Socijalistički mediji u SAD kao trening poligoni za levicu: intervju sa Sarom Lenard

Foto: Andrew T. Warman

Sara Lenard (Sarah Leonard) je novinarka i urednica nekoliko levo orijentisanih časopisa i online magazina kojih je iz dana u dan sve više u Sjedinjenim Američkim Državama. Zajedno s Baskarom Sunkarom (Bhaskar Sunkara), priredila je zbirku eseja pod nazivom: „Budućnost kakvu želimo: radikalne ideje za novi vek“ (The Future We Want: Radical Ideas for the New Century). Sa Sarom smo se sreli u Beogradu tokom prošle godine na njenom proputovanju kroz jugoistočnu Evropu, a razgovor smo obnovili tokom proteklih nekoliko meseci obeleženih globalnom pandemijom koronavirusa.

Možeš li nam nešto reći o svom položaju kao novinarke i urednice u levim medijima u SAD? Kako vidiš njihovu ulogu u širenju socijalističkih ideja? Koje su vaše glavne teme i kome se, pre svega, obraćate?

Počela sam karijeru kao urednica u časopisu „Dissent“, socijalističkoj publikaciji, a zatim radila u „The Nation“, koji neguje kombinaciju levog i liberalnog mišljenja, kao i istraživačko izveštavanje. Potom sam radila u listu „The Appeal“, koji se fokusira na sistem krivičnog pravosuđa, a sada pokrećem sopstvenu socijalističko-feminističku publikaciju.

Gledam na naš rad u socijalističkim novinama kao na „plivanje uzvodno“ – drugim rečima, u javnu sferu unosimo ideje koje možda još uvek nisu popularne. Takođe o ovim publikacijama razmišljam kao o poligonima za trening za levicu. Na primer, kao svež diplomac sam radila u časopisu „Dissent“ i svoje političko obrazovanje stekla iz okruženja iskusnijih i načitanijih socijalista, koji su me podsticali na to da učestvujem u uredničkim raspravama o svemu i svačemu. Kada imam pripravnike, mlade reportere ili mlađe urednike, priželjkujem da oni ne nauče samo novinarske veštine, već da dobiju i priliku da prodube svoje razumevanje politike i ponesu to znanje sa sobom dalje. Razvijanje visprenih, dobro obaveštenih levih novinara i novinarki jednako je važna uloga časopisa kao i objavljivanje levih ideja.

U poslednjih deset godina je enormno porasla publika prijemčiva za levičarske ideje, uglavnom među mladima. Pokret „Occupy Wall Street“  obnovio je interesovanje za levicu, koje od tada raste. To je dovelo do toga da više mejnstrim publikacija piše o socijalizmu, jer shvata da za to postoji publika. Primera radi, pre deset godina feministički veb sajt poput „Jezebel“ ili „ženski časopisi“ poput „Vogue“ ili „Elle“ nikada ne bi pomenuli socijalizam. Danas pišu članke o radničkim borbama i Aleksandriji Okazio-Kortez, što ujedno odražava i činjenicu da su novinari milenijalci često socijalisti (i čitaoci socijalističkih publikacija) i objektivni rast socijalističke političke moći.

Protest „Black Lives Matter“održan 7. juna u Bruklinu. Foto: Sarah Leonard

Šta možemo da naučimo od štrajka učitelja u Čikagu? Možeš li nam objasniti njihovu strategiju zasnovanu na „pregovaranju za zajedničko dobro“? Koje su njihove ključne pobede na polju društvene pravde? Ovo je važna tema kako u našoj zemlji, tako i u čitavom regionu, jer prosvetni radnici štrajkuju skoro svake godine. Tokom krize uzrokovane koronavirusom oni su se našli pod dodatnim, ogromnim pritiskom.

Čikaški učitelji su bili radikalni u tome što su zahtevali poštene uslove ne samo za sebe, već i za svoje učenike i zajednicu. Zahtevali su da učenicima bude obezbeđena ishrana, pristojan smeštaj i odeća, polazeći od toga da nijedan student ne može da uči dobro ako je gladan, uplašen ili smrznut. Sindikat učitelja u Čikagu (CTU) ozbiljno shvata solidarnost zajednice, otkako ga je 2010. preuzeo radikalni odbor CORE, organizujući tada porodice u znak podrške masovnom štrajku nastavnika, a sada nastavnike u korist podrške zajednici. Ova strategija ne samo da je dovela  do pobeda u sferi rada već je dovela i do radikalizacije čitavog Čikaga.

Počev od ranijih štrajkova CTU, štrajkovi nastavnika su preplavili SAD, čak i konzervativne države poput Arizone, Severne Karoline i Zapadne Virdžinije. Učitelji mogu da štrajkuju, jer i dalje imaju jake sindikate. Oni su uz to obrazovana radna snaga, pritom i usko povezani s lokalnom zajednicom za koju rade.

Korisno je osmotriti ove štrajkove s feminističke tačke gledišta. Otprilike tri četvrtine nastavnog kadra u javnim školama su žene. Kako su državni budžeti smanjivani u ime štednje, na žene je padao poseban teret: rad na nezi koji bi trebalo da bude organizovan kolektivno (zdravstvena nega, briga o deci, itd.) potisnut je nazad u individualne domove u kojima žene obavljaju ogroman deo nege. U isto vreme, žene moraju da rade plaćene poslove kako bi izdržavale svoje porodice, a s padom stvarnih zarada, moraju to da čine sve više, i to za manje novca od muškaraca. Ženska nastavnička radna snaga je u žrvnju između plaćenog i neplaćenog rada i neposredno uključena u poteškoće svojih učenika i njihovih porodica. Naravno, ovi pritisci su se pogoršali od kad je izbila pandemija, zbog visokih nivoa nezaposlenosti, potrebe da se brine o bolesnim prijateljima i porodici u kući i dece koja su kod kuće umesto u školi.

Zašto je važno imati militantne sindikate u javnom sektoru? U čemu je njihova snaga, kada je uporedimo s mobilizacijom sindikata privatnog sektora?

Stopa sindikalizacije javnog sektora u SAD iznosi oko 33 procenta, a stopa privatnog sektora oko 6 procenata, što sindikate iz javnog sektora dovodi među najvažnije institucije za progresivnu politiku. Javni sektor je neproporcionalno ženski i ne-beli, jer su se u njemu često praktikovale pravednije prakse zapošljavanja nego u privatnom sektoru. Javni sektor obuhvata radnice i radnike u neophodnim delatnostima, poput nastavnika i vatrogasaca. Konzervativci odavno imaju za cilj da unište sindikate iz javnog sektora, jer ih (s pravom) vide kao najmoćniju silu koja sprečava masovno smanjenje javne potrošnje u pojedinim državama u SAD. Sindikalizovani nastavnici su nakon pandemije organizovali najjači otpor povratku na održavanje predavanja uživo pre nego što to bude bezbedno. U Njujorku, gde živim, nastavnici u državnim školama uglavnom su uslovili zatvaranje škola tokom jačanja pandemije, spasavajući navodno progresivno gradsko rukovodstvo od njihove loše procene.

Protest „Black Lives Matter“održan 7. juna u Bruklinu. Foto: Sarah Leonard

U Srbiji je najveći problem javnozdravstvenog sistema iseljavanje medicinskog osoblja u Zapadnu Evropu, uglavnom Nemačku, zbog katastrofalnih uslova rada i niskih zarada, što se pokazalo posebno problematičnim otkad je izbila pandemija. Kao što vidimo, situacija u vezi s kovidom u SAD je veoma teška. Kako se medicinske sestre i drugi zdravstveni radnici nose s njom?

Medicinske sestre spadaju u najimpresivije i najborbenije radničke organizatorke u SAD, velike pristalice programa „Medicare for All“ i Bernija Sandersa. Upravo sestre, ne lekari, provode mnogo vremena s pacijentima i svedoče panici onih koji ne mogu da plate medicinsku negu koju primaju. Sestre su mnogo više od lekara izložene traumi zbog nedostatka osoblja, jer, preopterećene, ne mogu da posvete dovoljno vremena pacijentima. (Iskreno bih preporučila da pročitate šta je ova medicinska sestra napisala o rešavanju problema s nedostatkom osoblja tokom koronavirusa.) Takođe, medicinske sestre, a ne lekari, moraju da se organizuju da bi obezbedile sebi pristojne plate, beneficije i odnos broja zaposlenih struka.

Medicinska sestra čiji tekst sam pomenula govori o tome kako je biti nazvan „herojem“ tokom pandemije koronavirusa užasno: to je učinilo da smrtnost sestara deluje tragično, ali normalno, kao deo njihovog posla. U stvarnosti su bolnice i vlada krive što medicinske sestre nemaju dovoljno opreme i što je medicinskog osoblja malo – one su izložene potpuno nepotrebnom nivou opasnosti, ekstremnoj verziji onoga što se dešava u normalnim okolnostima.

Reci nam nešto više o pokretu za pravo na abortus (Abortion Rights Movement) u SAD i o tome kako se levi feministički pokret bori za to da svaka žena ima zakonsko pravo na izabrani pobačaj? Da li postoji neki grassroot pokret koji se bori za jednak pristup reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti? Koji?

Status pobačaja u SAD trenutno je veoma težak. Iako je i dalje legalan, usvojeni su mnogi zakoni koji ograničavaju pristup, zbog čega se mnoge klinike gase. Neke velike države imaju samo jednu kliniku za abortus. To znači da, ako je ženi potreban abortus, ona možda mora da uzme nekoliko slobodnih dana, obezbedi negu za decu, da se vozi satima od kuće i plati smeštaj u blizini klinike. Ovo je abortus efektivno stavilo van dosega mnogih radnica i siromašnih žena.

U prošlosti su najvidljiviji branioci prava na pobačaj bili organizacije Planirano roditeljstvo (Planned Parenthood), koja ima i klinike i političku podršku, i NARAL. Obe usredsređuju svoje političke aktivnosti na izbore i lobiranje, a to se nije pokazalo naročito efikasnim poslednjih godina.

Sve je više grassroot grupa, koje se većinom zalažu za širi okvir „reproduktivne pravde“ koji podstiče ljude da razmišljaju ne samo o pobačaju već i o reprodukciji uopšte: uključujući pravo na imanje deteta, pravo na odgovarajuću hranu i sklonište neophodno za podizanje porodice, dobro reproduktivno obrazovanje, novčanu pomoć za pristup nezi, i tako dalje. Nacionalna mreža fondova za pobačaj (National Network of Abortion Funds)  bila je veoma važna u borbi za pristup i prikupljanju novca za žene kojima je potrebna pomoć, a „Sister Song“ je prva organizacija koja je koristila okvir reproduktivne pravde. Ona je i dalje izuzetno važna u organizovanju na lokalnom nivou.

Sve češće nastaju i skrivene mreže koje pomažu ženama da abortiraju, i distribucija tableta za abortus putem interneta uz pomoć grupa poput „Aid Access“ (koju vodi jedan lekar iz Austrije) i Plan C.

Protest „Black Lives Matter“održan 7. juna u Bruklinu, ispred centra „Barclays“. Foto: Sarah Leonard

U SAD su se dogodile masovne pobune protiv policijske brutalnosti. Kakvo je poreklo i koja je uloga levih i feminističkih politika u protestima?

Nedavne pobune protiv policijske brutalnosti predstavljaju reakciju na policijske snage koje su osnovane da bi kontrolisale robove i radnike u štrajku, a koje i danas nastavljaju da maltretiraju crnce, tamnopute i ljude iz radničke klase. Izliv besa i radikalne akcije poput paljenja policijske stanice i pljačke pokazuju da su mnoge naše socijalističke institucije manje radikalne od hiljada ljudi koji su na ulici. Najbitnije je što su ključni organizatori koji se već dugo bore za ukidanje policije – što je pozicija koja je ušla u mejnstrim rasprave – crnkinje koje su dobro upoznate s policijskim nasiljem i potrebama svojih zajednica. Pokret za smanjenje finansiranja policije zalaže se za preusmeravanje tog novca na demokratski opredeljene potrebe zajednice, od obrazovanja, preko društvenih centara, do stanovanja.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE