Kako je sve teže ignorisati enormne nejednakosti koje se produbljuju u svim krajevima sveta, raste broj onih koji smatraju da je potrebna pravednija raspodela društvenog bogatstva. Stara ideja progresivnog oporezivanja s visokim porezima za najbogatije je privukla pažnju i mejnstrim medija.
U novinarskim školama i redakcijama se uči da dobar tekst počinje nečim upečatljivim, nekim ekstremom, bizarnošću ili jakim opisom koji grabi pažnju čitaoca i drži je duže od prvog pasusa. Recimo najluđe stvari koje možete kupiti sa milijardu dolara. Za te pare možete postati vlasnik arhipelaga egzotičnih ostrva, prava na čitavu ergelu rasnih fudbalera Pariz Sen Žermena i samo bi vam koje tričavo milionče falilo za Bakingemsku palatu.
Primeri su u inflaciji pa je red uozbiljiti se. Milijardu dolara je ekvivalent svemu što poseduje 12.000 prosečnih američkih porodica. Ili mesečnoj potrošnji milion i po srpskih domaćinstava. Prema poslednjem izveštaju Oksfama, 26 najbogatijih milijardera poseduje imetak poput cele siromašne polovine svetske populacije. Bogatstvo svetskih milijardera se uvećava za 2,5 milijarde dolara – dnevno.
Kako bi onda bilo da milijardere – ukinemo? Ne misli se, naravno, na desant izvršitelja na vile, jahte i vozne parkove oko 2.200 svetskih milijardera već na pravedan poreski sistem koji praktično onemogućava da iko zaradi milijardu dolara.
Uostalom, neporecive su veze pravednijeg, jednakijeg društva i progresivnog oporezivanja čija se najveća poreska stopa ne zaustavlja tamo negde oko 40 ili 50 odsto za visoka primanja, nego ide i dalje, za multimilionere. To dobro znaju u SAD ili Velikoj Britaniji gde su pre reganizma i tačerizma imali najveće poreske stope na visoke dohotke u svetu.1
Kvarljivost bogataša
Emili Pek za Hafington post iznosi, u teoriji, prostu nameru višeg oporezivanja: „Ako podignete poreze za najbogatije opada njihova motivacija da grabe sve što stignu. Teoretski, oni će se sa nešto manje žara boriti da sabiju plate svih ostalih jer znaju da će svaki dodatni milion koji imaju ionako biti dodatno oporezovan. Odlično plaćeni šef upravnog odbora ne bi imao istu motivaciju da održava niske plate radnika kako bi sam dobio veću platu.“1
Ideja koja je doskora delovala kao razbibriga tastatura-levičara pogotovo u Sjedinjenim Državama zapravo tek postaje vredna pažnje. Krenulo je od Aleksandrije Okazio-Kortez, najpoznatijeg lica novog socijalističkog talasa američkih Demokrata, koja je nedavno izabrana u Kongres. Ona je rekla da je naprosto pogrešno da milijarderi postoje u društvu gde recimo u Alabami ljudi dobijaju gliste jer nemaju pristup medicinskom sistemu.2 Na užas tvrdokornih Republikanaca kraj čijih uzglavlja stoje Biblija i berzanski izveštaj, narativ koji nameće Okazio-Kortez nailazi na sve više podrške.
Stvar postaje još gora po republikansku logiku prema kojoj su visoki porezi isto što i komunizam, a komunizam je ultimativno zlo. Jer, senatorka Elizabet Voren i njen kolega Berni Sanders, oboje kritičari logike krupnog kapitala i borci za žestoko oporezivanje bogatstva, mogli bi sledeće godine biti izabrani u Belu kuću gde trenutno stanuje jedan – milijarder.
„Na nekom nivou ekstremnog bogatstva novac neizbežno kvari. I levo i desno kupuje političku moć, ućutkuje neslaganja, prevashodno služi cementiranju sve većeg bogatstva, često bez ikakve veze sa recipročnim društvenim dobrima“, napisao je nedavno novinar Farhad Mandžu za Njujork tajms.
Upravo je zato dozvoljeno dovesti u pitanje etičnost bivanja milijarderom. Čak i u Americi tako ponosnoj na Deklaraciju nezavisnosti u kojoj piše da ljudi imaju sveto pravo da budu slobodni i „tragaju za srećom“ što se smatra temeljom liberalnog kapitalizma. No čak i Noam Čomski koji kao što je poznato nema dobro mišljenje o kapitalizmu u jednom intervjuu tvrdi da postojanje milijardera „nema nikakve veze sa načinom na koji funkcioniše tržište, nikakve veze sa onim što se naziva kapitalizmom“ već sa vrzinim kolopletom bogataša i politike u njihovoj službi. „Radi se o veoma specifičnim odlukama koje su stvorene baš kako bi imale ove posledice.“
Američki san je samo san i to se može uzeti kao činjenica najkasnije od kapitalnog dela Tome Piketija u kojem je pokazano da socijalne pokretljivosti gotovo da nema – sirotinja ostaje sirotinja generacijama, bogati postaju sve bogatiji. Zato pravedan poreski sistem, premda se koncentriše na profite i kapitalne dohotke, ne treba da zaobiđe ni nasleđivanje bogatstva kao osnovnu polugu održanja nejednakosti.
Mandžuova teza je da gvozdeno pravilo tržišnog kapitalizma – narodski rečeno: para na paru ide – u doba digitalne revolucije razvija razornu moć koja preti da pojede i svoje temelje. „Softver samom svojom prirodom pospešuje koncentraciju bogatstva. Kroz efekte interneta, gde sama popularnost neke usluge obezbeđuje da će ova postati još popularnija, i nezabeleženu ekonomiju obima – u kojoj Amazon može jednom napraviti Aleksu koji onda može funkcionisati svuda i svakome – tehnologija u veći deo ekonomije instalira winner-take-all dinamiku.“3
Posedovanje i porez
Dakle, da mi lepo zabranimo da iko postane milijarder? To je u zapaženom blogu predložio novinar Tom Skoka. „Zvuči li kao potpaljivanje najužasnije vrste revolucije u kojoj rulja zatuče ljude naprosto na osnovu nekog grubog prostog merila? Ne. Ljudi koji imaju milijardu dolara su OK; neka slobodno nastave svoje živote. Radi se o tome da im se za dobro svih ostalih (i, iskreno, i za njihovo dobro) ne sme dozvoliti da poseduju milijardu dolara“, piše Skoka i nastavlja:
„Nikome ne treba milijardu dolara. Niko ne zaslužuje milijardu dolara. U društvu zasićenom ideologijom konkurencije i monetarnog uspeha raširena je etička i konceptualna pogreška da imetak neke osobe nije naprosto nešto što ona poseduje već je nekako otelotvorenje same ličnosti – a to treba da znači da je odvajanje osobe od imetka napad na njenu ljudsku egzistenciju.“
Time se preventivno odgovara na omiljeni neoliberalni argument prema kojem je svako oporezivanje iznad minimuma neophodnog da se uspostavi država kao noćni čuvar (i čuvar prava na privatnu svojinu kolika god da je i kako god da je stečena) zapravo napad na privatni imetak koji je u tom čitanju neprikosnoven baš kao što je neprikosnoven ljudski život. Trud i milijarde uložene u promociju narativa prema kojem je društveno uređenje gde je moguće postati basnoslovno bogat ne samo poželjno već i jedino prirodno, zahtevalo bi poseban tekst.4
Uostalom, pitanje koliko imetak nekome pripada, posebno kad nije utemeljen na utrošku ličnog truda, znanja i vremena. Nobelovac Herbert Sajmon je tvrdio da se u razvijenim zemljama barem 90 odsto svačije zarade temelji na društvenom kapitalu – tehnologija i organizacija kojom zajednica vlada, dobro upravljanje zemljom, infrastruktura. Na tim se temeljima postaje bogat te je Sajmon slikovito govorio da bi se „sa moralnog aspekta mogla zagovarati proporcionalna poreska stopa od 90 odsto“.
Ali oni su mecene!
Drugi argument u odbranu prava na basnoslovno bogatstvo je onaj koji uključuje famozni efekat prelivanja (trickle-down) – ukratko, samo omogući krupnom kapitalu da se oplođuje, smanjuj poreze, dereguliši tržište, sreži radnička prava i hop, kapitalista će jureći za sopstvenim profitom nužno zapošljavati običnu raju i širiti blagostanje. Na ovom portalu je mnogo puta pisano o toj namerno proširenoj zabludi koja, u kombinaciji sa istim (niskim) poreskim stopama za sve zemlje poput Srbije uvodi u međusobnu konkurenciju na periferiji kapitalističkog poretka – u trku do dna.
Tom Skoka piše da romantična predstava milijardera od kojeg svi imaju vajde podrazumeva recimo uglednog industrijalca koji zarađuje stvarajući za celo društvo, zauzvrat tražeći tek majušni deo viška vrednosti koju omogućava. „Zamišljanje milijardera kao produktivnog industrijalca je previše optimistično – pročešljajte samo Forbsovu listu, prepunu monopolista, trgovaca, trgovačkih monopolista, naslednika trgovačkih monopolista, magnata nekretnina i Marka Zakerberga.“
Na posletku, u nekoliko zapaženih članaka čiji se autori protive „ukidanju milijardera“ iznet je razlog uvredljiv za zdrav razum – milijarderi doniraju mnogo. „I društva koja su socijalno organizovana poput nemačkog profitiraju od velikih imetaka. Oni su kičma pojedinih tradicionalnih preduzeća. Oni investiraju u nove preduzetnike i ideje. Daju novac kad banke imaju teškoća. Investiraju u umetnost i kulturu i svoj region“, pisalo je u jednom komentaru minhenskog Zidojče cajtunga.
Javni se interes, od gradnje kanalizacije ili borbe protiv rotavirusa u Africi sve do ulaganja u kulturu ili infrastrukturu u komšiluku, ovime degradira na pitanje dobre volje nekakvog Bila Gejtsa ili Vorena Bafeta – ta dvojica još i daju značajan deo bogatstva u plemenite svrhe.
Ali ciničnije od toga teško da može. Jer isti je globalni poredak porodio i pravo da se bude Baja Patak i presudu da se ima živeti bez pijaće vode ili valjane medicinske nege. Najuspešniji predatori u takvom poretku ovako još imaju priliku da se ukažu kao dobročinitelji (tri hiljade za gospođu!) ili pak tu i tamo plate reket narodu kako se ne bi digla kuka i motika.
- Andraš Juhas, „Socijalistička alternativa i progresivno oporezivanje“, str. 227 zbornika „Vratimo socijalizam u igru“
- Od cele priče je desničarski Fox News čuo samo lapsus Okazio-Kortez te mu se podsmevao. Ona je naime umesto „hookworm“ (glista koja izaziva helmintijazu) rekla „ringworm“ što je kolokvijalni naziv za bezazlenu dermatološku bolest. Kasnije se korigovala.
- Dalje u tekstu piše: „Ali problem će postati veći. Veštačka inteligencija stvara prosperitetne nove industrije koje ne upošljavaju mnogo radnika; bez kontrole tehnologija stvara svet u kojem nekoliko milijardera kontroliše nezabeleženi udeo globalnog bogatstva.“
- Smatrati neprikosnovenost privatne svojine stečene u okvirima slobodnog tržišta „prirodnom“ taman je toliko blesavo (ili ispravno) koliko smatrati indijski sistem kasti „prirodnim“.
