Nesumnjivo je da je stručnoj šumarskoj javnosti poznato kako je Deliblatska peščara jedno od područja sa najvećim stepenom ugroženosti od šumskih požara u Srbiji.
Upravo zato zaštita ovog prostora ne sme da počinje tek kada se pojavi plamen.
Osmatranje i kontinuirano praćenje terena, blagovremeno otkrivanje i dojavljivanje požara, održavanje protivpožarnih puteva i proseka, izgradnja i obnova protivpožarne infrastrukture, kao i brzo gašenje požara u njegovom začetku – predstavljaju osnovne mere zaštite.
Sve to mora biti unapred planirano: od izrade detaljnih planova zaštite, preko obezbeđivanja ljudstva i opreme, do stalnog održavanja infrastrukture. To nije stvar dobre volje. To je obaveza nadležnog šumskog gazdinstva.
Šta kaže Plan zaštite od požara?
U Planu zaštite od požara za SRP „Deliblatska peščara“, od 5. novembra 2025. godine, između ostalog, navedeno je:
„U cilju sprovođenja protivpožarne preventive svake godine se vrši čišćenje proseka. Ono se sastoji u mehaničkom uklanjanju sveg obrasta sa proseka, a potom tanjiranje istih.“
Plan takođe predviđa da:
„Jednu od osnovnih mera zaštite od požara predstavljaju biološki protivpožarni pojasevi. Njima se vrši izolacija i razdvajanje ugroženih površina na manje delove.“
Posebno se naglašava da:
„Kod izvođenja radova na rekonstrukciji proseka prioritet treba dati prosekama koje prolaze kroz borove sastojine, gde je povećana opasnost od požara.“
Plan predviđa i podizanje mešovitih šuma i pojaseva lišćara:
„Jedna od tih mera je podizanje mešovitih šuma sa vrstama drveća koje su manje ugrožene od požara. Pri pošumljavanju, uz protivpožarne proseke i šumske puteve podižu se pojasevi lišćara, čime se veći kompleksi četinara razbijaju u manje celine.“
Takođe se jasno navodi:
„Biološki protivpožarni pojasevi služe za zaštitu unutrašnjosti šume od požara, odnosno za sprečavanje njegovog prodiranja sa okolnih, uglavnom nezaštićenih površina…“.
A Zakon o šumama je još jasniji. Član 46 propisuje:
„Korisnik šuma dužan je da obezbedi funkcionisanje i održavanje protivpožarne infrastrukture – protivpožarnih pruga, osmatračnica, vodozahvata i drugo.“
A šta je od svega toga urađeno?
Prema dostupnim snimcima, fotografijama i izjavama meštana, postavlja se ozbiljno pitanje da li su protivpožarni putevi i protivpožarne proseci uopšte redovno održavani.
Meštani tvrde da takvo stanje traje godinama.
Posebno zabrinjavaju navodi da vatrogasna vozila na pojedinim mestima nisu mogla da priđu požarištu, odnosno da nisu mogla da stignu do lokacija na kojima je bilo neophodno gašenje.
Ako su ti navodi tačni, onda se mora postaviti jednostavno pitanje: Kako je moguće da u jednom od požarno najugroženijih područja u Srbiji protivpožarna infrastruktura nije bila u stanju da omogući pristup vatrogascima?
Ako je problem sa protivpožarnim putevima bio u tome što su zbog peska bili neprohodni ili teško prohodni za vatrogasne kamione, onda je upravo taj problem morao biti blagovremeno sagledan i rešavan. Moralo se pronaći optimalno tehničko rešenje koje bi omogućilo siguran i pravovremen prolazak vozila za gašenje požara. To nije okolnost koja se može otkriti tek kada požar izbije – stanje puteva i njihova prohodnost moraju biti poznati onima koji upravljaju šumskim kompleksom.
Rukovodstvo šumskog gazdinstva moralo je znati za takav problem i učestvovati u pronalaženju rešenja.
Slično važi i za promenu smera vetra. Nagla promena vetra jeste ozbiljan faktor koji može dramatično uticati na širenje požara, ali to nije nepoznata ili potpuno nepredvidiva pojava na području Deliblatske peščare. Takve situacije dešavale su se i tokom ranijih velikih požara, posebno 1996. godine.
Zato se mora postaviti pitanje:
Da li su iskustva iz prethodnih velikih požara analizirana i ugrađena u planove zaštite i operativne procedure?
Jer ako se zna da pesak može onemogućiti prolazak vatrogasnih vozila, onda se mora pronaći rešenje pre požara. Ako se zna da promena smera vetra može za kratko vreme promeniti pravac i intenzitet širenja požara, onda se i takav scenario mora predvideti. Preventiva upravo tome i služi – da se poznati problemi rešavaju pre nego što postanu katastrofa.
Odgovornost za stanje protivpožarne infrastrukture mora se utvrditi, a posebno se mora ispitati odgovornost ŠG „Banat“ Pančevo i rukovodstva koje je bilo zaduženo za upravljanje i sprovođenje mera zaštite.
Deliblatska peščara nije mesto za partijsko kadrovanje
Deliblatska peščara je specifično i izuzetno osetljivo područje. Upravljanje takvim kompleksom zahteva iskustvo, stručno znanje i dobro poznavanje terena.
Direktor šumskog gazdinstva morao bi da bude osoba koja poznaje šume kojima upravlja, protivpožarne puteve, proseke, karte, kritične tačke i organizaciju zaštite od požara. To je čovek koji učestvuje u planiranju, organizuje radove, koordinira službe i sarađuje sa lokalnim stanovništvom, institucijama, medijima i organizacijama civilnog društva. U slučaju velikog požara, logično je očekivati da upravo rukovodstvo gazdinstva bude jedan od ključnih izvora informacija i stručne podrške štabu za gašenje, jer bi trebalo da najbolje poznaje teren kojim upravlja.
Međutim, ostaje ozbiljno pitanje da li su pri izboru rukovodilaca ŠG „Banat“ Pančevo stručnost i iskustvo bili važniji od političke podobnosti. Početkom 2017. godine za direktora je postavljen ekonomista, nakon prethodne promene sistematizacije radnih mesta. Nakon njega, 23. septembra 2022. godine, za direktora je postavljen još jedan ekonomista.
Kada je reč o upravljanju jednim od najosetljivijih šumskih područja u Srbiji, sasvim je legitimno postaviti pitanje:
Da li su stručnost, iskustvo u šumarstvu i poznavanje zaštite šuma od požara bili ključni kriterijumi za izbor rukovodilaca?
Posebno pitanje: šta se dešavalo od 21. jula do 5. avgusta?
Prema dostupnim informacijama, kamere su 21. jula prvi put registrovale požar, dok je do 5. avgusta požar prerastao u događaj koji je izmakao kontroli. Taj vremenski period zahteva ozbiljnu i detaljnu analizu.
Potrebno je utvrditi: kada je požar prvi put registrovan; ko je i kada obavešten; koje su mere preduzete; da li se pokušalo sa gašenjem u začetku; da li su protivpožarni putevi bili prohodni; da li su protivpožarne proseke po pravilu održavane; da li je sva raspoloživa oprema bila spremna; i zašto požar nije zaustavljen dok je još postojała mogućnost da se lokalizuje.
Jer upravo u zaštiti šuma od požara važi osnovno pravilo: Požar je najlakše ugasiti dok je mali. Kada izmakne kontroli, posledice plaćaju i šuma i ljudi.
Sistem za rano otkrivanje – da li je upozorenje stiglo na vreme?
Deliblatska peščara je opremljena sistemom za rano otkrivanje požara putem video-nadzora. Prema dostupnim informacijama, prostor pokriva šest kamera postavljenih na lokacijama Čardak, Korn, Dubovac, Đurin bor, Devojački bunar i Šumarak.
Navodi se da su kamere u trenutku izbijanja požara bile u funkciji, a sistem je ove godine dodatno modernizovan sa dve termalne kamere koje bi trebalo da omoguće preciznije podatke i ranije otkrivanje potencijalnih požara.
Ako je sistem registrovao požar na vreme, onda je potrebno utvrditi: Šta se dogodilo nakon upozorenja?
Jer kamera sama po sebi ne gasi požar. Planovi sami po sebi ne štite šumu. Protivpožarna infrastruktura koja nije održavana ne može pomoći kada vatra već bukti. A najskuplji i najteži požar je upravo onaj koji je mogao biti sprečen – ili ugašen na vreme.
U zaštiti šuma od požara najvažnija je preventiva. Zato odgovornost ne sme da se traži tek kada šuma izgori.
