Generalno, u pitanju je uobičajeni oblik građanske neposlušnosti i nenasilnog otpora, viđen hiljadama puta i – u određenim uslovima – vrlo često efikasan metod borbe. Od vidovdanskog protesta videli smo pravu pravcatu proliferaciju blokiranja ulica – ne samo u Beogradu, već u svim manjim mestima (iako je tamo efekat nešto slabije izražen). Izgleda tako, da je potrebno bilo samo nekakvo usmerenje a da su hapšenja od 28. bila jedan dodatni motiv – oko kojeg je, uz sve to, bilo lako i sklopiti konsenzus.
Naravno, javile su se i kritike koje u ovoj strategiji vide probleme, tumače ih kao neefikasne te zapravo samo potez nekoga ko je manje više očajan. I, naravno, da maltretiranje „svih ostalih“ nije baš najpromućurnija strategija obzirom da ih u velikoj meri otuđuje. Treba im dakle podilaziti (ne koristim ovaj izraz u nekom odveć negativnom kontekstu) a ne antagonizovati ih.
Ali da razvejemo, po mom mišljanju, i pored te eventualne antagoonizacije, ovo je najefikasnija strategija koja ne samo da je na raspolaganju, no i inače: generalni štrajk koji je pokušan u par navrata zimus bio je više simbolička akcija no efektivni mehanizam pritiska, a onaj od pre par dana nije bio ni to (ipak za štrajk, posebno onaj generalni, treba više vremena). Ali blokiranje ulica i urbanih sredina zaista predstavlja opasnu i efikasnu strategiju, po efektima poprilično sličnu generalnom štrajku, jer targetira najosetljiviju tačku materijalne reprodukcije društva. Jer centralnom (i zapravo jedinom suštinskom) procesu je potreban ovaj krvotok, potrebni su prohodni putevi i magistrale, potrebne se te crvotočine (wormholes) kroz koje kapital u obliku roba i radne snage moraju da protiču.
Mark Ože, doduše, deo ovih crvotočina naziva ne-mestima (sasvim zanimljivo: slučajno, sad shvatam, sasvim konzistentno sa mojim korišćenjem metafore „crvotočine“ jer i onaj hipotetički fizički oblik im je upravo to: „umanjenje“ prostorne dimenzije) jer u tim fizičkim prostorima manjka socijabilnosti te oni, ako su fizički, nisu i socijalni jer im manjka socijalne interakcije i dinamike, u tim crvotočinama identiteti kao stabilne formacije efektivno nestaju kao što nestaju i one uobičajene socijalne dinamike, uobičajene socijalne reference prestaju da postoje a anonimnost postaje pravilo. Za Ožea – a on posmatra autobuske stanice, aerodrome, šoping centre i slične „ulaze u crvotočine“ – to su mesta kojima fali… pa mesta u socijalnom smislu, mesta na kojima ima i moguća je društvena interakcija.
Ože, međutim donekle greši, zato što socijalnu interakciju shvata previše usko: za njega socijalna interakcija nije apstraktni odnos, već veoma konkretni odnosi pojedinaca. Apstrahujemo li, međutim, ukazuje nam se da iako nemam konkretne interakcije ili je ona odista minimalna, ona se „nedešava“ da bi se odvio jedan drugi proces (transporta). Pa možda baš zato kamioni i autobusi koji se uključuju na puteve i autoputeve ili avioni koji poleću sa pista – ubrzavaju i kao da nestaju (kao nešto što bi se desilo u crvotočini, izgleda da je baš dobra analogija) u daljini.
Ali iako to tako izgleda – to nisu samo prestanci dešavanja – no su konstitutivni elementi jednog drugog i apstraktnijeg (a apstraktnijeg baš zato što ima smisla i samo kad je totalan i kompletan) događaja – cirkulacije roba i radne snage. Pa stoga i taj opasni potencijal blokiranja tih transportnih koridora.
Naravno, posmatrano iz perspektive ekonomske ortodoksije odnosno neoklasične i klasične ekonomske teorije – ovo ne bi trebalo da bude problem jer tržišta uvek nađu način. Međutim, mi znamo bolje: za fukncionisanje kapitalističke privrede (a i svake druge robnonovčane) potrebna je veoma aktivna uloga države i njenih regulativnih – a kad je potrebno i onih represivnih – aparata ne bi li se društva prilagodila (i naravno vrlo često i naterala) za učestvovanje u ovoj cirkulaciji. U tom smislu, država je ta koja formatira i re-formatira i prirodu i geografiju i prostore i stanovništva da bi mogli kao takvi da posluže kao agensi cirkulacija kapitala (odnosno nešto kao protočni bojleri) pa odatle i odveć panična reakcija države i poprilično nepromišljene reakcije: nije našla ništa pametnije no da hapsi i levo i desno.
Blokiranje tih tokova, rekli smo ranije, izuzetno je nezgodno jer će agense kapitala (njegove vlasnike u obliku firmi, korporacija i poslovnih subjekata) naterati da se obrate svom posloprimcu (režimu) i zahtevaju hitne mere. Ali čini i još nešto: primorava države aparate da otkriveno rade ono što najradije čine prikriveno – delegiranje ulica saobraćaju, naime, nije najjasniji istorijski proces i po svoj se prilici odvio nekako paralegalno. Ali opstaje upravo zbog naturalizacije regulativnog principa i količine nasilja koji je u tu naturalizaciju uliven: ulice su za saobraćaj i transport roba i ljudi, a nama pripadaju samo ukoliko nešto pretekne (a – kako raste obim tog transporta i njegov intenzitet – pretiče sve ređe i manje). Blokada ulica stoga razotkriva pravu prirodu regulativnih i represivnih aparata. Moja je opklada da će policijske snage reagovati radikalno žešće nego u ostalim slučajevima kada se ne tangiraju ove osetljive tačke.
Nešto preciznije, naravno, u pitanju je taktika „hiljadu uboda“ koja planira da „iskrvari“ protivnika. Jednostavno rečeno, represivni aparat ne može da zapuši toliko rupa, ili će biti primoran da pribegne nešto oštrijim merama te time izazove još snažnije oblike otpora. Nije, dakle, laka situacija za vlast a eskalacioni potencijal nije ni zagreban.
Ali valja primetiti još nešto: zaista je u pitanju teška artiljerija. Efektivno, na astalu je funkcionalnost države, tu nema nikakve sumnje.
Ali ima još nešto: putevima se prenose robe i radnici ali se prenosi još nešto – prenose se i zajednice. Kako zavise u velikoj meri – jer i mi zavisimo i od proizvodnje svih roba koje svakodnevno koristimo da bi ostali živi, tako i od načina na koji ih proizvodimo pa i odnosa koji se moraju uspostaviti da bi ti načini proizvodnje bili mogući – od tih ne-mesta i crvotočina – tako se upravo kroz njih zajednice i uspostavljaju. Pa je tako poslednji talas pobune – aktivno blokiranje saobraćajnica i time i protoka kapitala te same ekonomije – reflektovala socijalne probleme i na one koji su smatrali da ih te nedaće ne tiču. Drugim rečima, blokiranje ulica proizvodi i političku zajednicu – naciju, ako želite.
O naciji
Pa sad o srpskom nacionalizmu: dosta je bilo žalbi oko navodnog preokreta koji se desio na Vidovdan, kad su govornici iz sve snage zaitili iz izdašnog vokabulara srpskog nacionalizma. Te se uzimalo kao signal dubine te ideološke strukture, te nekakva inherentna karakteriistika te odraz nemoći da se hegemonoj vlasti a primetili smo da su neki mediji tako halapljivo navalili da otpisuju studentski pokret kao neku vrstu protofašizma toliko brzo, da izgleda kao da su jedva čekali da ga za tako nešto optuže.
Ali podsetimo da se od samog početka na svim protestima bez izuzetka razvlače različite valence četničarenja i nacionalizama, iredentizma i konzervativizama (počev od same te temeljnije i često povlačene teze da je i danas aktuelna borba protiv nekog „socijalizma“), samo se prećutkivalo zarad, valjda, mira u porodici: levica se sasvim svesno odrekla svojih simbola i nije ih potezala. Naravno, nacionalizmu i različitiim valnecama konzervativizma to može za rukom poći jer – usled dugotrajne indoktrinacije i ideološke hegemonije – funkcioniše kao transideološki simbolički poredak, pa se kokarde i ne primećuju kao nekakvi „ideološki“ simboli.
No – evo problema sa simbolima: u velikoj meri ih definiše i njihov sadržaj. Pa utoliko sami simboli zavise od sadržaja koji je u nj upisan – a taj je sadržaj, iako najčešće žrtvom ideološke hegeminije i moći dominantnih struktura da upisuju taj sadržaj, makar donekle i otvoren i za tumačenja i za određena subverzivnije oblike upisivanja i sadržaja.
I tako se na vidovdan mahalo zastavama nacije, ali se neposredno nakon toga vratilo na difoltna podešavanja: solidarnost, saosećajnost i drugarštinu, kao da se ono na vidovdan nije ni desilo. Drugim rečima: možda je, samo možda, ovaj studentski pokret uspeo i ono oko čega se jebavamo već nekoliko decenija, a to je da emancipuje naciju iz ralja konzervativizma i reakcionarstva.
Ili – zajednica je prošla kroz prelom koji do sada nismo možda videli, možda smo se kroz ovaj pokret zaista formirali kao nacija bez skrivenog ideološkog ostatka reakcionarstva. Jer istorija nacije kao nosioca reakcionarnih politika je poprilično mlada i u pitanju je tek nekoliko decenija: od dvadesetih do nekih osamdesetih, „nacija“ je bila nosilac progresivnih politika i radikalne emencipacije i od globalne dominacije ali i od internih odnosa dominacije te su sve pre ili kasnije nabasavale (nužno) na socijalizam kao jedini mogući izraz borbe za oslobođenje.
A u toj našoj transformaciji ne bi trebalo podceniti puteve koje smo pominjali – na kraju krajeva oni nas povezuju ne samo fizički, no imaju tu zgodnu osobinu da kroz njih prolazi „tvar zajednice“: blokiranjm puteva smo uspeli da napravimo režim svačiijim problemom. Pa sad šta ćemo sa tim uraditi – ostaje da se vidi, ali ono što je svakako činjenica je da će se te stvari rešavati dok se pokret i njegove strategije i taktike razvijaju. Ali ostaje činjenica da i pored svega, solidarnost i saradnja ostaju centar pobune.
Dakle, kao što putevi mogu da nas formiraju kao ekonomske zajednice, mašine koje proizvode1 neke autpute – mogu da se blokiraju i zapreče postojanje zajednice kao potrošačko proizvođačke mašine i reformiraju nas kao političke zajednice.
