SNS na Zoomu: u potrazi za boljim narodom

Snimak ekrana “SNS organizovala prvi predizborni online miting u Srbiji”; izvor: Aleksandar Čupić / Youtube

U doba nastajanja sajberspejsa, jedni su imali utopijska, drugi distopijska očekivanja. U jednome su obe strane bile u pravu: da virtuelna realnost neće biti apolitična. Tako i SNS-ov iskorak u domen virtualnog ima veze s realno postojećim društvenim odnosima.

Pre nekoliko meseci, relativno veliki broj građana Srbije slatko se (ili kiselo?) ismejao gledajući one reklame Srpske napredne stranke s letećim automobilima, sintetizatorima hrane i teleportima. Razlog podsmeha bila je i kilavost samih reklama – posebno u usporedbi s vrhunskim izdacima iste propagandne mašinerije – ali daleko više percipirani nesklad između stvarnosti i reklame. A nesklad opet dolazi iz još jedne pogrešne percepcije: Srpska je napredna stranka stranka nazadnih, stranka prošlosti, stranka neobrazovanih, stranka prve Srbije – i digitalna joj proteza nekako nakaradno stoji.

Ali osmeh je brzo nestao. Jer, kao da se odveć lako zaboravlja da se kvalitet marketinga često očituje u krajnje banalnom sadržaju, te da je u skladu s tim uspeh bilo koje reklame vrlo često proporcionalan njenom raskoraku sa stvarnošću a da se u tom raskoraku i nalazi suština i ekonomskog i političkog marketinga. Pa je tako pre nekoliko dana ispalo da ako neko ume vrhunski da eksploatiše „nove tehnologije” – to je upravo stranka na vlasti; ako je neko spreman da iskoristi savremene oblike društvene organizacije – to je opet ona; a ako neko jeste stranka postmodernog 21. veka – to je SNS. Jer stvarnost je očas posla razvejala iluzije, a virtuelni je miting predsednika Srbije – održan ne zna se zašto: da li kao proslava pobede nad koronom ili kao predizborni miting, a verovatno kao prvo da bi poslužilo kao drugo – demonstrirao zavidnu tehnološku i tehničku potkovanost vladajuće stranke. 

O zoom mitinzima i postmoderni 

Za razliku od „pravog” mitinga, na kojem je jasno ko je pošiljalac poruke a ko njen pasivni primalac, u ovom je slučaju odnos bio sasvim zamagljen. Drugim rečima, ovaj je virtueli miting režiran tako da odaje drugačiji utisak nego što ga odaje neki „pravi” miting: mizanscen je pažljivo namešten ne bi li on izgledao demokratskije i ravnopravnije. Namesto da je, kao govornik, pozicioniran nasuprot i najčešće iznad mase, predsednik je ovoga puta bio okružen primaocima poruke, stavljen u centar sfere sačinjene od polustvarnih kompjuterskih prikaza, aplauz je ovoga puta dolazio sa svih strana, a ne samo „odozdo”, i ceo je događaj donekle podsećao na nekakav okrugli sto, koji možda nije imao ivice, ali jeste imao centar. Nije doduše do kraja jasno zašto je to tako bilo namešteno: da bi se lažirao utisak demokratičnosti stranke, ali istovremeno potcrtalo ko se nalazi u središtu, ili da bi se jednostavno podilazilo predsedniku, koji voli da bude u centru svega pa mu je, eto, tom prilikom omogućeno da se kupa u centru simuliranog obožavanja. Potpuno okružen digitalnim kordonom vernih pratilaca, ali u isto vreme i digitalnom distancom zaštićen od eventualnih nepredviđenih incidenata, predsednik se verovatno osećao baš onako kako je želeo da izgleda – veličanstveno.

Svakako, dilema je mnogo, mogućih tumačenja još više, ali jedna stvar je sigurna: u pitanju je i prvoklasni marketinški potez i izvanredno kompleksan poduhvat, a znamo da se u kompleksnim tehnološkim poduhvatima najbolje snalaze preduzetnici. Tako je izvedbena komponenta ovog projekta bila pod strogom ali pravičnom rukom prvog preduzetnika ovih prostora, koji je čak morao za trenutak da prestane da otkriva lekove za koronu: na svom je profilu preduzetnik naveo one ključne parametre direktnog prenosa jednog sajber-mitinga: rezolucije, piksele, protoke i terabajte.

Ali preduzetnik je bio sasvim skroman te je naveo tek malecki deo ovog gigantskog poduhvata. Navedimo stoga detaljnije ostale tehničke i tehnološke preduslove koji su bili potrebni za izvedbu ovog kompleksnog zadatka: bila je potrebna jedna pred-režija i na onlajn miting su pozvani samo neki; menadžment ljudskih resursa i strog odabir publike rezultirao je strogo kontrolisanim te visoko poželjnim reakcijama; dugotrajni gromki aplauz – iako je vrlo verovatno da jedni druge nisu mogli čuti, te je ovakva gromkost nemoguća onlajn (gromkost je, sumnjamo, dorežirana uz pomoć sistema mikrofona i stroge naredbe o dužini trajanja aplauza) – sasvim je sigurno bio efektan sintetički proizvod; finansijska konstrukcija je savršeno odradila oba ključna zadatka: finansijska sredstva je prebacila iz vrlo verovatno javnih izvora u privatne džepove, i pritom skromno ostala potpuno sakrivena od očiju javnosti; usavršeni mobilizacioni kapacitet zasnovan na egzistencijalnoj uceni funkcionisao je kao podmazan; striktni sistem kontrole i sinhronizacije učesnika isto tako; beskompromisna usredsređenost na simulaciju je upalila; domaćinska usmerenost na uštedu – budući da su učesnici ovog mitinga morali sami da se pobrinu za svoj obrok – rezultovala je uporedno jeftinijim proizvodom; integrisani sistem sasvim poslušnih medija odaslao je bez trunke propitivanja spremljeni sadržaj, a razvijena ga je diseminacijska mreža botova savršeno razaslala i po društvenim mrežama.  

Sve u svemu, zadatak toliko kompleksan da je završio u sasvim novom vidu društvene organizacije: imajući tu u vidu i cilj svakog političkog marketinga, a i političko-marketinško nasleđe vladajuće stranke, rezultat je, po svemu sudeći, proizvodnja jedne sasvim nove vrste sabornosti, jednog onlajn događanja naroda.

Srbija je i u visokotehnološkoj sferi među zemljama koje nude kvalifikovanu a jeftinu radnu snagu; Foto: Cpl. Dylan Chagnon / Defense.gov

Ili događanja onlajn naroda: suptilna semantička razlika otkriva jedan sasvim nov organizacioni princip i političkog života i sabornosti i samog „naroda”: njegovu selidbu, sada i zaista kompletnu, u domen simulacije i predstave. I iako nije prvi put da se vladajuća stranka laća simulacije kao centralnog manevra u političkom taktiziranju, počev tu, naravno, od razgranate mreže botova koji prvenstveno služe za proizvodnju do tančina simuliranog javnog mnjenja – jeste prvi put da pokušava da proizvede i lažni narod. No, to i ne treba da bude odveć veliko iznenađenje: virtuelni narod tako ima svoje nesumnjive političke prednosti: simulirani narod daleko se jeftinije i češće događa, bolje pruža podršku, a njegovo se mišljenje sasvim lako usmerava za ove ili one neposrednije političke potrebe. Jer ako robotizacija i inače supstituiše čoveka, zašto ga ne bi supstituisala i kao politički subjekat, te pomogla dvema prirodama predsednika republike – onoj ibijevskoj i onoj koja je odskora pronašla protestantsku etiku – da za njegove političke potrebe proizvede i jedan nov, bolji i elektronskiji narod.

A sama je sabornost, posebno kad je simulirana, sine qua non projekta rekonzervativizacije i vraćanja kapitalizma na osnovna podešavanja, jer ona samo kad je simulirana može biti i potpuno dirigovana. Utoliko sabornost proizvedenu virtuelnim mitingom valja čitati baš u tom svetlu: nova normalnost rastopiće tradicionalne političke koncepte (ulicu, miting, protest, političko delovanje), a istovremeno će biti i pripremna radnja za budući dizaster-kapitalizam, proizvodnja elektronskog vox populija za potrebe još brže i efikasnije razgradnje dronjaka socijalne države u budućnosti. 

Nova normalnost

Stoga nasuprot uobičajenom i priprostom tehnooptimizmu – koji nove tehnologije obećava kao element koji facilitira, ako ne i potpuno omogućava, oslobođenje od rigidnog stiska državnih, ekonomskih i ostalih hijerarhijskih struktura – nove su tehnologije, pre će biti, sasvim u službi stvaranja kompleksnije mreže nametanja baš takvih struktura. 

A jasnije postaje tek ako se pogleda u centralni problem tehnološkog razvoja. Dok tehnooptimisti nadu stavljaju u rizomatski razvoj novih tehnologija i to da njihovo neplanirano i nekontrolisano delovanje načini kontratežu, polugu u rukama „običnijih” nasuprot „moćnima”, istina je daleko provizornija: tehnološki je napredak duboko i dubinski uslovljen odnosima moći unutar političkog, a posebno unutar ekonomskog polja, s jedne strane, a sa druge su kapaciteti društvenih i političkih faktora da te tehnologije eksploatišu uslovljeni isključivo količinom društvene moći koja im je na raspolaganju. Na kraju, nove tehnologije će pre doprineti gušćem regulisanju političkog, ekonomskog i svakodnevog života. 

A „nova normalnost” ima i svoju izraženu klasnu komponentu, pa vam ona dođe i kao ekonomska regulacija nastavljena drugim sredstvima: ukoliko ste opremljeni dovoljnom količinom kapitala, odgovara vam i regulacija i deregulacija. Ukoliko niste, nećete imati kapaciteta za prilagođavanje niti jednom niti drugom. U krajnjem slučaju, pozadina u vidu kapitalne moći definiše manje-više sve.

Gig ekonomija glorifikuje satiranje od posla; Foto: Fred Ortlip / Flickr

Stoga, za razliku od nešto naivnijih tehnooptimista, budimo malko realniji: onlajn nije prostor oslobođen stega prave stvarnosti i njime vladaju posve isti zakoni moći i hijerarhije kao i u ovom. 

I tako se desilo da u predvorju distopije najveće ekonomske krize dobijemo i obrise bliske nam političke budućnosti. Ako smo se pitali kako će izgledati budućnost, vidimo je u obrisima kampanja SNS-a. Kada svojevremeno nije vadila iz usta nove tehnologije, Ana Brnabić je ovo imala na umu: proizvodnja još virtuelnijeg političkog subjekta, sabornost sada projektovana i sa onu stranu realnosti. Kada pak nije vadila kreativne tehnologije, plan je bio kreativna klasa u službi proizvodnje servilnosti. Kada je blebetala o informacionim tehnologijama, mislila je na tehnologije koji će tokove informacija usmeravati u poželjnim političkim pravcima.

Želeo se arheofuturizam? Evo ga: robovlasnički društveni odnosi potpomognuti digitalnim tehnologijama. Želela se Srbija kao SAD? Tu je ispred nosa: ekonomija Divljeg zapada oslonjena na virtuelizovanu stvarnost i robotizovani simulakrum. Valjalo je gledati u budućnost onkraj banalnih podela na levicu i desnicu? Stvar je rešena i tehnologija dvadest prvog veka je tu u formi facilitatora privatizacijskog varvarizma.

S jedne strane leteći automobili i teleporti, s druge stanovništvo egzistencijalno ucenjeno i prinuđeno da disciplinovano učestvuje u beskrajnoj reprodukciji političko-ekonomskog sistema kao deo ili poslušnog radništva ili poslušnog stada.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE