Darko Suvin o knjizi „Drugovi“ Džodi Din: Ljudski lik neophodne discipline

Jodi Dean; Foto: subversivefestival.com

Donosimo vam recenziju knjige američke filozofkinje Džodi Din pod nazivom „Drugovi“ koju je 2019. objavila izdavačka kuća Verso. Autor ove recenzije, Darko Suvin, teoretičar književnosti i kulture, političke epistemologije, pisac i pesnik, daje nam smernice za čitanje ove važne knjige.

Ovu recenziju ne mogu pisati drugačije nego u prvom licu jednine, budući da se ona preklapa s mojim dugotrajnim naporima da sastavim bilansu komunističkog pokreta, marksizma i Partije kao ključne organizacione forme, i mnogo im koristi.1 Kako se ja i moje drugarice i drugovi iz časopisa „Socialism and Democracy“ možemo poslužiti ovom važnom knjigom? Koja tu pitanja valja njoj postaviti, kao i izvan njenih okvira, ali povodom nje? Posvetiću se ovom razmatranju kroz dva dela, i završnicom.2

Pre svega, ova knjiga interveniše u aktuelnu istorijsku situaciju. Ovde mogu tek da pomenem, bez zalaženja u detalje, impuls vladajućih klasa da biološku pošast iskoriste za otvorenu i drastičnu državnu diktaturu i nadzor nad svim vrstama ličnih aktivnosti, približavajući se takvom „kovidizacijom“ fašizmu kao uzoru. Pre ovog ogromnog zaokreta, Din (Dean) je vladajući sistem nazivala „patrijarhalnim kapitalizmom sa podelom na rase (racialized)“ (C16), ali bi, po mom mišljenju, tome trebalo da dodamo još bar tri faktora (pored činjenice da vrsta Homo sapiens nema rase): ključnu ulogu finansijskog sektora; ideologije koju kapilarno šire novi mediji „komunikacija“, koji kontrolišu i određuju ljude; te nacionalšovinizma i oružanog ratovanja, kao i industrije naoružanja kao najvažnijih oslonaca sistema. Din se izravno obračunala sa „komunikacionim kapitalizmom“ i njegovim poništavanjem alternativnih politika3; u ovom tekstu ona pominje, ali se ne zadržava ni na finansijskom kapitalizmu, niti na nacionalizmu, izbeglicama ili ratovanju. To je skroz ok za svrhu teksta da predstavi jedan ključni faktor, otelotvorenje komunističke ličnosti, kao radikalnu alternativu, uopštavajući uglavnom na osnovu američkih i sličnih iskustava.

Međutim, aktuelni istorijski trenutak – koji bih radije nazvao kapitalocenom nego antropocenom, jer ga ne određuju svi ljudi nego samo kapital – oblikuje naše iskustvo kao iskustvo življenja u temeljnom haosu i dubokoj otuđenosti pokrenutoj snažnim društvenim silama koje su se otrgle kontroli. Ako uzmemo u obzir „astronomski velike pritiske na našu pažnju“ (C14) i vreme, koje nameće kapilarni komunikativni kapitalizam, šema kritičkih monografija po uzoru na železničke tračnice, dakle preodređenog napredovanja od neke stare polazne tačke do uzvišenije osmatračnice, više nije poželjna: više nije moguće držati se monolitne i statične vere u linearni progres, ni nepomućene predstave o tome šta je više ili niže. Zato mi se izuzetno dopada njen pripovedni metod „spekulativnog slaganja“ (speculative-compositive), koji raskida s udobnom linearnošću. Njena je plodna alternativa poslužiti se koncentričnim klinovima koji, ponekad s naporom ali vispreno i obećavajuće, oslikavaju novi centar vrednosti i razumevanja: kao što je Arhimed možda rekao, ovde primenite polugu i pomerićete Zemlju.

U skladu s tim, Din počinje evocirajući sopstveni pristup pojmu druga ili drugova u knjigama „Komunistički horizont“ i „Gomile i partija“ (Communist Horizon, Crowd and Party, Verso 2012. i 2016), koji komunizam vide kao horizont emancipatorne politike, a komunističku partiju kao „političku formu neophodnu za ovakvu [levičarsku] politiku“ (C5). U pitanju je komunizam kao sila beskompromisne antikapitalističke borbe u tradiciji njenih omiljenih primera za ugled: Marksa, Lenjina, Kolontaj i Komunističke partije SAD pre njene degeneracije 1940-ih. Din iznosi apodiktičnu tezu:

Time što savremena levica odbacuje [komunističku] partiju… ona ignoriše efekte međusobnog povezivanja na osobe u zajedničkoj borbi. Ona propušta da uči iz svakodnevnih iskustava generacija aktivista, organizatora i revolucionara. Ona se oslanja na usku izmaštanu predstavu o partiji kao totalitarnoj mašini. Ona zanemaruje hrabrost, entuzijazam i postignuća miliona članova partije tokom više od veka. (C6)

S tim stavom se slažem, ali ću mu se na kraju vratiti sa nekoliko važnih upozorenja.

Stav ove knjige odbacuje viziju koja se pojednostavljeno opredeljuje: ili za pojedince plus bezlični sistem koji ih determiniše, ili za grupne identitete u bilo kojim permutacijama „savezâ“ – jer obe opcije negiraju interese radnog naroda kao celine. Obe slabe radikalnu politiku – to jest, klasnu borbu, „moć mnoštva“ (C13), naročito u slučaju da se radni narod adekvatno organizuje. Što moć ostavlja u rukama kapitalizma, „nesposobnog da se pozabavi klimatskim promenama i migracijama i borbama koje mogu da rezultiraju bilo čim drugim osim militarizma, zidova i genocida“ (C 135).

Alternativa za koju se Din zalaže jest udruženje drugova i drugarica, onih na koje može da se računa u dugoj političkoj borbi, koji polažu račune jedni drugima i sopstvene aktivnosti posmatraju kroz oči drugarske grupe. Ona razvija tezu na kojoj je insistirala u „Gomilama i partiji“ o tome kako drugarice i drugovi zamišljaju svoj kolektiv unutar horizonta komunizma i putem strateškog osmišljavanja partije kao ključa „emancipatorne egalitarne borbe proleterizovanih ljudi“ protiv eksploatacije i opresije: „komunizam je … negacija globalne kapitalističke sadašnjice“ (C5). S afirmativne strane, komunizam ima viziju života u kom su ljudske potrebe zadovoljene „od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama“, kako autorka parafrazira Marksa (C6), u „društvu … reorganizovanom po principima slobodnog udruživanja, zajedničke dobrobiti i kolektivnog odlučivanja proizvođača“ (C3). U granicama ovog horizonta „upotreba reči drugarica ili drug kao načina oslovljavanja, oznake pripadanja i okvira zajedničkih očekivanja … može da nam pruži viziju političkog odnošenja neophodnu za današnjicu“ (C 66): drug ili drugarica je lični ekvivalent partije koja nije gomila.

Sledi bogato određenje termina. Objašnjeno je kako se značenje reči „drugarica/drug“ razlikuje od slučajne bliskosti koju implicira „sused“ i mahom nacionalističkog prizvuka izraza „brat po oružju“ (comrade in arms), kako transcendira porodicu i krvne konotacije (u engleskom jeziku) rodno određenijeg „brata“, te kako se sukobljava s hobsovskim rascepom na prijatelje suprotstavljene neprijateljima, koji predlaže nabeđeni nacist Karl Šmit; na kraju ću se osvrnuti na fašistički pojam camerata i nacistički Kamerad. Autorka odlučno i detaljno odbacuje pomodnu američku potragu za grupnim savezima, zaključujući da je „saveznik hijerarhijsko, konkretizovano i popustljivo, a drugarica/drug egalitarno, generičko i utopijsko“ određenje (C 22).

Na pozitivnoj razini, drugarica/drug se takođe razlikuje od prijatelja, koji označava direktnu vezu između dvoje ljudi na obostranu psihofizičku korist – što je vredan odnos, ali odvojen od poslova polisa (odnosno politike). Prijatelji su po pravilu malobrojni i odabrani; drugova i drugarica može biti mnogo, čak izuzetno mnogo, ali oni su po logici stvari odabrani bezlično, na osnovu odanosti i u korist međusobne podrške u političkoj borbi – a, dodao bih, ponekad, budimo iskreni, i zatvarajući oči pred nečijim ličnim osobinama. Din izvanredno zaključuje da „bilo ko može biti drugarica ili drug, simpatisao me ili ne, bio mi sličan ili ne“, kao i da „drugarstvo ne uzima u obzir… jedinstvenost življenog iskustva. Prijateljstvo uzima u obzir.“ (C 74 i 75). Drugarica i drug su, rekao bih, kao sveštenici, stalno u borbenoj službi nadređene istine, ponešto „neljudski“ (C 75).

Naposletku, „aktivista“ je funkcija drugarstva prevedena u ličnu borbu za skupni cilj, „oznaka intenzivnosti političkog učešća, a ne političkog odnosa“ (C 78). Po mom mišljenju, levici je potrebno još produbiti pojam porodice, koja je – bez obzira na pokatkad tamne strane ugnjetavanja – u odsustvu drugarstva nesumnjivo najvažnija jedinica sociopolitičkog preživljavanja za većinu ljudi.

Isečak iz videa “Drugarice”, Doplgenger 2018.

Pojmu druga/drugarice Din dodeljuje četiri primarne karakteristike − disciplinu, radost, polet i hrabrost (C85). Mogao bih se setiti desničarskih pokreta koji raspolažu s tri nabrojane osobine, ali nikad i radošću, po mom sudu, već samo okrutnim likovanjem: radost u ovu smešu unosi mir i harmoničnost, koju mogu proizvesti samo posvećeni ali ne i fanatični vernici. Ti su psihosomatski pojmovi bogato i korisno rasprostrti na narednih deset stranica, a provejavaju i kroz ostatak teksta; oni podrazumevaju jako telesno, emotivno učešće. Kako to uplovljava u prostrani i mutni okean subjekta i osećanja, kojim sam i sâm brodio, dozvolite mi da kažem da je poželjno još tekstova različitih autora na ovu temu, ali da tekst Džodi Din predstavlja značajan teorijski napredak u odnosu na Badjuovu „Teoriju subjekta“, revidiranu u „Logici svetova“, te na Žižekovu obradu ove teorije u knjizi „Manje od ničega“ (Less Than Nothing“), koje ona spretno dekonstruiše. Zaključujem da čitalac ove knjige može da razume kako je drugarstvo pokretni prostorni i ekumenski odnos, ali i vremenski neraskidiv od utopijskog pogleda unazad, iz pročišćene i skladne budućnosti, prema našim antiutopijskim vremenima. Ono zastupa to kvalitativno nadmoćno doba u našoj ratničkoj epohi i kroz nju.

Knjiga „Comrade“ — čiji naslov prevodim kao „Drugovi“ — strukturirana je u četiri poglavlja (četvorka kao da je autorkin omiljeni broj, veoma daleko od Hegelove obuhvatne trijade). Do sada sam se bavio samo s prva tri: s poglavljima 1 i 2 se, pritom, pretežno slažem. Poglavlje 3 je podjednako stimulativno, ali imam sumnje u vezi s nekoliko sitnijih tačaka, od kojih ću ovde pomenuti dve:

– Kao što Din zapaža (C 67, 84-85), film „Ninočka“ iz 1939. godine na početku dobro ukazuje na to šta drugarstvo predstavlja za sovjetsku diplomatkinju. Ipak, ovaj holivudski film je, i pored ponekog dobrog obrta i maliciozne šale, sve u svemu sirova izmišljotina koja slavi podlijeganje drugarstva u susretu sa superiornim luksuzom Zapada i prepredenim latino zavodnikom, pa su tri sovjetska predstavnika ustvari vodviljski klovnovi. Ako se izuzme dobra gluma Grete Garbo, on ne ostavlja naročit utisak. SSSR kasnih tridesetih godina još nije bio opasni neprijatelj, već misteriozni suparnik, koji je u filmu pripitomljen u vidu smiješne Ruritanije − primera radi, kroz banalni propagandni vic koji ismeva „neuspešnu“ petoletku. Ovde bi dobro došlo ozbiljno se ograditi od datog konteksta. 

– Dva kratka pozivanja na Karla Šmita (C 68, 100) tretiraju ga s pravom kao nedostatnog autora, ali i kao „klasika“. Od autora koji je opravdavao nasilno „vanredno stanje“ i ogoljeni terorizam nacističke države protiv pučkih i revolucionarnih pokreta, naročito protiv partizanskih jedinica, može se, naravno, učiti izokrećući ga naopačke, ali činjenica da ga levica često nekritički prihvata ovde još nasušnije zahteva ograđivanje.

Drugi deo moje recenzije bavi se poglavljem br. 4, „Ti nisi moj drug/drugarica“, koje je vrlo značajno za naše aktuelne strateške odluke, a čiji delovi povezuju druga s partijom u kreposnu povratnu spregu: „Partija je organizacija iz koje se rađa drugarstvo i koju drugarske veze stvaraju“ (C 85). U sada već zastarelom eseju „Šta da se radi“ (S&D 2016, prevod u Stvar br. 8 (2016)) nadugačko sam argumentovao da efikasna antikapitalistička politička partija može nastati samo ako se jedan od Lenjinovih partijskih modela — ima ih više! — koristi kao početna hipoteza, ali dopunjava kasnijim iskustvima iz dve grupe izvora. Prva bi počela s Gramšijem i nastavila analizom pozitivnih i negativnih aspekata u „socijalizmu“ SSSR-a, Jugoslavije, Kine i Kube – a koliko je moguće, i iz drugih država i pokreta. Druga bi reinterpretirala iskustva iz demokratija građansko-republikanskog (citoyen) tipa u njihovoj ranoj, još ne sasvim kapitalističkoj formi, kao i od slobodarskih anarhističkih horizonata, odbacujući njihovo dogmatsko naginjanje ka individualističkom haosu i neefikasnosti. 

Velika snaga poslednjeg poglavlja knjige Džodi Din jeste u tome što daje dovoljno prostora takvim iskustvima, a naročito opisuje kako i zašto drugarstvu – a uz njega često i kreposnoj partiji – nastupa kraj. Fokusiraću se na domen discipline, kom je veliki deo njenog poslednjeg poglavlja posvećen kroz podnaslove Progon, Ostavka, Plutanje i Kraj sveta. Poglavlje počinje hvalospevom kolektivnoj disciplini koja „pruža podršku kakva nas čini slobodnima da grešimo, učimo i rastemo“. Kada pogrešimo – a to će se desiti svakom od nas – naši drugovi i drugarice će biti tu da nas prihvate, urede i vrate na pravi put (C 100).

Saglasan sam s ovakvim idealnim horizontom. On je, izgleda, bio često prisutan u Komunističkoj partiji SAD, koja se tridesetih godina borila za međurasnu solidarnost među radnicima (što je detaljno prikazano u delu knjige C 103-11). Ipak, ako je i „drugarstvo izbor – kako za one koji se učlanjuju, tako i za samu partiju“, te ako „disciplina istovremeno negira i stvara“ (C 100 and 86), šta se zbiva kada komunistička ili pseudolenjinistička partija stekne delimičnu ili punu vlast i preraste u represivnu oligarhiju, koja više negira nego stvara? Kada nas oni koji bi trebalo da nam budu drugovi uhvate u mreže prevara i, naposletku, ubistva, pa nemamo drugog izbora do da napustimo partiju ili se pridružimo nasilju i sartrovskoj „lošoj veri“ (mauvaise foi) – kao što je fenomenalno prikazano u, recimo, „Zlatnoj beležnici“ (Golden Notebook) Doris Lesing, o kojoj se ovde raspravlja prosvetljujuće detaljno (usp. C130 i uopće 125-35), kao i u mnogim drugim tekstovima bivših komunista, u rasponu od omraze do razboritosti?

Ključni razlog za obazrivost daju nam desničarski „populistički“ pokreti, čiji su najizražajniji oblik italijanski fašizam i nemački nacizam, tako da je internacionalistička mreža kojom se služi Din pravilno uhvatila italijansku upotrebu reči camerata i nemačku Kamerad (C 68-69), obe vojnog porekla i omasovljene tokom Prvog svetskog rata, za fašističko saborništvo. Nesumnjivo, njihove vođe su ih uspešno suprotstavljale komunističkom pokretu, ali bilo je prilično prelivanja u bazi kao i u izvesnim simboličkim i organizacionim upotrebama (uličnim marševima, uniformnom oblačenju, omladinskim i ženskim ograncima, itd). Podsetimo se da su prvobitni članovi fašističke partije, a zatim i glasači, većinom predstavljali puk koji je (pogrešno) verovao da sledi put društvene pravde. Istina, u pitanju je pokradena roba – kao što je očigledno u možda najpoznatijoj upotrebi reči Kamerad u himni nacističke partije Horst-Wessel Lied, čija je prelepa melodija ukradena iz narodne muzike, a zahtevi baze su krvavo odbačeni nakon što je Hitler došao na vlast u masakru jedinica SA 1934. godine, ali mogućnosti zloupotrebljenog stremljenja ka solidarnosti moraju nam ostati važne.

Od takvih iskustava treba da naučimo kako je mesijansko poverenje u revoluciju i partiju, zajedno s tako utemeljenim drugarstvom, samo po sebi nedovoljno i može se izroditi u zloćudno. Kao što je to jednom rekao Ernst Bloh: nakon građanina(citoyen) je došao buržuj; nek nam je bog u pomoći, ko će slediti nakon druga? U svim takozvanim komunističkim partijskim državama odgovor je, avaj, bio: nasilni oligarh. Svaka realistična politika se mora pomiriti s avangardom, ali politike drugarstva je uništila elita koja ne želi niti veruje da bi se glavna sila ikad mogla ponovo pridružiti avangardi. Elitizam (profesionalna Crkva, Vojska, politička ili finansijska kasta) je neophodna ideologija svake vladajuće klase − što su danas svi kapitalistički vlastodršci. U socijalističkim i komunističkim partijama on je uvek bio znak najopasnije antidemokratske i hijerarhijske degeneracije, čiju savršenu formu vidimo u staljinizmu. Činjenica da to nije ograničeno na „nazadnu“ Rusiju, već spontano reprodukovano u svim militantnim levim pokretima kao stalna napast „tvrde“ devijacije, vidna je u Pariskoj komuni, briljantnom „Uspavaj orla plesom“(Dance the Eagle to Sleep) Mardž Pirsi, koja proširuje zaključke na osnovu dostupnih saznanja revolucionarnog studentskog pokreta u SAD šezdesetih godina, u „Marsovskoj“ trilogiji K.S. Robinsona, koja čini isto na primeru tendencija „duginih boja“ osamdesetih u SAD, kao i u pojedinim tekstovima same Din.

Pitam zašto bismo obezvređivali lični izbor i ubeđenja koja su nas podstakla da budemo i postanemo drugovi. Zašto moramo odabrati ili kolektivno ili lično – kao što to čini Moli u romanu Doris Lesing (C 134) – umesto plodne povratne sprege između njih? Din je vrlo svesna ove veze u primerima koje opisuje, a koje pominjem pri kraju, ali je ne teoretizuje u potpunosti. Ipak, za adekvatnu spregu nam je očigledno potrebno i obezbeđenje za ne-sopstveničke (pojam koji Ursula Le Gvin koristi u svom vrhunskom romanu „Čovek praznih šaka“/The Dispossessed) i potencijalno stvaralačke karaktere. To jest, potrebno nam je Lenjinovo originalno trojstvo „jedinstva delanja, slobodne diskusije i kritike„ (C 86), sa širokom autonomijom lokalnih i regionalnih organizacija, ako se ono ne pervertira u volju koju vođstvo natura članovima i nepoštovanje elementarne solidarnosti s drugovima. Partija koja za sebe prisvaja slobodu od otuđenosti i postvarivanja, dok se podrazumeva da je njena politička baza manje-više prožeta njima i u potrebi za mudrijim i čistijim rukovodstvom, dugoročno postaje Crkvom. Što je društvo bogatije uređeno, takvo prisvajanje postaje sve samodestruktivnije (više o tome u mojim „Arheologijama/Archeologies“).

Ovde bih zagovarao distinkciju skiciranu razlikom koju Din pravi između „istinitog i lažnog poleta“ (C 94). Učeći iz istorije, trebalo bi da zamislimo polarnu suprotnost i napetost između, recimo, zvaničnog i dijalektičkog drugarstva. Prva je vezana za partiju kao instituciju, kakvoj verovatno treba strogi Otac, sigurno prepletenu s uslovima za napredovanje u karijeri, a najčešće i s represivnom moći Države, dok je potonja povezana s ličnim ubeđenjem, što priznaje goruće potrebe za institucijama i vođstvom u vatri teških borbi, koje su ipak uz to nedovoljne i podložne najopasnijim degeneracijama. Uzmimo kao primer radost rada, koju Lenjin dirljivo naglašava u članku posvećenom dobrovoljnom komunističkom radu (C 134), a koja je bila prisutna u radnim akcijama jugoslavenske omladine kroz 15 − 20 godina nakon 1944 (v. divnu knjigu Dušana Makavejeva „Poljubac za drugaricu parolu“, 1965, kao i E. P. Thompsona, „The Railway“ 1947, preštampanu 2019.). Nužna potreba institucija za operativnim izvesnostima lako sklizne u „gvozdene“, pa čak i „čelične“ („Staljin“ znači „čeličan“) izvesnosti, u okviru kojih radost rada postaje zvanično propisana umesto da bude spontana i negovana.

Presudni odnos, ne mnogo drugačiji od Maove „protivrečnosti unutar naroda“, ovde je onaj između sporazumno rukovodeće komunističke partije i radikalne participativne demokratije. Posle drugarskih godina oružanih borbi, postrevolucionarna gramšijevska hegemonija bi trebalo da postoji u trajnoj kulturnoj i pragmatičnoj osmozi i uzajamnom poštovanju klasa u čijem bi interesu ona trebalo da vlada. Avaj, mada imamo nekoliko izuzetno značajnih ukazatelja prema ovom idealu, nema i trajnog istorijskog primera za njega. Samo jaka asocijativna demokratija, izvorna ideja sovjeta ili saveta, može zahtevati i učvrstiti otvorenost poput one prisutne u Boljševičkoj partiji između 1917. i 1921. godine, sa stvarnim strujama, nadmetanjem programâ i demokratijom odozdo, kako je rekao Lucio Magri, „s odgovornim pluralizmom, a ne krutim frakcijama“.4 U protivnom, sva stremljenja prema istinskom ili dijalektičkom stranačkom drugarstvu mogla bi se urušiti, kako je to jezgrovito uokvirio Moše Levin − „Upotreba izraza ‘drug’ gubi magiju ako je‘drug’ vaš nadređeni koji izdaje naredbe i određuje vašu platu i izglede za napredovanje … “(C 124).

To snažno naglašava potrebu i ulogu spoznaje, razumevanja i objašnjenja. Din to spominje u svom velikodušnom osvrtu na Orvelovu „Kataloniji u čast“, djelo koje moramo priznati za našu zajedničku baštinu (baš kao i njegovu „Životinjsku farmu“). Citat iz njega glasi: „’Revolucionarna’ disciplina zavisi od političke svesti – od razumevanja zašto se mora poštovati naredba“ (C 87). Ne vidim kako se takvo razumevanje, delimični, ali sve širi spoj opšte teorije s nužno posebnom praksom, može podvesti pod bilo kakvu disciplinu, radost, polet ili hrabrost. Zbog toga se Gramši zalagao za objedinjavajući politički centar utemeljen na svesti potrebnoj za trajnu radikalnu aktivnost i na kraju fenomenalno ustvrdio da takva idealna stranka mora biti i kolektivni intelektualac (koja se uopšte ne sastoji samo od onih koje sociolozi nazivaju intelektualcima). Napokon, možda je najjači argument za komunističku partiju i njenu artikulisanu svest Bensaidov: „Kapital je sam po sebi veliki ujedinitelj koji podređuje svaki aspekt društvene proizvodnje i reprodukcije, preoblikujući funkciju porodice, određujući društvenu podelu rada i podvrgavajući ljudske uslove društvene reprodukcije zakonu vrednosti. Ako je zaista tako, najbolji faktor svesnog ujedinjenja je partija, a ne samo zbir društvenih pokreta.“5

Naslovna strana knjige, dizajn studio Porto Rocha. Foto: Porto Rocha / https://portorocha.com/

Zaključujući ovaj deo, osvrnimo se na to kako možemo da zamislimo uloge partije drugova i drugarica kao katalizatora, poverenika i koncentratora autonomnih plebejskih političkih projekata. Mogli bismo započeti predviđanjem modelâ ažurirane stranke, koliko god promenljivih i preklapajućih. Pomenut ću nekoliko.6

Prvi bi bio model revolucionarne stranke Trockog, kao klipa u cilindru parne mašine: on donosi fantastične rezultate koncentrisanjem energija masa koje su inače isprazno raspršene, „ali ipak ono što pokreće nije klip ili cilindar, već para“. Ova ugodno materijalistička slika i objašnjenje sada je suviše kruta i „paleotehnička“. Morali bismo je preneti na nešto poput ključnog softvera u operativnom sistemu.

Na drugo mesto dolaze razne mogućnosti koje je nabrojao Toni Klif (Cliff): stranka kao predradnik, kao učitelj ili saborac. Strategija predradnika, ili uobičajeniji model oficira nasuprot vojniku – Teri Iglton (Eagleton) nudi varijantu spasilačkog tima u rudarskoj katastrofi – mora biti strogo rezervisana za akutne situacije smrtne opasnosti; u celini je treba odbaciti. Učitelj je potreban aspekt: moramo pretpostaviti, kao u Platonovom dijalogu „Menon“, da svaki rob ima urođenu sposobnost za rudimente geometrije, ako se samo pravilno navede na zaključke. Ali ovaj je model prihvatljiv samo ako istovremeno sadrži (kao što je to slučaj kod svakog dobrog učitelja) da učitelj uči od svojih učenika, i nije iscrpan. Model drugova kojima su trenutno poverene koordinacijske i izvršne funkcije, poput članova štrajkačkog odbora ili sindikalnih delegata, koji moraju da budu u stalnom dijalogu sa svojim klasnim kolegama, radnicima-štrajkačima, a u suprotnom dožive neuspeh, predstavlja vrlo dobar početni model.

No, najdraži mi je Brehtov model u njegovom „Me-ti“, koji ću ukratko prepričati:

Dva muškarca su živeli zajedno. Jedan je spavao u udobnom krevetu, mlađi na kožnom madracu. Stariji bi vrlo rano budio mlađeg, čak i kada je ovaj bio pospan. Često je mladiću zabranjivao najukusniju hranu; za piće mladić je dobijao samo vodu ili mleko, a kad je potajno dobio malo alkohola, oštro je i javno ukoren. Prošlog jutra sam video starijeg na konju, za kojim je kaskao mlađi. Upitah ga za njegovog slugu. „On nije moj sluga“, zaprepašćeno je odgovorio. „On je sportski prvak koga treniram za njegov najveći meč. Angažovao me da ga pripremim. Sluga sam ja.“

Brehtova pouka je sledeća: kad prosuđujete ko je gospodar, a ko sluga, pogledajte ko najviše profitira od odnosa. Dakle, model trenera – gde zapravo niko nije sluga – mi se zasad čini najuverljivijim. Aktivniji je od sindikalnog delegata, a takođe može biti otpušten − njegova je uloga ograničena i vezana za određenu presudnu svrhu. Baš poput rimskog dictatora, koji se nakon pobede u ratu vratio oranju na svom dobru.

Završnica: Konačno i suštinski, kako se knjiga „Drugovi“ čita? Kog pisca mi čitaoci, ovde doživljavamo kao odrednicu za naše sviđanje ili odbacivanje, razumevanje ili nerazumevanje? To je autorka čiji je kompozicijski i narativni metod u skladu s onim što propoveda. Pred nama nije linearno argumentovanje ni u celini niti unutar svakog poglavlja, već kolaž ili ep u radosnom smislu Ariostovog dela „Besni Orlando“ ili ranog Brehta, jedna prokleto uverljiva stvar za drugom. Istina, ona koristi politikološki okvir i žargon u kojem ne uživam uvek, no knjiga joj je prepuna malih priča i mini-argumenata, što kulminira saosećajnim i obilnim „studijama slučaja“ s ljudskim licem. Meni su najdraže priče o nekim ženama iz 1930-ih u Komunističkoj partiji SAD, poput Meri Inmen (Inman, C 28-33), a uz to i Frenka Vildersona (Frank Wilderson), Harija Hejvuda (Harry Haywood), Sirila Brigsa (Cyril Briggs) i drugih crnaca komunista (37-52), kao i mali dragulj grešnog ali i progonjenog finskog radnika Augusta Jokinena (C 104-12). Epizode su objedinjene najpre po svom cilju, težeći istom normativnom centru – drugarica ili drug kao tip i drugarstvo kao vrlina – a potom po stavu i tonu, što mi se čini kao jin-jang spoj tvrdokuhanog realizma (u sklonosti disciplini i hrabrosti) i emocionalnog romantizma (u sklonosti poletu i radosti).

Propovedanje Džodi Din je u skladu s nasleđem i tradicijom rabina Jošue (bolje poznatog kao Isus), verovatno pod uticajem autorkinog južnjačko-baptističkog odgoja, ali ona umesto njegovih parabola koristi živopisne personalizovane primere.Podstaknuto je gnušanjem nad neljudskim poniženjima sistema i plemenitom opsednutošću emancipacijom u svim smerovima. U naše raščarano i razočarano vreme njena je proza ​​spiralno postupna, kako i priliči pojmu i stavu koji se tek razvija, čisti i testira za upotrebu. Nije to prozirni kristal racionalista, niti verski pogled kao kroz zatamnjeno staklo, već delo drugarice za druge drugove. Iz moje evropske tačke gledišta, ono je vrlo američko po nekim stavovima, ali ne i po sveukupnoj obimnosti, koja je velikodušno ekumenska, tako da možda često najubedljivija kada se bavi velikim ruskim utopističkim piscima – koristim taj izraz kao visoku pohvalu! – V.I. Lenjinom, demokratskim organizatorom, i Andrejem Platonovom, gledaocem iz plebejskih dubina (C 53-57). Žao mi je što ne mogu da napišem još jedan osvrt samo o tome kako se ona bavi tom dvojicom. Njena bi konačna pouka mogla biti: „Drugarstvo je riskantno. To nije čarobno rešenje svih problema … Ali to je jedina forma kroz koju bi se ti problemi mogli rešiti“. (C 135).
„Drugovi“ Džodi Din jeste plemenit, ljutit i radostan „esej o političkoj pripadnosti“. Mnogima će se dopasti, ali podučiće čak i one kojima su njegove vizure odbojne. Knjigu u šake!

Sa engleskog prevela: Iskra Krstić

  1. „Drugovi“ (Comrade) Džodi Din citiram kao C s brojem stranice (nap.aut.).
  2. Kako bi naslov knjige (Comrade) u prevodu na srpsko-hrvatski jezik što adekvatnije rezonovao sa svojim mnogostrukim političkim značenjima o kojima se u knjizi govori, rešili smo da ga prevedemo u pluralu (Drugovi) a gde god nam se učinilo mogućim, u samom tekstu smo naglašavali i ženski rod (nap. prev.).
  3. Jodi Dean, „Communicative capitalism“, Cultural Politics 1 (2005): 51-74.
  4. Postrevolucionarne situacije danas očito nisu hitni problem, ali naš idealni horizont prisutan u svakoj akciji jeste. Dakle čini mi se da je u redu danas govoriti o plebejskoj demokratiji u napetosti s potrebnim institucijama ili o uglavnom uverljivoj hegemoniji. Mnogo više o Gramšiju možete pronaći u mom članku „Komunizam može biti samo radikalna plebejska demokratija“ u S Pulig ur., Ljevica nakon opovrgnute revolucije, Jesenski & Turk/Arkzin, 2020; o Magriju u „Prescience of Lucio Magri“; a o opštem argumentu uz spomen Badjua u „Iz arheologije marksizma i komunizma“/„From the Archeology of Marxism and Communism,“ Debatte 21.2-3 (2013), na koju se pozivam za sve bibliografske podatke. Daljnji argumenti razvijeni su u mojim knjigama Samo jednom se ljubi: Radiografija SFR Jugoslavije 1945.-72, (Rosa Luxemburg Beograd 2014 i 2016) i Pouke iz Ruske revolucije (Rosa Luxemburg Jugoistočna Europa, 2017), kao i drugih eseja poput “Šta da se radi”; podaci se mogu pronaći u mojoj biografiji i radovima na web strani.
  5. Daniel Bensaïd, „Leninism in the 21st century“.
  6. O takvim ulogama se govori u drugom kontekstu u mojoj „Arheologiji“ (v. fusnotu 3) s punim referencama.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE