Ovogodišnje Bijenale u Veneciji je već pre otvaranja bilo polje na kome se jasno i plastično vide svi aktuelni globalni sukobi i politički lomovi, smatra producentkinja, kustoskinja i radnica u kulturi, Marijana Cvetković.
„Nakon samog otvaranja započeo je niz sukoba, ali najvažnije je da se desio štrajk umetnika i umetnica, kulturnih radnika Italije koji su po prvi put u 133 godine dugoj istoriji zaustavili uobičajeni frivolni tok događaja same izložbe sa nacionalnim paviljonima. Zastave Palestine koja nema svoj paviljon našle su se između i unutar mnogih paviljona. Otpor je bio opipljiv i kroz tela brojnih radnika koji ostaju nevidljivi kada se izložbe otvore: tehničari, čistači, organizatori, nosači, kao i brojni umetnici koji su isključeni“, navodi Cvetković.
Čemu smo ove godine svedočili upitali smo i Vladimira Bjeličića, kustosa, performera, pisca i baštovana.
„Uprkos očiglednoj pretenziji da održi status prestižne umetničke manifestacije, 61. venecijanski bijenale je otvoreno u prilično haotičnoj atmosferi koja je posledica aktuelnih geopolitičkih turbulencija. Iznenadna smrt afričke kustoskinje Kojoj Kouh zaisigurno je uticala na dalje oblikovanje njenog koncepta In Minor Keys osmišljenog da kroz muzičku metaforu usmeri pogled na afektivno, marginalizovano, melanholično, ali i otporno. Međutim, ono što sam imao prilike da vidim umnogome potvrđuje činjenicu da je reč o skupoj priredbi koju definišu odnosi omeđeni profitom čemu doprinosi dominacija velikih galerija, zatim pompezne i skupe postavke, poznati umetnici i priliv poznatih ličnosti. Ipak, u toj nepreglednoj masi umetničkih radova i drugih programa izdvojili su se pojedini glasovi izvan evropskih okvira. U tom smislu bih izdvojio najpre paviljon republike Kongo i Brazila, kao i obilje sjajnih radova umetnica i umetnika aktivnih širom afričkog kontinenta“, kaže Bjeličić.
Dr Vladan Jeremić, kulturolog i umetnik, koji je ove godine posetio Bijenale u Veneciji, za Mašinu kaže da je atmosfera bila veoma naelektrisana i da je Bijenale bilo u senci protesta i nezadovoljstva koje se nakupilo.
„Bila je veoma protestna situacija u Veneciji. Nisam nikada tako nešto doživeo, da je bilo toliko protesta i toliko negodovanja oko cele situacije tamo. Pre svega su u fokusu bili ruski paviljoni i izraelsko učešće, ali su u pitanju bili i drugi neki paviljoni i načini kako su izabrani umetnici za te paviljone. Pogotovo je bila priča oko američkog paviljona, gde se praktično desilo nešto slično kao sa srpskim paviljonom“, za Mašinu kaže Vladan Jeremić i dodaje da je na sličan način došlo i do američkog učesnika, kao i u Srbiji.
Otvaranje izložbe za medije i profesionalce održavalo se od 6. do 8. maja, kaže Jeremić i dodaje da su to zvanična (državna) otvaranja. Od 9. maja, Bijenale je bilo otvoreno za opštu publiku.
„Ruskom paviljonu je bilo zabranjeno da bude otvoren 9. maja za opštu publiku, zbog sankcija Evropske unije. Oni su bili otvoreni samo tri dana. Dok za Izrael to ništa ne važi, Izrael je potpuno legitiman za organizatore unutar Bijenala. Povodom Izraela nema nikakvih zabrana, ali Izrael se dovodi u pitanje od strane stručne javnosti i naroda“, kaže Jeremić koji je bio prisutan na Bijenalu.
Propalestinske grupe, nezadovoljne učešćem Izraela, pozvale su na protest 8. maja. „Taj protest je bio vezan i za Rusiju i Ameriku i uopšte celo Bijenale u ovakvim uslovima“, dodaje Jeremić i kaže da su protestu prisustvovali sindikati, leve organizacije, stranke i drugi i da je protest bio prilično posećen – između tri i četiri hiljade ljudi je došlo. Pre toga, organizovan je štrajk kod Arsenala, zbog izraelskog paviljona koji je premešten tamo.
Na Mašini ste mogli da čitate o pobunama sindikata i studenata u Italiji protiv saradnje te države sa Izraelom.
„Treba istaći da je pored štrajka i protesta usledio i talas odbijanja nominacije za nagradu Zlatnog lava. Veliki broj predstavnika nacionalnih paviljona je odreagovao na povlačenje žirija usled prisustva, kako su tvrdili u zvaničnom saopštenju, ,onih zemalja čije lidere Međunarodni krivični sud trenutno optužuje za zločine protiv čovečnosti‘, što se najpre odnosni na Rusiju i Izrael. Mišljenja sam da sve pomenute reakcije predstavljaju presedan u odnosu na dosadašnja izdanja bijenala u Veneciji. Očigledno je da ni svet umetnosti više ne može da istrpi mnogostruke pritiske uslovljene najpre političkim pozicioniranje, pozicijama moći, ali i učestalim smanjivanjem budžeta usled svekolike militarizacije“, za Mašinu navodi Bjeličić.
Izložba Srbije: prozaično, ideološki problematično i jeftino
Izložba srpskog umetnika Predraga Đakovića, pod nazivom „Preko golgote do vaskrsa“, opravdano je kritikovana, smatraju naši sagovornici.
„Izbor predstavnika Srbije na ovogodišnjem venecijanskom bijenalu je bio skandal per se. Podsetimo da je njegov izbor uzrokovao peticiju stručne javnosti. Ono što se naziralo kao mogućnost jeste prilično rudimentarno i tradicionalno slikarstvo u duhu nacionalnog patosa, međutim, džezer-slikar Predrag Đaković predstavio je svoj projekat ,Preko golgote do vaskrsa‘, naizgled, na daleko konceptualniji način“, navodi Bjeličić.
Na Mašini možete pročitati razgovor sa Marijanom Cvetković i o samom izboru predstavnika Srbije na Bijenalu.
Velika zidna kompozicija sačinjena od niza vintidž fotografija, diploma, voznih karata i drugih memorabilija iz minulih vremena jeste u funkciji predstavljanja lične arhive, za Mašinu kaže Bjeličić.
„Omaž kraljevini, ali i porodičnom statusu dopunjeni su gomilom praznih kofera koje bi trebalo valjda da ilustruju kosmpolitizam umetnika. Tu je i video Đakovića koji izvodi svoju kompoziciju. Sve u svemu, prozaično, ideološki problematično i po svemu sudeći produkciono veoma jeftino. Celukupnu postavku je komplementiralo otvaranje propraćeno govorom ministra Selakovića, pristustvom prve dame, ali i veličina poput Milomira Marića i Vesne de Vinče koja je napravila ekskluzivni intervju sa umetnikom i objavila ga na svom Instagram nalogu“, zaključuje Bjeličić.
SNS agenda kulture
Cvetković smatra da se Selaković našao na pogrešnom mestu.
„U svetu umetnosti u kome policijske snage palicama biju kulturne radnike, baš na dan protesta, otvorena je izložba u Paviljonu Jugoslavija preimenovanom u Srbija, od strane jednog ministra kulture koji bi morao da sedi u pritvoru zbog zločina koji se još istražuje, i jedne žene koja očigledno nema druga posla pa koristi prilike da se švrćka po egzotičnim i cool mestima za naše pare“, kaže Cvetković.
Cvetković smatra da se ovaj projekat potpuno uklapa u SNS agendu kulture i samo je jedna „u nizu skupih besmislica“, jer ne sadrži „ni minimum mišljenja i analize, dijaloga sa drugim akterima, uodnošavanja sa drugim događajima, tokovima, idejama“:
„Njihova se ,kultura‘ svodi na niz spektakularnih događaja koji ostaju prazni kao luna park kad svi posetioci odu. Drugo se nije moglo ni očekivati u ovom stadijumu njihove propasti, i zato je važno arhivirati sve što je urađeno, kako je urađeno i ko je to radio. ,Od golgote do vaskrsa‘ je metafora trijumfa mediokriteta koji se zapleo u kučine nacionalizma i kriminala. Dok umetnik u našem Paviljonu Jugoslavija kači bezbroj sličica po zidovima da količinom informacija i slika zaseni opravdano odsustvo sopstvenog dela u polju savremene umetnosti, tako i ,otvarači‘ izložbe prosipaju besmislene prazne reči kojima zasenjuju svoju prostotu, ispraznost, banalnost i zlobu“, kaže Cvetković.
„Venecijanski spektakl je sam po sebi u krizi, dok SNS spektakl ka zatvoru klizi“, u pesničkom maniru kaže Cvetković i podseća da je „direktor spektakla Novi Sad Prestonica kulture 2021“ već u zatvoru.
Izložbom srpskog umetnika ni Jeremić nije oduševljen. Naš sagovornik, koji je imao priliku da razgovara sa srpskim izlagačem, smatra da bi bilo bolje da je izlagao svoje slike.
„Mislim da bi bilo bolje da je izlagao slike, jer ovo što je sad izloženo to je bukvalno neki njegov lični arhiv koji je skupljao po buvljacima godinama i on je to samo polepio po zidu. Gubi fokus Srbije, ja sam očekivao neku malo ozbiljniju priču o Srbiji, nema ni toga. Nego iz cele svetske istorije neke slike, isečci iz novina, arhiva svega i svačega – ratovi, izbeglištvo, Ruska revolucija, sve živo. Uplašio se da će biti optužen za nacionalizam i verovatno su ga nagovorili da sve izgleda tako globalistički i liberalno“, smatra Jeremić.
U potrazi za fotografijom
Jeremić za Mašinu navodi da je otišao na otvaranje paviljona Bosne i Hercegovine, gde se iznenadio dolaskom Tamare Vučić i Nikole Selakoviće. Iznenadili su se, kaže, i izlagači iz BiH.
„Tu je bila veća grupa umetnika iz Srbije i oni su imali bedževe na kojima je pisalo ,government hijacked Serbian pavilion‘ (vlada je otela srpski paviljon). Onda su sa tim bedževima ušli u bosansko-hercegovački paviljon u isto vreme kada je i ušla i Tamara Vučić i stali pored nje“, kaže Jeremić i dodaje da su Vučić i Selaković verovatno hteli da dobiju „neku lepu sliku“, kako su „voljeni od umetničke scene u regionu“ – ali nisu uspeli.
„Shvatili su da u srpski paviljon niko značajan nije došao sem novinara koje su oni doveli iz Srbije, pa su tražili neku dodatnu lepu fotografiju po Veneciji“, navodi Jeremić.
Celokupno Bijenale je za Jeremića ove godine bilo razočaravajuće i da su kvalitetniji bili kolateralni programi po gradu.
„Bio sam na desetak otvaranja u poslednjih 25 godina i moram da kažem da je ove godine pompezno i dekorativno, bez ozbiljnijih ideja i koncepata“, zaključuje Jeremić.
A.G.A.
