Sveta Nedelja i radnička prava

Izvor: piqsels.com

Rad nedeljom i praznikom poslednjih dana se ponovo pojavio u fokusu interesovanja javnosti. Ovoga puta na društvenim mrežama kao inicijativa koja se pokreće u različitim grupama u kojima se nalazi veliki broj radnica i radnika iz sektora trgovine.

Inicijatori fejsbuk grupe „Bar nedeljom budi kući“, koja je za desetak dana prikupila više od 20.000 članova, su pokrenuli i peticiju za zabranu rada nedeljom u trgovinama. Vanredno stanje je pokazalo da nije nužno da supermarketi rade svakog dana pa se slične inicijative pojavljuju i u regionu.

Da se podsetimo, inicijativu su pre nekoliko meseci aktivirali sindikati, pa je o toj temi gostujući na televiziji, između ostalih, govorio i ministar Rasim Ljajić.

Budući da je pomenuti ministar u resoru trgovine, a da je tema u pojedinim medijima u tretirana sa pozicija uspešnosti poslovanja, jasno je da pitanje položaja radnica i radnika koji treba da rade nedeljom i praznikom, njihovih prava, garantovana Zakonom o radu, sporedna tema, odnosno da će radnici morati da rade onako kako neko drugi odluči.

Zakonom o radu predviđena je 40 časovna radna nedelja, a prekovremeni rad je regulisan uvećanjem zarade za 26% za dane u sedmici (i nedeljom!), za rad na dan praznika koji je neradni dan – najmanje 110% od osnovice. Za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% povećanja od osnovice.

Zakonom je regulisano i da zaposleni može da radi najduže 12 časova dnevno, odnosno 48 časova nedeljno uključujući i prekovremeni rad. Zakon ne reguliše koliko dugo može da traje toliko uvećan prekovremeni rad. U praksi je čest slučaj da se 10-12 sati dnevno podrazumeva, kao i to da je svaka subota radna.

U prošlim vremenima, kada je bio na snazi Zakon o udruženom radu, uvećanja za prekovremeni rad bila su 30% za redovno radno vreme, a 50% za rad subotom, nedeljom, državnim praznikom i noću. Takođe, kada fond sati prekovremenog rada tokom određenog perioda prelazi 168 sati mesečno, preduzeće je bilo obavezno da zapošljava nove radnike. Jer, radnik može povremeno da radi prekovremeno, ali ne i stalno, jer to ugrožava njegovo osnovno pravo na odmor, slobodno vreme, očuvanje ličnog zdravlja i porodice, a sigurno i umanjuje produktivnost na radu.

Foto: rudlavibizon / Flickr

Zašto nedelja?

Nedelja kao neradni dan istorijski nije potekla samo od religijske predstave o Bogu koji je sedmog dana odmarao i obavezi vernika prema Crkvi – kapitalizam se u prvobitnoj akumulaciji i industrijalizaciji najmanje obazirao na etiku i ljudska prava – nego pre svega kao rezultat sindikalne i političke borbe radnika tokom 19. i 20. veka koja je ova dostignuća uzdigla do civilizacijskih vrednosti.

Dakle, imajući u vidu ova podsećanja, u aktuelnoj raspravi o radu nedeljom, pre svega treba imati u vidu da li poslodavci poštuju Zakon o radu, i takav kakav je, da li radnici koji rade nedeljom zadržavaju 40 sati (5 radnih dana) nedeljno, a prekovremno samo po potrebi, što mora biti opravdano vanrednim okolnostima. Da li radnici koji rade nedeljom imaju slobodne dane nekim drugim radnim danima u nedelji, i da li im je nadnica pravedno uvećana za prekovremeni rad?

Postoje mišljenja i bojazan da bi zabrana rada nedeljom imala za posledicu otpuštanja sa posla. Ta tvrdnja je netačna – naprotiv, samo bi bio umanjen broj prekovremenih sati za koji se ne daje pravična nadoknada. To što bi prodavnice radile nedeljom za posledicu treba da ima povećanje broja zaposlenih koji bi imali 40 časovnu radnu nedelju, dakle, dva slobodna radna dana sedmici. Prekovremni rad bi bio smanjen na minimum.

Sada se dolazi do ključnog pitanja: uslov da i radnici prihvate radnu nedelju jeste da cena njihovog sata za četrdesetosatnu radnu nedelju budu veće, a nadoknade za rad nedeljom 50% umesto sadašnjih 26%, i da imaju dva slobodna dana u radnoj sedmici. Zbog niske cene rada, i ostalih zloupotreba poslodavaca – pre svega opasnosti od otkaza, rada na određeno vreme – mnogi radnici su primorani da ćute i trpe, da bi koliko toliko više zaradili.

I, ovde dolazimo do ključnog pitanja našeg političkog i društvenog života. Ni jedna politička partija na vlasti niti u opoziciji, nema u svom programu borbu za položaj radnika, za poštovanje i primenu Zakona o radu, za izmene tog Zakona u mnogim detaljima koji poslodavcima omogućava razne manipulacije i zloupotrebe na štetu radnika.

Kao primer služi ministar za trgovinu koji je u isto vreme i predsednik Socijaldemokratske partije, koja je to samo nominalno, a zastupa interese Vlade i poslodavaca. Ili jedan prethodni socijaldemokratski lider, Nebojša Čović, koji je obnašao razne funkcije u vlasti, a zabranjivao je sindikat u svojoj fabrici. Naravno da su interesi poslodavaca da radnici rade što više za što manju platu, jer tako se uvećava profit od koga oni imaju konkretnu korist. Bilo da ga izvoze na račune u inostranstvu, bilo da investiraju u nove poslove koji im uvećavaju bogatstvo, bilo da troše na lični i porodični luksuz.

Zbog svega toga nacionalno osvešćivanje koje je su predvodile intelektualne, političke i crkvene elite, koje je tokom svih ovih decenija donelo raspad države, društva, privrede, ratove, stradanja i bedu, treba da ustupi mesto osvešćivanju nacije da je njen primarni interes primena svih Zakona, a pogotovo Zakona o radu, i unapređenje prava radnika. Iako postoji opšta saglasnost da su prevaziđeni pojmovi kao što su klasa, radnici, socijalizam, da je to stvar prošlosti koja se ne može vratiti.

Pokretanje zahteva za zabranu rada nedeljom može ličiti na klerikalnu kampanju u skladu sa „božijim zapovestima“, da bi se crkvenoj pastvi omogućilo nedeljno prisustvo u crkvama, što bi se, naravno odrazilo i na veći prihod od priloga vernika. Zbog toga, treba ukazati na stvarnu pozadinu ovog vida eksploatacije radnih ljudi, a borbu za slobodnu nedelju preformulisati u borbu za pravičnu nadoknadu za rad izvan redovnog radnog vremena, slobodne dane u nedelji, primenu Zakona o radu, i povećanje broja zaposlenih.

Ali, ako se u Srbiji masovno vratila srednjevekovna prošlost i religijsko praznoverje, ko garantuje da se jednog dana neće vratiti, i obnoviti, klasna svest i borba za emancipaciju onih koji su na razne načine poniženi i uvređeni. Iako je ta svest marginalizovana, neorganizovana, ona ipak postoji. Pitanje je vremena kada će se organizovati i sa društvenih i političkih margina stupiti na javnu scenu sa zahtevima koji će biti jedini i pravi odgovor na sva pitanja na koja postojeće „organizovane snage“ ne umeju ili ne žele da odgovore. Nego drže građane u ekonomskom ropstvu, u zatočeništvu nacionalnih mitova, lažnih obećanja i totalitarnog vladanja.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE