Vašingtonski hepening i kosovsko pitanje: o kockama i krugovima

Trenutak kada je Apolo 13 uspešno sleteo u južni Pacifik 17. aprila 1970. Foto: NASA – Johnson Space CenterApollo Archive / Wikipedia

Vašinsgtonski sporazum o „normalizaciji ekonomskih odnosa“ koji su u Beloj kući potpisali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti, više govori o tesnoj internacionalnoj povezanosti desnice, te povezanosti globalnog kapitala u stalnoj potrazi za novim prostorima eksploatacije.

Komandni modul ima kvadratne kertridže, a oni na LEM-u su okrugli. Molim vas, recite mi da ovo nije vladina operacija.

Eugen Kranc, Apollo 13

Nejasno je šta je to scenarista hteo da kaže rečima Eugena Kranca: da li da je vladin (NASA-in) projekat inherentno loš zato što je vladin? Ili – pošto je problem prouzrokovan upravo činjenicom da su LEM i Komandni modul za Apollo program dizajnirale različite privatne kompanije – da bi bio uspešniji da je bio malo više vladin pa da se u dizajniranje nije uplitalo nekoliko konstruktorskih kompanija, da je proces odlučivanja bio centralizovaniji pa i proizvodi unifikovaniji? Kako bilo, valjalo je nakon toga naći način da se kockasti filter ugura u okruglu rupu.

E otprilike tako i Kosovo: valja ugurati kocku u okruglu rupu. A decizionističke politike se u rešavanju ovih kvadratura kruga pokazuju kao najbolje: ali ne zbog toga što ponekad na kraju na silu i uspevaju da uguraju, već pre zbog proste činjenice da je guranje kocke u okruglu rupu nekako i njihov primarni modus operandi. Uostalom, glavna karakteristika decizionističkih politika odavno je namesto „pravog“ decizionizma (moći da se donese odluka, da se „preseče“ čvor) spram nekog konkretnog pitanja postala demonstracija moći da se odlučno odlučuje, preko kolena lomi i što treba i što ne treba a čvorovi seku, nebitno kako i sa kojim posledicama. Te ne treba da začudi ako se sve to olako pretvori i u jedno čoporno demonstriranje veličine simboličkog falusa i/ili nešto intimnije poređenje (ne tvrdimo ništa, samo spekulišemo jer u privatne odaje nismo zavirivali).

Tako je američka administracija sivonjski gurala i gurala, i na kraju isterala svoje. To što očigledno neće funkcionisati i što će vrlo verovatno na terenu proizvesti mnogo više problema, sasvim je sekundarno pitanje. A pogledano iz lokalne žablje perspektive stvar stoji otprilike isto: onkraj očiglednog poniženja u Vašingtonu, naš je decizionista presekao čvor1 – i tako će to preneti udvorički mediji. Drugim rečima, namesto što će – kako se vrlo verovatno nadaju lokalni opozicioni lideri i građani – bizarni vašingtonski ćušpajz rasklimati lokalnu moć jednog protodiktatora na periferiji kapitalizma, pre će biti da će je učvrstiti – baš kao što će pre biti da Trampovi bizarni bućkuriši koje proizvodi već četiri godine radije pojačati njegovu poziciju no je rasklimati kako se (tobož) nadaju njegovi (tobož) protivnici u demokratskoj partiji. Jer simboličko potvrđivanje Njegove submisivne pozicije negde tamo, za nas znači potvrđivanje dominantne pozicije ovde. I u tom smislu sada valja i pomnije analizirati ne toliko potpisani dokument već čitav igrokaz kao integralni deo reprodukcije političke i ekonomske moći; simboličko potvrđivanje hijerarhijske lokacije onih koji mogu da seku čvorove.

Ali i nas samih. Jer u izvesnom smislu došlo je i do simboličke potvrde dominacije nad nama: taman onoliko koliko je u pitanju bila i potvrda mogućnosti dogovora unutar desne konzervativne internacionale bila je to i pokazna vežba apsolutne, neupitne dominacije sa ciljem demonstriranja političke moći, predupređivanja svake moguće alternative te na kraju i proizvodnji (socijalnog) defetizama u lokalnim sredinama i na nižim političkim nivoima. Stoga je u pitanju krajnje integrisani mehanizam proizvodnje moći i u tom kontekstu, vašingtonski hepening jeste uspešan. Taman onoliko koliko i globalna i lokalna politička i ekonomska moć ovise (i) o simboličkom potvrđivanju te moći, hapening je potvrdio direktnu liniju koja kreće od korporativne čizme, preko američke imperijalne čizme koja gazi kako se ovoj gornjoj ćefne, pa sve do lokalne čizme koja nas gazi evo dobrih tridesetak godina. Stoga možda valja iznova pročitati Fukujamin manifest: kraj istorije nije doduše došao sa kapitalističkom liberalnom demokratijom, ali se dobrano radi na tome da se istorija završi sa kapitalističkim autoritarnim iliberalizmom, nacionalnom državom i lokalnim nacionalizmima kao ćelijom globalizacije.

Donald Trump; Foto: Michael Vadon / Flickr

Tek, sva janusovska lica autoritarnih lidera postaju kompletna kada se upotpune i figurom kralja Ibija: komičnog ali grotesknog usled ogromne moći koja mu je data (a sa njom obično ide i uverenje o opravdanosti te moći te i neizbežni zilotizam). Uostalom, nije li tačno: četrdeset (a možda i sto deset) godina se eto glođemo, koljemo, ratujemo, mrzimo i neuspešno rešavamo višeslojni problem Kosova a onda ode Vučić u Vašington i Grenel mu ispostavi rešenje koje je našao na wikipediji.

No, o integrisanosti desne internacionale – ali i o tome da međunarodni poredak prolazi kroz svoju dekadentnu fazu – govori i izvesna intersekcionalnost političkih problema: desna internacionala je gusto uvezana borbena jedinica izražene međusobne solidarnosti pa ne treba da čudi da se u centru ugovora najednom našao neko sasvim deseti: Benjamin Netanjahu (pa se tako u ugovoru posredno našao i trenutno najozbiljniji izraelski vojnopolitički saveznik na Bliskom Istoku: Saudijska Arabija) kojem Tramp ovim potezom vrši transfuziju u jednom izuzetno nezgodnom momentu (Netanjahu se nalazi jedan poslanički imunitet od suđenja i gotovo sigurne presude za seriju korupcionaških afera). 

I taman onoliko koliko je za političku dominaciju ovih snaga potrebno žonglirati brojnim problemima, potrebno je žonglirati i mnogostrukim političkim identitetima – i taman onoliko koliko je savremeni svet obeležen izvesnim sinkretizmom i eklekticizmom – došlo je i do izvesne forme intersekcionalnosti savremenih figura autoritaraca, pa tako i našeg: nacionalista (a ipak baš onaj koji će (p)otpisati Kosovo), protestant, Maks Veber, modernizator i, iznad svega, Mesija. A sasvim je sigurno da mesijalnski zadaci idu na ruku današnjam predsedniku: da li kad uvodi protestantske etike, da li kad ispravlja krive drine i ostale etničke granice, da li sada kad seče kosovske čvorove. Tako da imamo još jednu lošu vest za sve one koji se nadaju da će ga bilo koji potez oko Kosova destabilizovati.

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

No, problem je donekle i diskurzivni: opsednutost „nacijom“ kao pretpostavljanim krovnim političkim problemom postsocijalističkih država ograničio je i lokalni komentarijat koji se ovog puta zaglavio u cinculiranju izmedju srama i blama pa je propušteno – možda čak i ne sasvim slučajno – da postoji i još jedna komponenta ugovora, ona ekonomska.

Stoga, vratimo se na sam početak. Kao i u gorepomenutom filmu: ne zna se da li su dogovori vlada rešenje ili problem, ali se zna da je u slučaju Kosova privatizacija rešenje! Ne doduše za bilo koje lokalne probleme već za problem globalnog kapitala u pronalaženju novih prostora za efikasniju i još suroviju eksploataciju. Ali „mi“ odavno i nismo fokus no alat za rešavanje i moneta za potkusurivanje. Tako valja pročitati onu jednu tačku koja je valjda da bi ostala neprimećena ostala strpana u sredinu koju niko ne čita (vrlo verovatno uključiv tu i potpisnike) i zamaskirana u jedno opšte mesto.

Razvoj kapitalističkih odnosa, dakle, uveliko će biti poduprt baš ovim potpuno haotičnim i teško razumljivim međunarodnim ugovorom (samo usput podsetimo da je nesumnjivo da će „sloboda“ da se kapital rola biti rezervisana tek za neke i pretpostavljamo da će ti neki biti bliski uskom krugu pregovarača). Uostalom korporacije se sa nejasnim političkim statusima i haotičnim situacijama nalaze u veoma intimnom odnosu – upravo zbog činjenice da se one relativno lako pretvaraju u slobodne zone. Drugim rečima, nejasni status Kosova sada je tržišna prednost. Trećim rečima: privatizacija drugim sredstvima.

  1. Makar i ne znao kako i koji čvor i makar mu to postalo jasno dok je Tramp predstavljao šta je već bilo dogovoreno, pa on gledao šta zapravo piše u papiru koji je tog jutra ispostavljen na potpisivanje.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE