Profesorka Filozofskog fakulteta sa Odeljenja za psihologiju Tamara Džamonja Ignjatović za Mašinu kaže da su tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju kod Mladenovca ostavile posledice na celokupno društvo.
„To se videlo i po reakcijama koje su dovele do masovnih protesta objednjenih oko inicijative ‘Srbija protiv nasilja’. Koliko smo svi bili uznemireni, naravno najviše su bili pogođeni oni koji su direktno povezani sa žrtvama, ali takva tragedija je pogodila čitavu Srbiju. Ono što je usledilo bila je kolektivna akcija solidarnosti i zajedničkog tugovanja koja nam je svima bila potrebna.“
Međutim, kako ističe, taj proces nije imao vremena da se završi. Umesto oporavka, usledio je niz novih kriznih događaja koji su dodatno opteretili društvo i doveli do svojevrsne kontinuirane retraumatizacije.
„Nažalost, nizale su se druge tragedije koje su samo akumulirale retraumatizaciju i nove posledice, upravo zato što prethodne nisu ni obrađene ni razrešene. Ono što je svima neophodno za oporavak jeste stabilno i sigurno društvo u kome možemo da stabilizujemo sopstveno emocionalno stanje. Mi do toga nismo došli, naprotiv, društvo je danas neizvesnije, nestabilnije i nasilnije, što dodatno ugrožava osećaj sigurnosti.“
Od kolektivne tuge do kolektivne nesigurnosti: kako su nove tragedije produbile krizu
Džamonja Ignjatović ocenjuje da se društvo danas nalazi u lošijoj poziciji nego ranije, ne samo zbog izostanka adekvatnog odgovora, već i zbog gomilanja kriza koje su usledile.
„Mogu da kažem da smo danas u gorem položaju. Ne samo zato što tada nismo reagovali na pravi način, nego zato što su se u međuvremenu akumulirali novi traumatični događaji.“
Kada je reč o institucionalnom odgovoru, ona navodi da je postojala određena reakcija sistema, ali uz značajnu ulogu stručne i profesionalne zajednice, pre svega psihologa.
„Jako veliku ulogu je igralo Društvo psihologa Srbije. Direktno smo učestvovali u pružanju pomoći školama i mladima, u saradnji sa Institutom za mentalno zdravlje. Država je kasnije pomogla da se obezbedi podrška, pa je porodicama bila dostupna besplatna psihološka pomoć, ali na početku je bilo teško organizovati sve to jer niko nije bio spreman na ovakav scenario.“
Posebno naglašava značaj volonterskog angažmana koji je u prvim trenucima nadomestio nedostatak sistemskog odgovora.
„Volonterski, altruistički aktivizam pokrio je deo potreba dok se država nije organizovala. Kasnije su uvedene i određene sistemske mere – obuke za stručne radnike u školama, priručnici za reagovanje u kriznim situacijama, pravilnici za zaštitu od nasilja, kao i osnivanje centara za psihološku podršku deci i mladima.“
Ipak, uprkos tim naporima, efekti su ostali ograničeni. Ključni problem, prema njenim rečima, jeste što su paralelni negativni društveni procesi potkopali sve pokušaje oporavka. „Svi ti napori imali su samo delimične efekte, jer su nas sustizale nove traumatizacije. Obrazovni sistem je istovremeno trpeo ozbiljne posledice i sistematski se urušavao, pa su efekti tih mera praktično pali u vodu.“
Govoreći o širem društvenom kontekstu, ona ističe da je kultura nasilja ne samo opstala, već dodatno ojačala, uprkos tragedijama koje su mogle da budu povod za dubinske promene.
„Ja mislim da se situacija promenila – ali na gore. Možete vi da radite na edukaciji i prevenciji, ali kada celo društvo promoviše nasilje, verbalno i fizičko, i to upravo oni koji bi trebalo da budu model ponašanja, onda su efekti tih napora minimalni.“
Posebno problematičnim vidi javni diskurs i ponašanje institucija koje bi trebalo da budu nosioci stabilnosti i zaštite.
„Kada oni koji su odgovorni da pružaju zaštitu i budu uzor zapravo promovišu primitivizam i demonstraciju moći, to razara i obrazovni sistem i društvo u celini. Efekti edukacije su tada potpuno marginalizovani.“
Na kraju, njena ocena je jasna i zabrinjavajuća: uprkos svim inicijativama, društvo nije napravilo korak napred, naprotiv. „Ako me pitate da li se nešto promenilo – jeste. Promenilo se, ali na gore.“
Sociolog i doc. dr Nemanja Krstić sa Departmana za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu kaže da je umesto sistemskih promena usledila normalizacija obrazaca koji su, kako ističe, upravo doveli do krize.
„Mi smo prema ovim događajima imali mlaku reakciju. Postojala je građanska, neformalna reakcija koja je ukazivala na suštinske probleme, što je paradoksalno – jer od javnosti ne očekujete ekspertsko znanje, a upravo su institucije, koje bi trebalo da imaju stručne ljude i uvide, izostale“, kaže Krsić.
Kultura nasilja kao dominantan obrazac: od škola i medija do političkog vrha
On objašnjava da se razlozi za takav izostanak odgovora nalaze upravo u prirodi problema na koje bi ozbiljna analiza morala da ukaže.
„Kada dođete do uzroka, dolazite do glavnih ljudi i suštinskih problema – korupcije, zaštite pojedinaca unutar partijskog sistema. Zato su institucije utišane. I umesto promene, mi smo normalizovali ono što nikako ne bismo smeli – vratili smo se praksama agresije i nasilja“, navodi on.
Prema njegovim rečima, reakcija društva i sistema morala je biti dugoročna i usmerena ka promenama, ali se to nije dogodilo. „Reakcija je morala da bude kontinuirana i sistemska, da vodi ka promeni. Za to je, naravno, potrebna snaga i politička volja, ali i promene koje se ne mogu desiti same od sebe.“
Jedna od ključnih posledica ovakvog razvoja događaja jeste, kako ističe, duboko narušeno poverenje građana u institucije.
„Imamo produbljenu krizu poverenja. Ti događaji nisu incidenti – oni su logična posledica sistema u kome živimo, sistema agresije, nasilja i represije. U međuvremenu se taj aspekt samo pojačao. Umesto odgovorne reakcije imali smo zataškavanje, ćutanje i zatrpavanje problema“, ocenjuje Krstić.
Posebno problematičnim vidi stanje u obrazovnom sistemu, koji je, kako kaže, dodatno oslabljen i politički instrumentalizovan.
„Školstvo je u međuvremenu napadnuto – pokušava se kompromitovanje njegove važnosti. Imate otpuštanja ljudi koji kritički govore, pretnje, postavljanje nestručnih kadrova. A reakcija na problem nasilja u školama bila je potpuno pogrešna, umesto da se suočimo sa uzrocima, mi smo ih zatrpali.“
Kao ilustraciju pogrešnog pristupa navodi uvođenje policije u škole, što vidi kao kontraproduktivnu meru.
„Dovesti policajca u školu je kontraefekat. Umesto da pojačate psihološku i socijalnu podršku sa više psihologa, pedagoga, edukativnih programa, vi uvodite nove figure autoriteta i straha. To ne rešava problem, već ga produbljuje“, kaže Krstić.
Krstić naglašava da je izostanak suštinskih promena posebno težak za najmlađe generacije, koje su direktno pogođene tragedijama i njihovim posledicama.
„Bukvalno ništa se nije uradilo. Trebalo je ponuditi novu perspektivu, pokazati spremnost da se preuzme odgovornost i da se problemi rešavaju. Umesto toga, pokazali smo da nismo u stanju ni da preuzmemo odgovornost, ni da empatizujemo, ni da rešavamo probleme.“
On upozorava da je najmlađima ostavljeno da se sami nose sa posledicama, bez adekvatne podrške sistema.
„Zaboravili smo na decu koja posle svega treba da idu u školu kao da se ništa nije desilo. Moralo je nešto da se promeni da bi oni imali osećaj sigurnosti. Ovako su prepušteni sami sebi da regulišu strahove u situaciji koja je zastrašujuća. To nije nešto na šta se treba adaptirati – to je nešto što mora da se promeni.“
Govoreći o širem društvenom kontekstu, Krstić ocenjuje da je nasilje postalo dominantan obrazac funkcionisanja društva.
„Mi živimo u sistemu u kome je nasilje jedna od glavnih karakteristika. Već godinama imamo kontinuirano promovisanje nasilja u medijima, na ulicama, u institucijama. Ono je postalo mehanizam, način funkcionisanja.“
Posebno ističe ulogu medija i političkog diskursa u održavanju takve klime.
„Mediji koji su podržani od strane vlasti promovišu nasilje, dok nezavisni mediji to ne rade. Imate govor mržnje, pozive na linč, uvredljiv i agresivan diskurs čak i u parlamentu. Institucije koje bi trebalo da budu uzor zapravo reprodukuju nasilje.“
Na kraju, njegova ocena društvenog stanja je oštra i bez optimizma. „Imamo jedno potpuno necivilizacijsko stanje – nasilje je svuda, normalizovano i podsticano. To je nivo koji ne bi smeo da opstane, ali nažalost, trenutno opstaje.“
A.Đ.
