Juče je u Republički zavod za zaštitu spomenika kulture došlo više pripadnika Uprave kriminalističke policije (UKP) kako bi konfiskovali dokumentaciju javnih nabavki za 2023. godinu, konkretno za manastir Manasiju i arheološko nalazište Caričin Grad.
Zaposleni ističu da je presija na Zavod otpočela nakon prvog ročišta kada je u prostorije Zavoda upućena revizorska komisija Ministarstva kulture. Nakon skoro mesec dana pretraživanja razne dokumentacije, povukli su se bez uočavanja ikakvih nepravilnosti.
Zatim, dan nakon drugog ročišta i izlaganja odbrane ministra kulture Nikole Selakovića, ista ta revizorska komisija vraćena je u Zavod da ponovi postupak i pronađe nešto po svaku cenu, saopštavaju zaposleni.
O kontinuiranim pritiscima na Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i njegovoj budućnosti razgovaramo sa Nemanjom Smičiklasom, profesorom na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
„Kada pričamo o represiji, ne možemo da poredimo tu represiju koja se nad njima trenutno sprovodi, kao represiju nad Jaćimovićem ili ljudima koji su uhapšeni i tako dalje. Niko u Zavodu još uvek na sreću nije izgubio ni posao, niti je uhapšen. Međutim, psihička presija postoji konstantno“, kaže Smičiklas.
Diskreditovanje svedoka
Upitali smo našeg sagovornika šta nekakva greška ili nepravilnost u radu Zavoda može da učini za slučaj „Generalštab“.
„Ako neka greška Zavoda postoji, može da diskredituje nekog od svedoka u tom slučaju, svedoke koji su direktno vezani za taj propust, za tu grešku ili kako god da nazovemo to. I to i jeste negde ideja ministra, najverovatnije, da na taj način diskredituje svedoke. Sa druge strane, vrlo je važno da znamo da se to dešavalo sve za vreme njihove vlasti“, navodi profesor.
Smičiklas podseća da je Maja Gojković bila ministarka kulture u vreme kada su direktorka i zamenica direktora bile Dubrovka Đukanović i Estela Radonjić Živkov, koje su sada izložene nizu optužbi od strane Selakovića. Sagovornik Mašine kaže da je SNS tada praktično „diktirao šta se radi i kako se radi“ i da tu činjenicu ne treba zaboraviti.
Umesto Zavoda – „privatne, poslušničke firme“
Ako pričamo o represiji, Smičiklas ističe administrativne pritiske koji, kako i dalje smatra, vode ka gašenju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Sagovornik Mašine objašnjava na koji način se to sprovodi.
Na čelu firme stoji Goran Vasić koji, kako Smičiklas kaže, niti je v.d. direktora, niti je direktor, a po Zakonu o kulturnim dobarima ne bi uopšte mogao da se kandiduje za takvu poziciju kao neko ko je osumnjičen u slučaju „Generalštab“.
Prema rečima profesora, Ministarstvo kulture ne uplaćuje sredstva za veliki broj projekata Zavoda, svodeći ga tako na jednu administrativnu ustanovu, a ako Zavod ne može da se bavi zaštitom kulturnih dobara – ima ko će moći.
„U svim tim nekim spornim ugovorima, javnim nabavkama koje oni pokušavaju sada da isčačkaju i da pronađu njima nešto problematično i na taj način diskredituju ljude u Zavodu, uključena je i jedna privatna firma koja obavlja poslove investicione izgradnje, ali i konzervatorsko-restauratorske poslove. To je privatna firma koja je pod zaštitom države. Oni su relativno skoro otvorili i jedno posebno odeljenje koje se konzervacijom. Tako da očigledno je da je ideja da se Zavod ugasi i da se na poslušničke privatne firme prebaci taj posao. To tako i izgleda u ovom trenutku“, navodi Smičiklas.
Što se tiče projekata u Zavodu, sagovornik Mašine objašnjava da se oni koče tako što bez odobrenja Ministarstva finansija ne mogu da rade nijedan projekat koji je vredniji od dva miliona dinara. O uvezanom sistemu Ministarstva kulture i Ministarstva finansija možete više pročitati na Mašini.
„Ako uzmemo bilo koju veliku crkvu, manastir, u koju bi eventualno trebalo ili sa sporedne ili sa unutrašnje strane da se podigne skela, da bi počeli radovi, to podizanje skele košta oko dva miliona. Podignete skelu, spustite skelu i to je ono što ste mogli za te pare da uradite“, kaže Smičiklas.
Sve ostalo što je skuplje, odobrava Ministarstvo finansija – ali to se ne odobrava, kaže Smičiklas i objašnjava da je na taj način Zavod sprečen da radi svoj posao.
„To je takođe vrlo frustrirajuće za ljude koji rade tamo. Vi sedite, pišete neke projekte, bavite se nekim ozbiljnim proračunima… Pravljenje konzervatorsko-restauratorskog projekta, to je proces koji traje i koji je vrlo ozbiljan – na kraju to sve završite i oni vam kažu, dobro, imate dva miliona za to“, navodi Smičiklas.
Služba zaštite je prepreka investitorskom urbanizmu
„Njima služba zaštite definitivno smeta zbog investicionog urbanizma, gradnje ili kako god da to nazoveno, jer praktično, vidite šta se dešava na Vračaru, na Senjaku, po celoj Srbiji. Ruše se te stare kuće, zavodi to štite, proglašavaju za kulturna dobra – i njima to smeta. Tako da, zapravo, najveća kočnica ovoj vlasti je kad Zavod radi svoj posao“, smatra Smičiklas.
„Mi na fakultetu obrazujemo kadrove koji bi trebalo time da se bave i nadamo se da će imati čime da se bave kada završe fakultet“, zaključuje profesor.
Više o posledicama gašenja Zavoda pročitajte u našem razgovoru sa konzervatorom i savetnikom u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, Desimirom Tanovićem.
A.G.A.
