Kome smetaju umetnici?

Jesenja izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”, 2020. Foto: Lav Mrenović

Poslednjih nedelja prisustvujemo kontinuiranim, čini se i vrlo organizovanim napadima na umetnice i umetnike, i to ne samo zbog  umetničkih radova već i zbog uloženih napora da se nagomilani problemi koji se tiču njihovog socijalnog i radnog položaja pokrenu s mrtve tačke.

Targetiranje savremenih umetnika nije nova pojava u svetu, pa tako ni u Srbiji. Alternativni medijski izvori bliski odlazećem predsedniku SAD-a nekoliko godina unazad u kontinuitetu šire više teorija zavera od kojih većina čini jednu krovnu teoriju o „dubokoj državi“1, odnosno o kompleksnoj mreži tajnih organizacija i pripadnika američke liberalne elite, koja navodno sabotira predsednika u ostvarivanju njegovih političkih ciljeva. Među tim teorijama zavera nalaze se i narativi o „satanizmu“, kanibalizmu i pedofiliji dela elite koja u stvarnosti nije naklonjena republikanskom predsedniku, čime treba da se dokaže njihova dekadencija, to jest nemoral.

Među žrtvama tih napada našla se i umetnica Marina Abramović zbog okultističke simbolike upotrebljene u kreativne svrhe, koja u očima teoretičara zavera upravo dokazuje „satanizam“ liberalne elite2. Takvi narativi su inspirisali nezanemarljiv broj terorističkih napada alternativne desnice, kao na primer „Picagejt“, kada su „altrajtovci“ napadali picerije u pokušaju da razotkriju navodni lanac trgovine ljudima i pedofilije vodećih demokrata i njihovih poznanika i prijatelja.

Ove teorije zavere sasvim logično su se prelile i u Srbiju delom putem interneta, a delom putem tabloidnog novinarstva koje se ugleda na trendove unutar SAD-a kao doskorašnjeg ideološkog izvora najnovije forme internacionalne desnice. Međutim, nakon već višegodišnjeg cirkulisanja ovih narativa, pre mesec dana desio se ponovni fizički napad na savremenu umetnost nakon ranih dvehiljaditih godina, kada je ekstremna desnica napadala kulturne događaje koji su se doticali problema Kosova.

Napad na izložbu strip grupe „Momci“  iznenadio je javnost. Međutim, ono što je bilo još veće iznenađenje od samog napada jeste bilo neprimerno reagovanje Ministarstva kulture i informisanja koje je u trampovskom maniru3 izjednačilo fizički napad na izložbu i umetničko stvaralaštvo. Tim ozbiljnim napadom na slobodu govora i kreativnog izražavanja država je otvorila vrata za govor mržnje koji su nastavili „Levijatan“, sajt „Prismotra“ anonimnih autora iz Paname 4 (inače duhovni naslednik sajta sličnog naziva i vizuelnog identiteta „Istraga“, koji je u javnosti povezivan s narodnim poslanikom Srpske napredne stranke Lavom Pajkićem5) i više drugih fejsbuk stranica i grupa koje broje hiljade pratilaca i članova.

Nedugo zatim, napadi su se preselili i na prorežimsku televiziju „Pink“, gde su gostovali istoričar umetnosti Nikola Kusovac, poznat kao nekadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu tokom devedesetih godina, i slikar Zoran Čalija, jedan od članova prethodne uprave ULUS-a, koji su koristili video sadržaj s fejsbuk stranice „Levijatana“6. Dok je evidentna koordinisanost medija i fejsbuk objava, manje je očigledno da je napad u potpunosti fokusiran ili na ULUS ili na njegove pojedine članove i članice, te treba postaviti pitanje zašto je od svih mogućih opcija za targetiranje odabrano baš ovo udruženje.

Kome smeta ULUS?

Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) osnovano je neposredno nakon Prvog svetskog rata, kao Udruženje likovnih umetnika (ULU), s ciljem okupljanja umetnika u svrhu zajedničkog rada na poboljšanju profesionalnog statusa, delovanja na širu kulturnu sredinu i podizanja „ukusa” publike. Istorija ULU-a će se uvezati s drugim kulturnim udruženjem „Društvom prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić“ koje će podići izložbeni prostor poznat kao „Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu, koje će tada postati dom ULU-a.

„Cvijeta“ je između dva svetska rata bila prostor ispunjen savremenim idejama tadašnje Evrope, od učešća velikog broja žena u nastanku i radu udruženja, što će otvoriti vrata za uključivanje žena u javni život srpskog društva7, pa do antikapitalističkih ideja umetnika komunista koji će ući u konflikt  s „Cvijetom“, kritikujući je kao elitistički prostor građanskog staleža. Paviljon će biti zatvoren usled nacističke okupacije, ali će nakon oslobođenja nastaviti s regularnim radom, kao ULUS – strukovno udruženje umetnika koji deluju na teritoriji Republike Srbije, sve do rušenja socijalizma, kada ga neće zaobići korupcija vladajućih političkih partija i neoliberalna logika „mera štednji“ u sektoru kulture.

ULUS tako već godinama biva iskorišćen od strane korumpiranih uprava u privatne svrhe, čime je izgubio bilo kakvu relevantnost u umetničkom sistemu Srbije. U žižu javnosti poslednjih godina je jedino došao s aferom dodeljivanja statusa počasne članice Dragici Nikolić, supruzi prethodnog predsednika Srbije. Baš tada je beogradski umetnik Arion Aslani izveo performans ispred „Paviljona“, izvršivši nuždu u znak protesta koji se našao kao meta napada poslednjih nedelja kada je korišćen snimak tog perfomansa bez ikakvog pojašnjenja zašto je taj čin izveden.

Iako su se mlađe generacije umetnika samoorganizovale i nastavile da navigiraju kroz javne i poslednjih godina privatne kulturne institucije, ULUS nosi poseban značaj kao platforma preko koje samostalni umetnici ostvaruju zdravstveno i penziono osiguranje. Međutim, delimično zbog loše kadrovske organizacije udruženja, ali i zbog zakonskih promena, među onim članstvom koji ispunjavaju sve uslove za osiguranje koje godinama u nazad nije redovno regulisano, vremenom je izazvalo veliko nezadovoljstvo umetnika koji se nalaze u prekarnom položaju. Akumulirano nezadovoljstvo je nateralo članove udruženja da na sednici krajem prošle godine demokratski smeni prethodno rukovodstvo i izglasala novu mlađu generaciju aktivnih umetnika i umetnica na vodeće pozicije.

ULUS tako poslednjih godinu dana pokušava da se reformiše pomoću nove uprave koja udruženje postavlja na demokratske principe8, okončavajući nemar i korupciju prethodne uprave.

Konferencija povodom osnivanja Fonda solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije, Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”, 2020. Foto: Luka Knežević-Strika

Suprotstavljanje partijskim i privatnim interesima

Nakon saopštenja „Ministarstva“ povodom napada na izložbu „Momci “, kulturna javnost je očekivano burno reagovala uključujući i reformirani ULUS, koji je u znak solidarnosti organizovao i protest koji će predstavljati prelomnu tačku nakon koje će krenuti napadi.

ULUS je i pre organizovanja protesta, a nakon promene uprave, počeo da trpi pritiske gradske uprave koja je tek sada počela sa dostavljanjem računa za višegodišnja dugovanja za prostor, struju, gas i druge režije u višemilionskom dinarskom iznosu a koja su nastala nemarom prethodnih uprava koje su ista dugovanja prikrivala a svom članstvu prikazivala pozitivno poslovanje. Tako udruženje trenutno funkcioniše bez grejanja, pod pretnjom izvršitelja, u istorijskoj građevini koja prokišnjava i ima ozbiljne probleme s vlagom.

Grad je u isto vreme sporim koracima krenuo u renoviranje dela Kalemegdana oko „Paviljona“ prvo dodavši drvorede palmi, a zatim i između njih panoe s ilustracijama krupnijih graditeljskih poduhvata u Beogradu poslednjih godina. Namere gradske uprave za Kalemegdan je javnost mogla da čuje još pre nekoliko godina kada je nekadašnja gradska sekretarka za kulturu, a trenutna direktorka muzeja Nikole Tesle, izložila ideju da se naplaćuje ulaz u gornji grad. Lako je zamisliti kako savetnici gradskih čelnika predstavljaju projekte koji će „otključati potencijal“ Kalemegdana kao ogromnog prostora u samom centru grada, koji može privući velike investicije.

Pre desetak godina su se u javnosti i pojavljivali rezidencijalno-komercijalni projekti poput kompleksa koji je dizajnirao studio Zahe Hadid. „Paviljon“ bi tako nekom kompleksu predstavljao veoma atraktivnu građevinu koja ima istorijski značajnu arhitekturu i izuzetnu poziciju na samom ulazu u Kalemegdan iz centra grada. Samo se treba podsetiti remek-dela srpske arhitekture − zgrade Geozavoda u Savamali − koja se protivzakonito koristi kao komercijalni prostor. Stoga nije iznenađujuće da grad planira renoviranje ove zgrade, kao i da ULUS-u već mesecima odbija da pruži garanciju za povratak udruženja u svoje istorijske prostorije nakon završetka obnove.

Imajući sve ovo u vidu, postaje jasno da se reformisani ULUS zamerio interesima centara moći. Drznuo se da zaustavi partijske i privatne interese, krenuo da organizuje umetnike zarad poboljšanja njihovog mizernog položaja i našao se na putu razarajućem investitorskom urbanizmu. Tako da naredni put kada budete videli sličan koordinisani napad na umetnike ili umetničku instituciju, vrlo lako biste mogli pretpostaviti da se nečiji interesi kriju iza anonimnih autora dotičnih portala i fejsbuk stranica.

  1. Ovde videti više o istoriji upotrebe pojma „duboka država“.
  2. Ovde videti više o razlogu zašto je baš Abramović postala žrtva napada.
  3. Ovde videti više o Trampovom izjednačavanju terorističkog napada neonacista u Šarlotsvilu s nenasilnim kontramitingom.
  4. IP adresa sajta je registrovana u Panami.
  5. Isto.
  6. Emisija „Pravac“ emitovana je na televiziji Pink 27.10.2020, dok je upotrebljen video sadržaj objavljen na fejsbuku 22.10.2020. U slučaju da postoji sumnja jasno je vidljiv „pečat“ „Levijatana“ od trinaestog minuta emisije.
  7. Videti više u: Radina Vučetić, Evropa na Kalemegdanu, Službeni glasnik, 2018.
  8. Primera radi, trenutno verovatno glavni projekat ULUS-a je organizacija Bijenala mladih koja se vodi u potpunosti horizontalno, javno i transparentno sa konstantno otvorenim pozivom za učešće novih ljudi.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE