Kabul, glavni grad Avganistana, 15. avgusta pao je u ruke talibanskih boraca. Predsedničku palatu okupirali su nekoliko sati nakon što je predsednik Avganistana Ašraf Gani napustio zemlju.
Talibanski lideri su izjavili da će razgovarati sa zvaničnicima dosadašnjih avganistanskih vlasti o formiranju „otvorene i inkluzivne islamske vlade“ i obećali mirnu tranziciju.
Ovo obećanje nije sprečilo izbijanje panike u Kabulu. Helihopteri zapadnih misija su obletali grad radi evakuisanja svojih uposlenih, iz ambasade SAD dizao se dim od paljenja važnih dokumenata, ispred banaka i bankomata gomilali su se redovi ljudi koji su pokušavali da podignu svoje ušteđevine.
Nakon sporadičnih pucnjeva u Kabulu zabranjeni su civilni letovi. Evakuacija je nastavljena vojnim avionima. Hiljade avganistanaca je pokušavalo da se domogne letova na kojima bi pobegli iz zemlje u kojem islamistički pokret preuzima vlast.
Talibani su zauzeli skoro ceo Avganistan za nešto više od nedelju dana, uprkos tome što su SAD i NATO u protekle dve decenije potrošili milijarde dolara na izgradnju lokalnih snaga bezbednosti.
Bela kuća je godinama najavljivala da će američka vojska napustiti Avganistan. Završetak „najdužeg američkog rata“ bio je među predizbornim obećanjima bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa, koji je potpisao sporazum sa talibanima u februaru 2020.
Sporazum sa talibanima iz 2020. ograničio je mogućnost direktnog vojnog dejstvovanja protiv pobunjenika. Kada je aktuelni predsednik SAD Džo Bajden najavio povlačenje svih američkih snaga iz Avganistana, talibanski borci su se brzo organizovali i krenuli u zauzimanje ključnih oblasti u toj državi.
Padom Kabula završava se najduži rat Sjedinjenih Država, koji je SAD započeo nakon terorističkih napada 11. septembra 2001.
Otprilike 241 hiljada ljudi ubijeno je u ratnoj zoni u Avganistanu i Pakistanu od 2001. godine. Više od 71 hiljada ubijenih bili su civili.
Za razliku od Korejskog i Vijetnamskog rata koje je SAD finansirala dizanjem gornjih poreskih stopa, ratove u Avganistanu i Iraku finansirala je zaduživanjem. Procenjuje se da su ovi ratovi do 2020. godine koštali 2 biliona dolara. Procena cene ratova sa kamatama do 2050. iznosi 6,5 biliona dolara.
Talibani drugačiji nego pre dvadeset godina?
Nakon munjevitog osvajanja Kabula, zvaničnici talibana su se opredelili za pomirljivi ton u komuniciranju sa javnošću, piše Rojters.
Portparol talibana Zabidulah Mudžahid poručio je da oni ne žele spoljne i unutrašnje neprijatelje. Prema njegovim rečima, talibani neće tražiti odmazdu protiv bivših vojnika i vladinih zvaničnika i odobriće amnestiju bivšim vojnicima, kao i izvođačima radova i prevodiocima koji su sarađivali sa međunarodnim snagama.
Ramiz Alakbarov, humanitarni koordinator UN-a za Afganistan, rekao je Rojtersu da su talibani uveravali Ujedinjene nacije da mogu da nastave s humanitarnim radom u Avganistanu, koji pati od suše.
Ženama će biti dozvoljeno da rade i studiraju i biće veoma aktivne u društvu, u okvirima Islama, odgovorio je Zabidulah Mudžahid na frekventno upućivanu kritiku da će talibani unazaditi položaj žena u avganistanskom društvu.
Ambasadorka SAD pri UN-u Linda Tomas Grinfild je naglasila da će pažljivo pratiti odnos talibanske vlade prema pravima žena i devojčica.
Zvaničnici EU su takođe istakli da će sarađivati sa talibanskom vladom jedino ukoliko ona bude poštovala osnovna ljudska prava, uključujući i prava žena.
Tvrđava Evropa podebljava bedeme
Briga za ljudska prava Avganistanaca izgleda sasvim drugačije na granicama Evropske unije. Na ostvru Limnos u Egejskom moru Fronteks (Agencija za evropsku graničnu i obalnu stražu) testira novu opremu od koje očekuje nadzor nad 15 hiljada kvadratnih milja mora zarad otkrivanja brodova kojima migranati putuju ka Evropskoj uniji.
Šest zemalja EU je početkom avgusta Evropskoj komisiji uputilo pismo u kom traže nastavak deportacije izbeglica iz Avganistana bez obzira na kriznu situaciju u toj zemlji.
„Zaustavljanje vraćanja [avganistanskih izbeglica] šalje pogrešan signal i verovatno će motivisati još više avganistanskih državljana da napuste svoj dom i traže boravak u EU“, navodi se u pismu Evropskoj komisiji koje potpisuju Austrija, Danska, Belgija, Holandija, Grčka i Nemačka.
Od 2015. godine oko 570 hiljada Avganistanaca zatražilo je azil u EU, od kojih 44 hiljada u 2020. godini. Avganistan je, prema brojnosti, druga po redu zemlja porekla izbeglica u Evropi.
Procenjuje se da je raseljeno oko 4,6 miliona Avganistanaca.
Dve decenije rata u Avganistanu u kratkim crtama
Administracija bivšeg predsednika SAD Džordža Buša najavila je američku invaziju na Avganistan 2001. godine kao odgovor na terorističke napade 11. septembra u Njujorku i Vašingtonu. Zvanični ciljevi rata bili su eliminisanje Al Kaide u Avganistanu, osiguravanje prava žena i manjina i uspostavljanje demokratske republike. Američka vojna mašinerija je ubrzo naterala talibane, koji su od 1996. godine upravljali većim delom Avganistana, na povlačenje iz velikih gradova. Vlast je preuzela Severna alijansa, koalicija bivših antisovjetskih mudžahedina.
Aktivnosti Al Kaide i talibana dospevaju na radar zapadnih sila pre napada na zgrade Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001. godine.
U oktobru 1999. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvaja Rezoluciju 1267, na osnovu koje se osniva Odbor za sankcionisanje Al Kaide i talibana. On će povezati ove dve grupe kao terorističke entitete i uvesti sankcije usmerene na njihovo finansiranje, putovanja i nabavku oružja. Potez UN-a prati period uspona Al Kaide i njenog vođe Osame bin Ladena, koji je terorističku grupu krajem 1980-ih vodio iz Avganistana i Pakistana, početkom 1990-ih iz Sudana, i ponovo iz Avganistana sredinom 1990-ih. Talibani, koji su nastali tokom post-sovjetskog građanskog rata u Avganistanu, pružali su utočište za operacije Al-Kaide.
Devetog septembra 2001. godine ubijen je Ahmad Šah Masud, komandant anti-talibanske koalicije Severna alijansa. Pojedini eksperti smatraju da je ubistvo Masuda osiguralo Bin Ladenu utočište kod talibana nakon 11. septembra.
Operativci Al Kaide su 11. septembra 2001. godine oteli četiri komercijalna aviona i njima udarili u zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i Pentagona (sedišta američke vojske) u Vašingtonu. Četvrti avion se srušio u polju u Pensilvaniji. U napadima je poginulo oko tri hiljade ljudi. Ubrzo potom tadašnji predsednik SAD Džordž Buš je obećao da će „pobediti u ratu protiv terorizma“.
Buš 18. septembra 2001. potpisuje rezoluciju kojom ozakonjuje upotrebu sile protiv odgovornih za napad na SAD 11. septembra. Bušova administracija će se pozivati na ovu rezoluciju kao na pravno obrazloženje za sve preduzete mere u „borbi protiv terorizma“, od invazije na Avganistan, preko prisluškivanja američkih građana bez sudskog naloga, do izgradnje vojnog zatvora u zalivu Gvantanamo na Kubi, koji će javnosti postati poznat po drastičnim kršenjima ljudskih prava.
Američka vojska, uz britansku podršku, 7-og oktobra 2001. započinje kampanju bombardovanja talibanskih snaga pod nazivom Trajna sloboda. Kanada, Australija, Nemačka i Francuska obećavaju buduću podršku. Rana faza rata uglavnom uključuje američke vazdušne napade na Al Kaidu i talibanske snage uz pomoć Severne alijanse i drugih antitalibanskih snaga. Prvi talas kopnene vojske stiže dvanaest dana kasnije. Većina kopnenih borbi vodi se između talibana i njihovih avganistanskih protivnika.
Talibanski režim se raspada ubrzo nakon poraza u Mazar-e-Šarifu 9. novembra 2001. Savet bezbednosti UN 14. novembra 2001. donosi Rezoluciju 1378, kojom se traži „centralna uloga“ Ujedinjenih nacija u uspostavljanju prelazne uprave i poziva svoje države članice da pošalju mirovne snage radi održavanja stabilnosti i isporuke pomoći.
U decembru 2001. dolazi do žestokih sukoba između avganistanskih milicija i boraca Al Kaide kod pećinskog kompleksa Tora Bora. Više stotina ljudi gubi život, a Osama bin Laden odlazi u bekstvo.
Bonskim sporazumom, koji 5. decembra 2001. na poziv UN potpisuju različite avganistanske frakacije, uspostavlja se privremena vlada. Među frakcijama su najznačajnije Severna alijansa i grupa predvođena bivšim kraljem Avganistana.
Zvaničnim padom talibana smatra se predaja Kandahara 9. decembra 2001. godine, kada talibanski vođa Mulah Omar odlazi u bekstvo.
U prvoj polovini 2002. godine Buš izjavljuje da će SAD podržati rekonstrukciju Avganistana u duhu Maršalovog plana koji je doprineo obnovi Evrope nakon Drugog svetskog rata. Svota od 38 milijardi dolara planirana da se izdvoji za humanitarnu pomoć i rekonstrukciju do 2009. godine ne potkrepljuju takva obećanja. Paralelno, planeri u Pentagonu preusmeravaju vojne budžete ka budućoj vojnoj intervenciji u Iraku.
Za predsednika prelazne vlade u junu 2002. godine biva izabran Hamdi Karzaj, dotadašnji predsednik privremene administracije. Karzaj, vođa moćnog Popalaci plemena Durani paštuna, bio je organizator otpora Paštuna talibanima nakon 11. septembra 2001. Severna alijansa nije uspela da postavi premijera, ali je uspela da uvede nekoliko mehanizama za ograničavanje moći predsednika.
Krajem 2002. vojska SAD uspostavlja Pokrajinske timove za rekonstrukciju zarad koordinisanja razvojnih programa. Ovi timovi predati su na upravljanje zemljama članicama NATO-a.
Tokom pres konferencije u Kabulu 1. maja 2003. godine ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld proglašava kraj „velike borbe“. Istovremeno predsednik Buš daje izjavu o uspešno okončanoj misiji u Iraku.
NATO preuzima kontrolu nad međunarodnim snagama bezbednosti (ISAF) u Avganistanu 8. avgusta 2001. i proširuje prisustvo NATO/ISAF-a na celu zemlju. Broj ISAF trupa raste sa početnih pet hiljada na oko 65 hiljada vojnika iz 42 zemlje, uključujući svih 28 država članica NATO-a. ISAF se od 2006. sve više uključuje u intenzivne borbene operacije na jugu Avganistana.
Početkom 2004. usvaja se novi ustav, kojim se stvara snažan predsednički sistem sa ciljem da ujedini različite etničke grupe u zemlji.
Prvi izbori još od 1969. godine održani su 9. oktobra 2004. Karzaj postaje prvi demokratski izabrani predsednik Avganistana. Nekoliko nedelja nakon predsedničkih izbora Bin Laden se oglašava preko video poruke u kojoj poručuje Bušovoj administraciji da „mi želimo da povratimo slobodu naše nacije, dok je vi uništavate“.
Nasilje se širom zemlje povećava tokom letnjih meseci 2006. Intenzivne borbe izbijaju na jugu. Broj samoubilačkih napada se upetostručio sa 27 u 2005. na 139 u 2006, dok su daljinski detonirane bombe više nego udvostručene, na 1.677. Uprkos nizu izbornih uspeha, neki stručnjaci okrivljuju slabost centralnih vlasti za veliki broj napada.
Avganistanska i UN-ova istraga u avgustu 2008. otkrivaju da je vatra iz američkog oružja ubila desetine avganistanskih civila u okrugu Šindand u zapadnoj provinciji Herat. To je izazvalo kritiku predsednika Karzaja i poduprlo tvrdnje talibana da koalicione snage nisu u stanju da zaštite stanovništvo.
Novoizabrani predsednik SAD Barak Obama početkom 2009. godine najavljuje planove za slanje još sedamnaest hiljada vojnika u Avganistan. U martu Bela kuća obelodanjuje novu strategiju za rat u Avganistanu, čija je osnova da se „poremeti, demontira i porazi Al Kaida i njena uporišta u Pakistanu, i da se spreči Al Kaidin povratak u Pakistan i Avganistan.“ Istovremeno, zvaničnici vojske SAD upućuju poziv članicama NATO-a da šalju ne-vojnu podršku u Avganistan i da pomognu razvoj civilnog društva u toj zemlji.
Američki marinci u julu 2009. pokreću veliku ofanzivu na jugu Avganistana, koji je ujedno test za novu strategiju američke vojske protiv pobunjenika. Ofanziva, koja uključuje četiri hiljade marinaca, pokrenuta je kao odgovor na rastuću pobunu talibana u južnim pokrajinama.
Krajem 2009. Karzaj ponovo pobeđuje na predsedničkim izborima, a drugi kandidati ga optužuju za krađu izbora. Obama najavljuje značajno povećanje prisustva Amerike u Avganistanu.
Na samitu u Lisabonu u novembru 2010, zemlje članice NATO-a potpisuju deklaraciju za prepuštanje odgovornosti za bezbednost u Avganistanu domaćim snagama bezbednosti do kraja 2014. godine.
Vođa Al Kaide Osama Bin Laden ubijen je 1. maja 2011. godine. Njegova smrt podstiče rasprave o povlačenju NATO trupa iz Avganistana. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da raste broj Amerikanaca koji ne podržavaju rat u Avganistanu, a Obama najavljuje povlačenje 30 hiljada trupa.
Desetogodišnjicu vojne intervencije u Avganistanu dočekuje 100 hiljada američkih vojnika. Do oktobra 2011. SAD su potrošile 444 milijardi dolara na rat u Avganistanu.
Krajem 2011. održava se još jedna konferencija u Bonu u Nemačkoj sa ciljem da se izradi plan za razvoj i samoodrživnost Avganistana nakon povlačenje međunarodnih misija. Konferencija se okončava neuspehom.
Početkom 2012. talibani su pristali na pregovore sa SAD, ali su iste prekinuli nakon dva meseca, optužujući Ameriku da ne pristupa ozbiljno pitanju razmene zatvorenika. Šanse za pregovore umanjuju i vesti o američkim vojnicima koji pale Kuran i ubijaju civile.
Avganistanska vlada preuzima upravljanje bezbednošću u junu 2013.
Novu „Jedinstvenu vladu“ Avganistana formiraju pobednik na izborima Ašraf Gani i njegov glavni rival Abdulah Abdulah, 21. septembra 2014.
Sjedinjene Države 13. aprila 2017. bacaju svoju najmoćniju ne-nuklearnu bombu na kompleks pećina u istočnoj provinciji Nangarhar, gde su pozicionirani samoproglašeni borci Islamske države. Ovo bombardovanje skreće pažnju na prisustvo ID u Avganistanu. Talibani kontrolišu oko jedne trećine države. U Kabulu je više samoubilačkih bombaških napada nego ikada. Predsednik SAD Donald Tramp najavljuje da će američka vojska ostati u Avganistanu da se bori protiv terorizma i da se planovi o izlasku iz Avganistana neće praviti arbitrarno već na osnovu „stanja na terenu“.
Talibani sprovode niz terorističkih napada u Kabulu u kojima usled eskalacije nasilja život gubi više od 115 ljudi. Napadi se događaju u periodu kada Trampova administracija sprovodi svoj plan za Avganistan. SAD raspoređuje trupe širom ruralnog Avganistana da savetuju avganistanske brigade i pokreće vazdušne napade na laboratorije opijuma sa ciljem da naškodi talibanima ekonomski.
Početkom 2019. talibani i SAD postižu napredak u pregovorima. SAD obećava povlačenje izvesnog broja trupa ukoliko talibani spreče dejstvovanje međunarodnih terorističkih grupa u Avganistanu.
SAD i talibani 29. feb ruara 2020. potpisuju sporazum koji otvara put povlačenju američkih trupa i uključuje garancije talibana da se Avganistan neće koristiti za terorističke aktivnosti. Sporazum predviđa da pregovori sa avganistanskom vladom počnu narednog meseca, ali predsednik Avganistani Ašraf Gani zahteva od talibana da prvo ispune uslove njegove vlade. Sporazum SAD i talibana ne uključuje prekid vatre, pa u danima nakon potpisivanja talibanski borci izvode desetine napada na avganistanske snage bezbednosti. Američke snage odgovaraju vazdušnim napadom na talibane u južnoj provinciji Helmand.
Vršilac dužnosti američkog ministra odbrane Kristofer Miler najavljuje planove da SAD prepolovi broj vojnika u Avganistanu do sredine januara, nekoliko dana pre nego što će novoizabrani predsjednik Džo Bajden biti inaugurisan. Hiljade vojnika već je povučeno nakon sporazuma sa talibanima u februaru, čime se Trampova administracija približila ispunjenju predizbornog obećanja. Ovo saopštenje je usledilo u trenutku kada su se pregovori između avganistanske vlade i talibana nalazili u ćorsokaku.
Bajden 14. aprila 2021. najavljuje da Sjedinjene Države neće ispuniti rok određen američko-talibanskim sporazumom za povlačenje svih trupa do 1. maja i umesto toga objavljuje plan za potpuno povlačenje do 11. septembra 2021. Preostalih 3.500 vojnika u Avganistanu biće povučeno bez obzira na to da li je postignut napredak u mirovnim pregovorima između avganistanske vlade i talibana. Bajden kaže da će Vašington nastaviti da pomaže avganistanske snage bezbednosti i da podržava mirovni proces.
Vlada Avganistana pada 15. avgusta 2021., kada talibani okupiraju Kabul.
