Kada živiš u podstandardnom naselju ostajanje kod kuće te ne štiti od zaraze

Romsko naselje u Zemunu; Foto: Marko Miletić / Mašina

Apel da se ostane kod kuće kao mera zaštite od zaraze koronavirusom za ne mali broj ljudi nije opcija. Stanovnici i stanovnice podstandardnih naselja, sve i da to mogu, ostajanjem doma nisu zaštićeni od epidemije.

Borba protiv širenja koronavirusa u Srbiji traje već tri nedelje i stiče se osećaj da se stanovništvo polako privikava na mere, pre svega na mere smanjenog kretanja, koje Vlada Srbije sprovodi sa ciljem suzbijanja epidemije.

Nakon perioda panične kupovine osnovnih životnih namirnica, lekova i zaštitnih sredstava (ko je imao sreće da to na vreme pribavi), evidentno je da je na ulicama sve manje ljudi, čak i u vreme kada je dozvoljeno kretanje. Oni kojima posao omogućava rad od kuće ili su uredbom vlade oslobođeni rada za vreme vanrednog stanja, sada mogu da se pridržavaju mera izolacije.

Međutim, šta je sa onima koji nisu imali dovoljno novca za kupovinu većih količina brašna, konzervi hrane i zejtina? Šta je sa onima koji nisu imali novca da pribave veće količine lekova, sredstava za poboljšanje imuniteta i sredstava za dezinfekciju? Kako bi trebalo da prežive oni koji nisu oslobođeni rada za vreme vanrednog stanja i koji svoj posao ne mogu obavljati od kuće?

Najsiromašniji nisu ugroženi?

Vlada Republike Srbije je paralelno sa uvođenjem vanrednog stanja oformila i dva štaba: zdravstveni koji se bavi problemom suzbijanja infekcije korona virusa i održanja zdravstvenog sistema i štab koji za cilj ima otklanjanje štetnih posledica po privredu. Aleksandar Vučić je više puta ukazivao na to da se plate neće smanjivati i da će penzije za mart biti uvećane za 4.000 dinara.

Međutim u prethodnim nedeljama nije se uopšte govorilo o onih pola miliona ljudi (po zvaničnim podacima) koji nemogu da zadovolje ni osnovne potrebe, jer žive u apsolutnom siromaštvu.Nije bilo ni reči o onima koji žive u uslovima koji nisu primereni za dostojanstven život i kada je u državi redovno stanje.

Ni jedna mera Vlade nije upućena ka najsiromašnijem sloju društva, Romima i Romkinjama koji žive u preko 580 podstandardnih naselja na čitavoj teritoriji Srbije.

Glavna karakteristika ovih naselja je izuzetno loša komunalna struktura ili potpuno izostajanje iste. Čak 43,5% romskih naselja su slamovi, što znači da u okviru njih ne postoji električna, vodovodna i kanalizaciona mreža. Bez vode je skoro 30% svih romskih naselja, a u 65% svih romskih naselja ne postoji nikakva kanalizaciona infrastruktura.

Koliko je težak život u podstandardnim naseljima ukazuje i prosečni životni vek Roma, koji je znantno niži od državnog proseka i iznosi 48 godina. Ipak, za nadležne organe u državi to nije bio dovoljno važan podatak. Niko od nadležnih nije uzeo u razmatranje činjenice da se stanovnici ovih naselja ne mogu pridržavati ni najosnovnijih higijenskih mera za suzbijenje epidemije koronavirusa, jer na hiljade njih živi u naseljima koja ne poseduju vodovodnu mrežu. Niko nije uvideo da romska deca neće biti u mogućnosti da prate školsku nastavu na televiziji jer na hiljade njih živi bez struje i televizora.

Bez zaliha, bez zarada

Da su Romi i Romkinje iz podstandardnih naselja u ovoj teškoj situaciji ostavljeni na cedilu, ukazuje i činjenica da većina njih za vreme trajanja vanrednog stanja neće imati gotovo nikakve prihode, s obzirom da se velika većina bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina.

Sakupljači sekundarnih sirovina i za vreme redovnog stanja imaju brojne egzistencijalne probleme, jer rade u pravno nevidljivom sektoru na osnovu kojeg profitiraju privatni recikleri, kojima obezbeđuju preko 75% sirovine za preradu. Celodnevnim radom čitave porodice, sakupljači zarađuju manje od 1000 dinara. To znači da njihove porodice nisu imale dovoljno novca da obezbede dovoljne zalihe osnovnih životnih namirnica, kako bi neko vreme svi članovi mogli da borave u kućnoj izolaciji.

Da bi ostvarili kakav takav prihod, sakupljači sekundarnih sirovina moraće da izađu iz svojih kuća i da nastave sa redovnim radom. Međutim, činjenica da i za njih kao i za sve ostale građane važi zabrana kretanja posle 17h, znači da se njihovo vreme rada značajno umanjuje. Takođe, zbog smanjenog kretanja stanovništva po gradovima, smanjene su i količine smeća koje se može reciklirati.

Kada se sve pobrojano uzme u obzir, vidi se surovost situacije u kojoj se nalaze Romi i Romkinje, stanovnici podstandardnih naselja.

Uslovi koji vladaju u podstandardnim romskim naseljima nisu ništa novo. Svi pomenuti problemi su višedecenijski i produkt su zanemarivanja i segregacije romskog stanovništva. Rešavanje problema najsiromašnije zajednice država je svela na projekte civilnog društva i međunarodnih fondacija koje su slivale ozbiljan novac, na ime inkluzije Roma, od čega romska zajednica nije imala gotovo ništa.

I tako već decenijama, egzistencijalna pitanja najsiromašnijeg sloja društva ostaju obeležena nebrigom i nezainteresovanošću političara, koji se romskog stanovništva sete samo u vreme predizbornih kampanja.

Jedino na šta se romska zajednica može nadati u ovakvim trenucima je solidarnost ostatka stanovništva.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE