O ovome smo razgovarali sa Marijanom Cvetković, producentkinjom, kustoskinjom i radnicom u kulturi.
Na pitanje kako komentariše odluku Komisije o izboru predstavnika Srbije na 61. Bijenalu u Veneciji, Cvetković navodi da to vidi kao možda poslednji stadijum raspada čitavog kulturnog sistema pod, kako je navela, rukovodstvom Srpske napredne stranke u poslednjih trinaest godina, ali, „na žalost i drugih prethodnih vlada koje su dozvolile da se sistem kulture podvrgne neoliberalnim principima i potpuno odvoji od samih stvaralaca kulture, umetnika, umetnica i drugih kulturnih radnika i radnica koji tu kulturu proizvode.“
Cvetković smatra da je i ranije bilo jednako problematičnih procedura i u prethodnom periodu, te da je čitav taj proces već odavno izašao iz ruku onih koji bi zapravo trebalo da se bave ovim pitanjima, „dakle samih umetnika, kustosa, stručnjaka pa i drugih aktera u polju umetnosti. Taj se proces sada pokazuje kao zaoštren, baš zbog toga što je izabran rad umetnika koji zapravo na idealan način daje vizualnu sliku onoga što jeste ova umetnost. Nacionalistička, gotovo klerofašistička, prepadnuta od sveta, fokusirana na sebe, fokusirana na prošlost. Jedna kulturna politika u kojoj je vrhovni kustos sam ministar.“
Naša sagovornica upozorava da je to u svakom demokratskom sistemu i u svakom i ozbiljnom kulturnom sistemu nedopustiva situacija.
„Nikola Selaković kao ministar je očigledno i u ovom konkretnom slučaju odigrao ulogu kustosa, onoga ko bira i onoga ko donosi poslednju reč. Ali moram da podsetim da je to isto radila i njegova prethodnica Maja Gojković koja je naređivala muzejima kakve će izložbe praviti, koja je naređivala ustanovama kulture, kakve će programe oblikovati, koja se mešala u poslove za koje ne da nema stručnosti, nego zapravo ne bi smela po svojoj funkciji nikada da se meša. Tako da, ovo je samo taj neki poslednji stadijum opšteg raspada u polju kulture i mislim da ovo što se sada dešava sa paviljonom, odnosno sa tim projektom koji je predložen za paviljon, najlepše ilustruje čitav taj proces i tu završnu fazu.“
Ne:Bitef – politički gest i politički prostor
Tokom cele godine se otkazuju programi i kulturna i umetnička dešavanja. Jedan od njih je i Bitef festival. Ipak, umestvo ćutanja, ove godine Bitef organizuje neformalna grupa, među kojima je i naša sagovornica, te se tako ove godine organizuje takozvani ne:Bitef.
Naša sagovornica smatra da je Bitef festival još jedna žrtva sistema kulture koji je opisivala.
„Meni se čini da se tu susreću dva procesa. Jedan je proces potpune nesposobnosti, ali isto tako i straha ove vlasti da se organizuje, odnosno dozvoli, omogući da se dešavaju različiti umetnički i kulturni programi koji su sami po sebi najčešće prostori slobode, prostori kritike stvarnosti, kritike društva, kritike onoga što nam se dešava. To je jednostavno imanentni proces svakog umetničkog i kulturnog stvaravaštva. Njih to plaši jer se boje kritike, jer se boje širenja ideja o slobodi, o slobodnom društvu, o građaninu koji ima svoj suverenitet i ima svoja prava da kaže šta misli o društvu u kojom živi.“
Drugi proces, navodi Cvetković je proces otpora, „talas otpora kulturnih radnika i radnica i umetnika, koji ne pristaju da rade pod cenzurom koji ne pristaju da rade pod bilo kakvim vrstama pritisaka od političkih do ekonomskih. I kao rezultat toga izrodio se ovaj Ne:bitef, jedan gerilski Bitef koji će biti održan između 15. i 18. decembra na inicijativu originalnog umetničkog tima Bitefa koji čine Miloš Lolić, Borisav Matić i Ana Vujanović.“
Cvetković navodi da umetnički tim program koji su predložili za Bitef 2025. rešili da naprave uprkos protivljenju gradske uprave odnosno odbora Bitef festivala i to će uraditi na gerilski način uz pomoć i u saradnji sa velikim brojem organizacija kulturnih radnika i radnica, umetnika i umetnica iz Beograda i Srbije. Naša sagovornica napominje da se ovogodišnji Ne:Bitef organizuje uz pomoć volonterskog rada i ulaganja resursa organizacija koje će pomoći organizaciju, koja će biti veliko okupljanje ne samo umetnika, već i građana.
„Ono što je takođe važno za ovaj ne:Bitef jeste da će svi strani umetnici koji su pozvani u originalnom programu, dati svoj doprinos programu. Milo Rau, navodno jedan od razloga zbog čega je program Bitefa odbijen, će doći u Beograd i ovde će raditi sa domaćim umetnicima koji će izvesti njegov najnoviji rad, Proces Pelicot 15. decembra.
Cvetković podseća da ove godine umetnici koji rade u Srbiji nisu dobili nikakvu podršku, da su svi ostali bez sredstava za produkcije, za novi rad, profesionalni rad i novo stvaralaštvo. I zbog toga je Bitef takođe zamišljen i kao platforma koja daje priliku nekima od njih da ipak nešto pokažu, da ipak dobiju nekakvu platformu na kojoj će moći da govore o svom radu i prikažu deo rada, navodi ona.
„Mislim da je ovo politički gest i politički prostor koji se stvara i koji se naslanja na pobune studenata i građana koji traju više od godinu dana i koji na sve moguće načine i kroz sve moguće jezike govore da se ovde moraju desiti korenite promene.“
Represija kao poslednje oružje vlasti
A represija? Dolazi li ona ka sektoru kulture upravo zbog ovog neodustajanja i nepristajanja na političke i druge pritiske. Naša sagovornica misli da je to poslednje oružje koju vlast ima, ali koju takođe nespretno sprovodi.
„Kulturu i umetnost je nemoguće ućutkati, to znamo iz milion primera iz bliže i dalje prošlosti. To jeste prostor slobode koji uvek nađe svoj kanal komunikacije, uvek nađe način da bude poslat u svet. Represija koju oni sprovode je zapravo represija nemoćnog. Oni misle da to što im je ostalo, javna sredstva, pri tome naša sredstva koja oni ne daju onima koje žele da kazne. Mislim da je to neuspešna metoda, da kao što vidite, evo, i Bitef će biti ipak organizovan, kao što je i Blokadni fest bio organizovan, kao što su i mnogi drugi programi, festivali, produkcije, uprkos toj represiji bili organizovani, odnosno, bili su realizovani na način da postanu mesta još većeg okupljanja.“
„Vlast se boji svakog nastupa svakog umetnika baš zbog toga što je istina koja izlazi kroz umetničke radove ona koju svi građani prepoznaju“, navodi Cvetković i dodaje: „danas iz Narodnog pozorišta, sa nezavisne kulturne scene, iz filmskog sveta, iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, iz studenskih akcija, iz građanskih akcija, iz zborova. Sve je to jedan isti glas. Tome se pridružuju i kulturni radnici i svi umetnici i to je ono što je danas zapravo dominantni glas u Srbiji, uprkos pokušajima da se ućutkaju, uprkos pokušajima ovog nesrećenog ministra da svojim ružnim rečima, nedostojnim saopštenjima, zaplaši kulturne radnike i građane Srbije. To im očigledno ne uspeva.“
I.P.
