Obnovljivi izvori: „propuštena“ prilika za demokratizaciju energetskog sektora

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Dobijanje energije iz obnovljivih izvora otvara priliku za demokratizaciju energetskog sektora, odnosno za veće učešće samih potrošača u proizvodnji energije. Ipak, trenutna situacija u Srbiji ne ide ka demokratizaciji već ka sve većoj profitnoj eksploataciji obnovljivih izvora energije.

Vetrenjače u Vojvodini nisu nova pojava. Nekada su se na prostoru Vojvodine nalazile 282 zidane vetrenjače, koje su koristile snagu vetra u procesu pravljenja brašna. U monografiji „Vetrenjače Vojvodine nekad i sad“ navodi se da je danas još svega jedanaest tih vetrenjača sačuvano. Korišćenje energije vetra opalo je sa elektrifikacijom i zamenom mlinova s pogonom na vetar tada efikasnijim i pouzdanijim električnim. Pa ipak odskora pejzažom Vojvodine opet počinju da dominiraju vetrenjače, samo što se sada ovi gvozdeni džinovi koriste za dobijanje električne energije.

Republika Srbija je, kao članica Energetske zajednice, prihvatila Direktivu o obnovljivim izvorima energije iz 2012. godine, a time i obavezu da do 2020. udeo energije dobijene iz obnovljivih izvora u primarnoj energetskoj proizvodnji bude 27%. U energetskom bilansu Srbije i dalje dominira energija dobijena iz uglja, i ona čini oko 70% ukupno proizvedene energije, dok naveći deo obnovljive energije dolazi iz biomase i velikih hidroelektrana napravljenih u doba SFRJ.

Kako je još pre par godina postalo jasno da će Srbija teško ostvariti zadatu kvotu od 27%, pojačani su napori, tako što je odlučeno da se subvencioniše energija dobijena iz novoizgrađenih obnovljivih izvora. Subvencije su podstakle izgradnju kako vetroelektrana, tako i malih hidroelektrana.

Kod mini i malih hidroelektrana ove subvencije su dovele do bujanja izgradnje zarad ostvarivanja sigurnog profita, uz velike ekološke posledice. Pažnja javnosti poslednjih par godina usmerena je prema Staroj planini i drugim mestima borbe protiv ovakvih hidroenegetskih projekata. Dok je na jugu države trajala borba za vodu, na severu su nicali vetroparkovi. Instalisana i planirana snaga vetroelektrana višestruko nadmašuje trenutnu i potencijalnu snagu malih hidroelektrana čak i kada bi sve planirane bile izgrađene.

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Ko gradi vetrenjače u Srbiji

Pejzaži polja prekrivenih ogromnim vetrenjačama za proizvodnju električne energije doskora su za stanovnicima Srbije bili dostupni samo na malim ekranima i povremenim putovanjima van zemlje. Od pre neku godinu ta slika se postepeno menja, prvo s manjim projektima vetroparkova: Kula, snage 9,9 megavata, zatim La Piccolina kod Vršca – 6,6 MW kao i Malibunar, snage 8 MW.

Ulaganje u vetroparkove pokazalo se kao sigurna investicija, pre svega zbog feed in tarifa, koje garantuju dugogodišnju cenu otkupa proizvođaču. Zagarantovani profit brzo je privukao i krupne ribe, i ubrzo se prešlo na veće projekte. Trenutna „kvota“, to jest ukupno instalisana snaga svih elektrana na vetar u zbiru, koje će biti podržane merama podsticaja u Republici Srbiji, iznosi 500 MW.

Septembra 2018. godine, belgijska kompanija Elicio pustila je u rad vetropark Alibunar snage 42 MW. Nadomak Kovačice je u septembru 2019. godine izraelska kompanija Enlight Renewable Energies otvorila vetropark Kovačica instalisane snage 104 MW. Da bi u oktobru iste godine s radom počeo i Čibuk 1, najveći vetropark u Srbiji, snage 158 MW. Čibuk 1 je projekat Vetroelektrana Balkana, srpske kompanije u vlasništvu Tesla Wind, zajedničkog preduzeća koje su napravile kompanije Masdar, Future Energy Company iz Abu Dabija, fond Taaleri Solar Wind I, kojim upravlja finski menadžer i developer fonda za obnovljive izvore energije Taaleri Energia, i nemačka razvojna agencija DEG (Deutsche Investments und Entvicklungsgesellschaft), podsetila je u saopštenju Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD).

Osim ovih najvećih, izgrađeno je i još par manjih vetroparkova. Kako za manje tako i za veće vetroparkove karakteristično je da gotovo uvek investitor i realizator projekta dolaze izvan Srbije, bilo da su to kompanije iz Izraela, Zapadne Evrope ili sa Blikog istoka. Privučene povoljnim podsticajnim merama koje je propisala Vlada Republike Srbije, ove kompanije ostvaruju zagarantovani profit koje se naplaćuje kroz doprinose svih građana.

Siguran profit privlači sve veći broj i domaćih „investitora“ u obnovljive izvore energije, koji se preusmeravaju sa mini hidroelektrana na vetroparkove. Tako je prema pisanju CINS-a, Nikola Petrović, bivši direktor Elektromreže Srbije i kum predsednika Srbije Aleksandra Vučića, postao u avgustu suvlasnik firme „Crni vrh Power”, koja planira izgradnju vetroelektrane Crni vrh. Nikola Petrović nije novi igrač na polju „obnovljivih“ izvora, pa se njegovo ime dovodi u vezu sa više mini hidroelektra.

Osim što se profit odliva u privatno vlasništvo, Srbija nije regulisala ni ko može da gradi i kojom tehnologijom vetroparkove. Pa tako gotovo sva tehnologija i potrebni materijali bivaju uvezeni, dok se domaća radna snaga koristi uglavnom samo za niže kvalifikovane poslove, pa se time i ne ostvaruje prenos znanja.

A da li je moguće imati drugačije vlasništvo i upravljanje nad obnovljivim izvorima energije?

Foto: Tiia Monto / Wikimedia Commons

Demokratizacija obnovljivih izvora energije

Odsustvo demokratije jedna je od čestih zamerki opozicije kada se govori o trenutnom društveno-političkom sistemu u Srbiji. Pa ipak, ove kritike se najčešće samo odnose na nefer izbore i na situaciju u medijima, dok se zaboravlja demokratija na radnom mestu i demokratsko upravljanje resursima koji bi trebalo da budu zajednički.

Za razliku od nuklearne energije i energije iz fosilnih goriva, koje često zahtevaju hijerarhiju u upravljanju, obnovljivi izvori energije pogodni su za decentralizovano i demokratsko upravljanje. Dobijanje energije nuklearnom fisijom, spaljivanjem fosilnih goriva ili iz velikih hidroelektrana tehnički je komplikovanije, što doprinosi alijenaciji radnika tokom samog procesa dobijanja energije i nosi veće opasnosti od akcidenata, u odnosu na decentralizovano i relativno jednostavno dobijanje energije iz obnovljivih izvora.

Ugalj se nalazi samo u određenim regijama, i njegovo korišćenje zahteva veliku koncentaciju ljudi i kapitala na jednom mestu, uz povećanje zagađenja životne sredine. Za razliku od fosilnih goriva, sunce sija i vetar duva u svim delovima sveta. Naravno, postoje regije pogodnije za dobijanje energije iz obnovljivih izvora, ali s napretkom tehnologije povećava se potencijal korišćenja obnovljivih izvora, dok su neophodna ulaganja za pokretanje proizvodnje sve manja.

Za razliku od trenutnog trenda komodifikacije i privatizacije zajedničkih prirodnih dobara kao što su voda i vetar, ove resurse je moguće koristiti i na drugačiji način. Kako bi zajedničke resurse stavili pod zajedničku kontrolu i time izbegli otuđenje ovih resursa, sve više ljudi se organizuje u zadruge/kooperative i time energiju vraća u vlasništvo građana.

Energetske zadruge su brzo rastuća forma organizovanja. Kako bi se koristila lokalno proizvedena energija, smanjilo zagađenje i umanjilo energetsko siromaštvo, stalno raste broj energetskih zadruga. Broj energetskih zadruga u Nemačkoj se za manje od deset godina udesetostručio, i trenutno imaju preko 180.000 članova. Svaka četvrta novootvorena zadruga u nemačkoj posluje u energetskom sektoru, a najviše njih ulaže u korišćenje solarne energije.

Na nivou Evrope formirana je evropska federacija građanskih energetskih zadruga REScoop.eu. Ova rastuća mreža od 1.500 evropskih energetskih zadruga i preko 1.000.000 članova aktivnih u energetskoj tranziciji i borbi za građansku energiju.

U Šapcu je krajem 2019. godine otvorena prva energetska zadruga u Srbiji. Zadrugu „Sunčani krovovi“ formiralo je JKP „Toplana-Šabac“ u nadi da će se građani uključiti i time omogućiti da se uloži u foto-naponske ćelije koje bi dovele do postepenog prelaska na obnovljive izvore energije. Ovo je pionirski poduhvat u Srbiji i dodatno je otežan usled pravne nevidljivosti energetskih zadruga, nedostatka legislative i finansijskih mehanizama kako bi se građani ohrabrili da se angažuju u ovakvim zadrugama. Pa ipak mora se skrenuti pažnja da ova zadruga uprkos svom pionirskom karakteru ne ispunjava sve zadružne principe i ne predstavlja pravo samoorganizovanje građana pošto je JKP „Toplana-Šabac“ osnivač, pa nije ispoštovan princip o jednakosti svih zadrugara.

Osim energetskih zadruga, u svetu raste i broj takozvanih prozjumera, pojedinačnih domaćinstava koja istovremeno proizvode i konzumiraju električnu energiju. U zavisnosti od trenutne proizvodnje i potrošnje, višak energije se prosleđuje u elektroenergetski sistem ili se iz njega uzima.

U Srbiji prozjumeri nisu zakonski prepoznati, i oni entuzijasti koji su probali da uđu u ovu kategoriju susreli su se sa mnogo problema. Još jedna od prepreka većem korišćenju solarne energije koja je najdostupnija kako pojedincima tako i zajednicama jesu i kvote za povlašćene proizvođače. Kvote kod solarne energije ne prelaze 10 MW, za razliku od energije vetra gde su 500MW, za mini hidroelektrane, gde čak i nema kvote već svi dobijaju povlašćeni status. Kako je rok važenja ovih kvota u par navrata produžavan, očekuje se da se u bliskoj budućnosti pređe sa subvencionisanja preko feed in tarifa na druge modele podrške energetskoj tranziciji.

Pejzaži polja pokrivenih vetrenjačama i solarnim panelima postajaće sve češći prizor širom Srbije i sveta. Kako bi se umanjio uticaj klimatskih promena i smanjilo zagađenje, prelazak na čistiju energiju u vlasništvu građana apsolutno je neophodan. Pa ipak, sâm prelazak s fosilnih goriva na obnovljive izvore energije nije sam po sebi dovoljan. Bez društvene promene i odustajanja od ideje stalnog ekonomskog i materijalnog rasta neće biti dovoljno vetrenjača i solarnih panela koji mogu da donesu održivost i društveno blagostanje.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE