideološka čitanja, angažovanu i apolitičnu književnost promašeno je samo po sebi iz najmanje dva razloga.

Najpre, takva veštačka podela onemogućava diskutovanje o suštinskim pitanjima – na primer, kako društvena stvarnost utiče na nejednake šanse eksploatisanih i ugnjetenih slojeva, uključujući i žene, da ravnopravno stvaraju u kulturi, kako se pronalaze nove jezičke forme za kodifikovanje određenih individualnih i kolektivnih iskustava, i tome slično. Dalje, bez debate o ideologiji kao sastavnom delu književnog teksta prećutno se stvara sporazum prema kome je književnost polje samoafirmacije i međusobne afirmacije pripadnika muške, nacionalne elite. Mehaničko razdvajanje ideologije i književnosti ima posebnu težinu u kontekstu u kome je nacionalni književni kanon izgrađen tako što su promovisani i nagrađivani autori koji su postmodernističku estetiku koristili kao izgovor za ispisivanje nacionalističke mitologije o univerzalnom stradanju srpskog naroda kroz istoriju i njegovom iskonskom neprijatelju – Jugoslaviji i jugoslovenstvu.

Otuda nije nimalo iznenađujuće da pomenuti poziv na bojkot potpisuju zagovornici srpskog nacionalizma poput Vladimira Kecmanovića, Mira Vuksanovića, Dejana Stojiljkovića, Emira Kusturice.

Još manje je čudno da se u pozivu na bojkot, što je besmislen čin u trenutku dodele nagrade za koju se selekcija velikim delom obavlja u prethodnoj godini, a žiri je javnosti poznat mesecima unapred, koriste denuncije poput „jalova politička korektnost“, kao i poslovični antikomunizam. U tom duhu Dejan Stojiljković na članove žirija referira sledećom opaskom: „a drugovi iz žirija ako nas se sete na dan bezbednosti, neka nas se sete“.

Ovaj diskretni antikomunizam služi kao šifra za antijugoslovenstvo, što se može razumeti kao glavni razlog zbog kojeg potpisnici bojkota, do nedavno regularni dobitnici i učesnici u izboru za NIN-ovu nagradu, baš u ovom trenutku ukazuju na problematičnost „moralnog i stručnog autoriteta“ ovogodišnjeg žirija. Ono što potpisnici „bojkota“ posredno imenuju kao „poetičku proizvoljnost“ zapravo je nesvakidašnji poetički iskorak u kontekstu NIN-ove nagrade.

Naime, svih pet romana koji su se našli u najužem izboru – „Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića, „Mulat albino komarac“ Steve Grabovca, „Yugoslav“ Ane Vučković, „Grozota ili..“ Slobodana Tišme, te „Pas i kontrabas“ Saše Ilića – na manje ili više književno ubedljiv način tematizuju raspad Jugoslavije i njegove veze sa savremenim, postjugoslovenskim društvima. Svaki od ovih romana govori o nekom fundamentalnom traumatskom jezgru – Srebrenici, ulozi JNA u ratnim razaranjima, bombardovanju SRJ, posleratnoj bedi i siromaštvu, odnosno neuspelom pokušaju „tranzicije“ – iz različitih, ali prema jugoslovenskom nasleđu afirmativnih perspektiva – intimističke, jugonostalgične, antirevizionističke.

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Javna debata i nezavisna kritika

Iako mu ne treba pridavati veći značaj nego što marketinški potez kao što je poziv na bojkot NIN-ove nagrade poseduje u realnosti, treba reći da njegova retorika izgleda kao groteskno umanjen i do apsurda ogoljen mehanizam pomoću kojeg je srpski nacionalizam kolonizovao javni prostor devedesetih godina prošlog veka.

To, ukratko, znači imitiranje pozicije ugroženosti i moralne čistote da bi se oni koji se prepoznaju kao pretnja javno napali. U tom smislu, nema nikakve poetske pravde u tome što se jedna književna nagrada kao institucija sada osporava (pseudo)argumentacijom o „ideološkoj obojenosti“, iako je upravo to argumentacija kojom su se insitucije poput ove do sada „branile“ od uticaja feminističke i drugih društveno osvešćenih interpretacija književnosti. Naprotiv. Sasvim je izgledno da ovakvi napadi neće dovesti u pitanje mehanizme i procese koji stoje iza književnih nagrada. Štaviše, ovo je otvoreni poziv za povratkom „nacionalnih vrednosti“ u književnu kritiku, pod izgovorom da je ona oštećena „ideološkom obojenošću“.

Stoga legitimisanje ovakvog govora u/o književnosti, a time i o kulturi u celini, može značajno olakšati napore onim društvenim snagama koje nastoje da svaku radikalnu kritiku unapred diskvalifikuju kao „ideološku“. Još važnije, takav pristup zapravo zamagljuje razliku između politički artikulisane kritike, koja analizira uslove književne proizvodnje i ukazuje na veze između društva, ideologije teksta i estetike, i napada na integritet kritičarki/kritičara kao pojedinaca, koji postaju prihvatljivi ukoliko su obavijeni oreolom, najčešće samoproklamovane, „ideološke neutralnosti“. Dugoročno gledano, to može učvrstiti stav da se svako odstupanje od nacionalističkih vrednosti i merila u kulturi tretira kao neka vrsta ekstremizma.

Jedini način da se takvi obračuni zaustave i preduprede jeste negovanje demokratske debate i njenog ključnog aktera – nezavisne kritike. Što znači kritike koja ideološke pretpostavke na kojima počiva ne skriva, već otvoreno iskazuje, a istovremeno je sposobna i za promišljanje konteksta koji omogućava njen nastanak.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE