Sećam se 2022. godine, kada su Rusi prvi put počeli da gađaju energetsku infrastrukturu, kako se na internetu pojavila fotografija jedne nastavnice iz Kijeva. U crvenoj zimskoj jakni i toploj kapi, stajala je na prstima pored metalnog stuba na koji je postavila svoj računar – napolju, negde blizu prodavnice gde je radio agregat i gde je bilo pristupa internetu. Tamo je, na ledenoj hladnoći, držala predavanje svojim učenicima.
I pomislila sam: Rusi su došli da nam oduzmu sve – našu zemlju, našu slobodu, našu budućnost, obrazovanje naše dece. Ali ta nastavnica iz Kijeva je odbila da im bilo šta da. Čak je i nešto tako jednostavno kao držanje časa postalo čin otpora.
Iz sopstvenog iskustva znam da, kada se na međunarodni sistem mira i bezbednosti ne može osloniti, na ljude se uvek može. Navikli smo da razmišljamo u okvirima država i međuvladinih organizacija, ali obični ljudi imaju mnogo više moći nego što uopšte shvataju.
Pre četiri godine bila sam u Kijevu kada su ruske snage pokušale da opkole grad. Niko nije verovao da možemo da izdržimo tako enormnu vojnu pretnju. Svako jutro dočekivali smo kao pobedu, jer smo preživeli još jednu noć.
Sećam se kako su međunarodne humanitarne organizacije evakuisale svoje osoblje. Ipak, obični ljudi su ostali – i počeli da pružaju otpor. Obični ljudi su počeli da rade izuzetne stvari.
Jedna od tih osoba bila je moja prijateljica, ukrajinska spisateljica Viktorija Amelina. U prvim danima pune invazije prekinula je svoje putovanje i vratila se u Ukrajinu. Ubrzo se pridružila naporima da dokumentuje ratne zločine. Istovremeno je radila i mnoge druge stvari.
Sećam se da sam joj rekla: „Već radiš toliko toga – pišeš knjigu, dokumentuješ ratne zločine, putuješ na terenske misije, volontiraš – to je više nego iscrpljujuće. Zašto preuzimaš nove projekte?“
Odgovorila je da je uporno prati osećaj da ne čini dovoljno. Dodala je da ne zna koliko vremena joj je ostalo – niti koliko vremena je bilo kome od nas ostalo.
Mesec dana nakon tog razgovora, ruska raketa pogodila je kafić u Kramatorsku. Vika (Viktorija, prim. prev.) je u tom trenutku bila tamo, sa nekoliko kolumbijskih pisaca koje je pratila na putu ka istoku. Teško je ranjena i pala je u komu.
Možda zvuči iracionalno, ali ja sam joj svaki dan pisala na Mesindžeru. Bila sam uverena da će se probuditi i pročitati sve poruke. Čak i kada nam je zajednička prijateljica, koja je bila s njom na intenzivnoj nezi, rekla da se moramo pripremiti i prihvatiti neizbežno, rekla sam da neću izgubiti nadu.
Dok sam pripremala ovaj tekst, otvorila sam taj poslednji razgovor koji Vika nikada nije pročitala. Ovo je ono što želim da vam kažem.
Prvo, ne znam kako će budući istoričari nazvati ovaj period. Ali međunarodni poredak zasnovan na Povelji UN i međunarodnom pravu je urušen.
Sistem UN je stvoren posle Drugog svetskog rata kako bi štitio ljude od ratova i masovnog nasilja. Ali čak i moj telefon ima rok trajanja. Ovaj sistem nikada nije reformisan. Sada zapinje i izvodi samo ritualne činove. Lako je predvideti da će požari poput ratova izbijati sve češće u različitim delovima sveta jer je međunarodna mreža neispravna i svuda varniči.
Ukrajina se našla u epicentru događaja koji će oblikovati budućnost sveta. Ovo nije samo rat između dve države – ovo je rat između dva sistema: autoritarizma i demokratije.
Vladimir Putin nastoji da dokaže da zemlja sa snažnim vojnim kapacitetima i nuklearnim oružjem može da naruši međunarodni poredak, nametne svoja pravila globalnoj zajednici, pa čak i da silom menja međunarodno priznate granice.
Ruski lider nije pokrenuo potpunu invaziju samo da bi zauzeo više ukrajinske teritorije. Naivno je misliti da je Rusija izgubila stotine hiljada vojnika samo da bi zauzela Avdijivku ili Bahmut. Putin je pokrenuo ovu invaziju da zauzme i uništi Ukrajinu u celini – a potom da ide dalje.
Njegova logika je istorijska. On sanja o obnavljanju Ruskog carstva. Ljudi u drugim evropskim zemljama su bezbedni samo zato što Ukrajinci zaustavljaju rusku vojsku. Drugo, ljudi počinju da shvataju da je rat u toku tek kada bombe počnu da padaju na njihove glave. Ali rat ima i informacionu dimenziju, a ova borba za realnost ne poznaje državne granice.
Način na koji ljudi vide svet određuje njihove odluke i postupke. Zato autoritarni režimi napadaju istinu.
Svi provodimo sve više vremena na društvenim mrežama, koje su preplavljene lažnim vestima i dezinformacijama. Ljudi gube sposobnost da razlikuju istinu od laži. Sada čak ni stanovnici iste male zajednice više ne dele zajedničku sliku stvarnosti. Bez tog zajedničkog poimanja ne mogu delovati zajedno. A bez kolektivnog delovanja, kako možemo braniti svoju slobodu?
Živimo u takozvanom svetu „postistine“. Ali čini mi se da je to zapravo svet „postznanja“. Znanje gubi na vrednosti. Ljudi radije slušaju influensere na Instagramu nego istraživače ili naučnike. Oni zahtevaju jednostavna rešenja. Možda bismo to mogli da priuštimo u mirnodopskim uslovima, ali više niko ne živi u takvim uslovima. Zato, umesto da stvari pojednostavljujemo, moramo prihvatiti kompleksnost.
Moramo se takođe odupreti normalizaciji okrutnosti. Pre samo nekoliko nedelja, Rusi su ubili stariji par koji je pokušavao da pobegne iz okupiranog sela u regionu Sumi. Muž je vukao svoju ženu na sankama ka mestu gde su spasioci čekali. FPV dron je bacio eksploziv direktno na ženu. Njen muž je jecao i nije želeo da napusti njeno telo. Zatim ga je pogodio drugi FPV dron. Njihova tela su ostala u snegu.
Dok sam proučavala ove materijale, setila sam se da su gasne komore u Aušvicu gradili profesionalni nemački inženjeri. Takođe sam se setila da je urušavanje međunarodnog sistema prethodilo gubitku humanosti.
Na kraju, sloboda nije data – ona je preduslov za preživljavanje. Ukrajinci su tri veka živeli u senci Ruskog carstva. Nikada ne bismo preživeli kao nacija da u tom periodu uporno nismo težili slobodi.
Zabeležila sam svedočenje ukrajinskog naučnika i filozofa Ihora Kozlovskog nakon što je proveo 700 dana u ruskom zatočeništvu. Pre toga sam intervjuisala više od stotinu preživelih. Oni su mi ispričali kako su ih tukli, mučili, silovali, zaključavali u drvene kutije, elektrošokirali genitalije, sekli prste i čupali nokte, bušili kolena i primoravali da pišu sopstvenom krvlju. Tako da je malo toga moglo da me iznenadi.
Međutim, Ihor je pomenuo nešto što se na prvi pogled činilo nebitnim za dokazni materijal – a duboko me je pogodilo.
Opisao je svoje dane u samici. Bila je to podrumska ćelija koja je u sovjetsko vreme služila za zatvorenike koji su čekali smrtnu kaznu. Nije bilo prozora. Nije bilo sunčeve svetlosti. Nije bilo svežeg vazduha. Teško se disalo. Kanalizacija je tekla po prljavom podu. Pacovi su izlazili iz odvoda.
Ovaj naučnik, poznat širom zemlje, ispričao mi je kako je držao predavanja iz filozofije tim pacovima – samo da bi čuo zvuk ljudskog glasa.
Ihor Kozlovski je bio žrtva u pravnom smislu: otet je i zadržan u nehumanim uslovima, mučen toliko ozbiljno da je morao ponovo da uči kako da hoda. Ipak, čak ni to ga nije nateralo da sebe vidi kao žrtvu. Temelj našeg postojanja je dostojanstvo, a ne stanje žrtve. A dostojanstvo je delovanje.
Nismo taoci okolnosti. Mi smo učesnici ovog istorijskog procesa. Dostojanstvo nam daje snagu da se borimo čak i u najneizdrživijim uslovima.
Stojimo na ramenima onih koji su došli pre nas. Ubistvo ukrajinskih intelektualaca, krvava represija nad pesnicima i umetnicima, veštačko izgladnjivanje miliona – ništa od toga nije uništilo ukrajinski identitet u sovjetsko doba. Jer tada, kao i sada, uvek je bilo ljudi koji su podučavali ukrajinsku decu. Ljudi koji su pisali ukrajinske knjige. Ljudi koji su čuvali sećanje na prošlost.
Mi sejemo. Sejemo seme. Čak sejemo i zimi, kada je sve zaleđeno. Sejemo stvari koje se ne boje hladnoće. Sejemo kao čin vere, znajući da će proleće sigurno doći i da će sve što smo posadili niknuti. Da, to je dug posao. Ali oni koji planiraju na duge staze su ti koji pobeđuju.
Ponovno čitanje poruka koje Vika nikada nije pročitala nateralo me je da razmislim o tome koliko je postigla u svom kratkom životu. Razmišljala sam o ljubavi koju je velikodušno delila sa mnom, sa svojom porodicom, sa našim prijateljima. Ponovo sam pogledala fotografije iz njene nedovršene knjige o ženama u ratu — knjige koja je, nakon njene smrti, objavljena na različitim jezicima. Ljudski život je krhak. Ipak, i dalje može biti ispunjen večnim smislom.
Sada znam mnogo toga o nadi. Nada nije uverenje da će sve biti u redu. Nada je duboko razumevanje da svi naši napori imaju smisla.
Tekst objavljujemo u saradnji sa Voxeurop.
