U najnovijem istraživanju učestvovalo je 218 novinarki i novinara, od kojih je oko dve trećine izjavilo da nema mentalne smetnje. Ipak, gotovo petina ispitanih (blizu 19 odsto) navodi da ima dijagnostikovan neki mentalni poremećaj, dok dodatnih više od 18 odsto veruje da ima psihičke tegobe, ali se ne obraća stručnjacima. U odnosu na prethodni ciklus istraživanja, primetan je porast upravo u ovoj grupi – onih koji sami prepoznaju problem, ali ne traže pomoć, gde je ranije taj procenat iznosio 12,8 odsto.
Kada je reč o vrstama tegoba, među dijagnostikovanim stanjima najzastupljenija je anksioznost, koju navodi čak 72,1 odsto ispitanika i ispitanica. Slede depresija sa 40,4 odsto i napadi panike koje prijavljuje 31,7 odsto učesnika i učesnica. Iako se često pretpostavlja da je posttraumatski stresni poremećaj dominantan u ovoj profesiji, on se javlja u znatno manjem procentu – kod 19,2 odsto ispitanih.
Gotovo svi novinari u određenoj meri doživljavaju stres na poslu – čak 95,9 odsto navodi da ga oseća povremeno ili često, dok više od 63 odsto kaže da je stres prisutan gotovo svakodnevno ili često. Kada sami procenjuju nivo stresa, čak 60,5 odsto ispitanih ga ocenjuje kao visok ili veoma visok, što ukazuje na ozbiljan pritisak kojem su izloženi.
Kao glavni uzroci stresa izdvajaju se niska primanja i finansijska nesigurnost, što navodi 55 odsto ispitanih. Slede kratki rokovi i obim posla, spoljašnji pritisci i pretnje, neizvesnost radnog mesta ili opstanka redakcije, odnos sa nadređenima, kao i loša atmosfera u kolektivu.
Istraživanje pokazuje i da je oko dve petine novinara i novinarki imalo iskustvo zlostavljanja na radu. Kao najčešći akteri mobinga navode se urednici (23,9 odsto), potom menadžment (16,5 odsto) i kolege (9,2 odsto), dok se vlasnici medija ređe pominju (7,3 odsto). Ipak, uprkos ovim iskustvima, većina zaposlenih ne pokreće formalne postupke zaštite.
Kada je reč o sindromu sagorevanja, čak 82,1 odsto novinara navodi da ga je doživelo bar jednom, dok je većina – 67,4 odsto – kroz to prošla više puta. Emocionalna iscrpljenost je izražena kod velikog broja ispitanih: 78 odsto se oseća umereno ili veoma iscrpljeno. Ovo stanje prati hronični umor, problemi sa snom, smanjena sposobnost da se osećaju pozitivne emocije i opšti pad životne energije, iako mnogi i dalje zadržavaju osećaj profesionalne efikasnosti.
Posebno zabrinjava to što veliki broj novinara, iako prepoznaje simptome, ne traži stručnu pomoć. Razlozi za to mogu biti višestruki – od nedostupnosti adekvatne podrške, preko finansijskih ograničenja, do stigme i profesionalne kulture u kojoj se stres i iscrpljenost normalizuju kao „deo posla“. Takav odnos prema mentalnom zdravlju dodatno produbljuje problem i odlaže njegovo rešavanje, piše u analizi.
Razlika između novinara i opšte populacije – 37 naspram 15 odsto ukazuje ne samo na individualne poteškoće, već i na sistemski problem, piše u analizi. Uprkos tome, institucionalna podrška gotovo da ne postoji. Redakcije retko nude psihološku pomoć ili razvijene mehanizme zaštite zaposlenih, dok javne politike ne prepoznaju specifične potrebe novinara i novinarki kada je reč o mentalnom zdravlju. Time odgovornost ostaje prebačena na pojedince, koji se sa problemima nose sami, često bez resursa i podrške.
Istraživanje OEBS-a ne govori samo o stanju mentalnog zdravlja novinara i novinarki, već kako dodaju u analizi, i o stanju medijskog sistema u celini. Bez sigurnijih radnih uslova, manje političkih pritisaka i dostupne psihološke podrške, teško je očekivati poboljšanje – kako u dobrobiti novinara i novinarki, tako i u kvalitetu informisanja koje građani i građanke dobijaju, navodi se u zaključcima istraživanja.
Kompletno istraživanje možete pogledati na linku ovde.
A.Đ.
