Da li je nezadovoljstvo spram politika gradskih vlasti koje stanovništvo Beograda već nekoliko godina iskazuje na protestima moguće pretvoriti u stvarnu promenu? Ili od postojećeg izbornog modela korist mogu imati samo partije vlasti i opozicije koje će nastaviti sa sprovođenjem istih politika koje su i dovele do nezadovoljstva?
Redovni lokalni izbori u Beogradu održaće se 4. marta 2018. godine. Do sada, Gradska izborna komisija proglasila je petnaest izbornih lista koje predlažu kandidate za ukupno sto deset odborničkih mesta u Gradskoj skupštini. Važno je reći da Beograđani neće direktno birati gradonačelnika, već je izbor prepušten budućim odbornicima, odnosno strankama iz kojih oni dolaze. Takav izborni model otvara mogućnost stvaranja postizbornih koalicija, ali i različitih zloupotreba koje se tiču kupovine mandata, preletanja u druge stranke i stvaranje neprincipijelnih koalicija, koje nisu retkost na lokalnom nivou vlasti.
Đilas i SNS: kontinuitet jedne politike
Bivši gradonačelnik Beograda i bivši predsednik Demokratske stranke, Dragan Đilas, okupio je oko sebe niz partija i pokreta centra, na čijim se vodećim mestima nalaze ljudi koji su nekada bili deo upravo njegove bivše partije. Proteklih godina, formalno je bio odbornik u Gradskoj skupštini, ali nije se preterano angažovao u odborničkom delovanju, a za to vreme obavljao je i funkciju predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Kao gradonačelnik, ostao je upamćen po uvođenju Busplusa, kojim je naplata karata prepuštena privatnom kapitalu, uvođenju komunalne policije i raseljavanju romskih naselja.
Nakon takvih politika, Srpskoj naprednoj stranci nije bilo teško da smeni Đilasa problematizujući navedene teme. Ipak, po dolasku na vlast (sklapanjem koalicije sa Socijalističkom partijom Srbije, koja je pre toga bila u koalciji sa DS-om), SNS je izneverio svoja obećanja i nastavio je da primenjuje politike koje je do tada kritikovao. Busplus nije ukinut, iako su to najavljivali u kampanji, a komunalna policija dobila je još više ovlašćenja koja se uglavnom završavaju maltretiranjem depriviranog stanovništva, kao što su ulični prodavci ili ljudi koji zbog nedostatka novca ne plaćaju kartu u gradskom prevozu. Osim toga, ušli su u nova javno-privatna partnerstva, a jedno od takvih tiče se upravljanja otpadom u Vinči. Takođe, tu su i brojni primeri uzurpacije javnog prostora.
Naprednjaci se nisu zaustavili samo na ovome. Projekat Beograd na vodi je najkontroverzniji projekat koalicije SNS-SPS. Izuzetno vredno zemljište u centru grada ustupljeno je, za malo novca, privatnim investitorima iz Ujedinjenih arapskih emirata, u svrhu izgradnje luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa. Ujedno, projekat iziskuje i veće izmene u rukovođenju saobraćajem u gradu, kao što su izmeštanje glavne železničke stanice i njene infrastrukture, i izmeštanje tramvajskog mosta. Posebno je problematično što nije konsultovana stručna javnost prilikom definisanja projekta, pa će ta površina grada u narednih 99 godina biti van kontrole ljudi koji u njemu žive. Dalje, za novogodišnje ukrašavanje Beograda potrošene su ogromne količine novca, a kako bi bilo udovoljeno i desnom delu biračkog tela, najavljena je gradnja sto dvadeset metara visokog jarbola sa srpskom zastavom, uz podizanje trideset manjih jarbola širom grada.
U sve navedene projekte ulažu se velike svote novca, dok istovremeno 30% ljudi koji žive u Beogradu nema kanalizaciju, a 8% stanovništva nema pristup pijaćoj vodi. Pored nezadovoljavajuće infrastrukture, problemi se javljaju i u javnim preduzećima kojima upravlja Grad. Vozači GSP-a masovno napuštaju firm usled loših uslova rada i niskih plata, što ugrožava funkcionisanje javnog prevoza. Zbog toga su protestovali nezadovoljni putnici u Višnjićkoj banji, jer se značajno smanjio broj autobusa koji voze do tog dela grada. Posebno loše funkcioniše noćni prevoz – linije idu izuzetno retko i gotovo da ne saobraćaju do perifernih delova grada.
To nisu bili jedini protesti građana koji su održani za vreme vladavine koalicije SNS-SPS. Ljudi su najvećim delom izlazili na ulice zato što se u njihovim nasiljema na prvo mesto stavljaju interesi moćnijih, a ne ljudi koji tu žive. U naselju Stepa Stepnavić i u Bloku 45 ljudi su se organizovali protiv izgradnji pumpi, dok su protesti na Savskom nasipu održani zbog gradnje objekata koji bi mogli da ugroze bezbednost nasipa.
Na osnovu navedenog može se zaključiti da vladajućoj koaliciji SNS-SPS potrebe ljudi nisu na prvom mestu, već da je cilj njihove politike omogućavanje privatnom sektoru da ostvaruje što veće profite, što i jeste suština neoliberalne politike. Istu takvu politiku vodio je i bivši gradonačelnik Dragan Đilas, te program od petnaest ideja za Beograd, čiji pojedini delovi odstupaju od neoliberalne logike, ne deluje previše ubedljivo. Slično važi i za DS. Ukoliko je neka partija dugi niz godina sprovodila privatizaciju i neoliberalne reforme, a u njenom vrhu ostali isti kadrovi s istim svojim poslovima i političkim načelima, programske promene za vreme boravka u opoziciji ne deluju uverljivo.
Aleksandar Šapić i podrška na Novom Beogradu
Šapić obavlja funkciju predsednika gradske opštine Novi Beograd još od 2012. godina. Za to vreme sproveo je niz programa zbog kojih uživa veliku podršku na toj opštini. Besplatno se održavaju sportske aktivnosti i škole stranih jezika za decu, penzionerima i deci obezbeđen je besplatan ulaz na bazen 11. april, a održavaju se i besplatni fitnes prorgami za žene. Drugi razlog popularnosti leži u delovanju humantinarne organizacije koju Šapić vodi. Ipak, ostaje nejasno kakvi su Šapićevi predlozi za razvoj grada, s obzirom na to da i dalje nije definisao programske politike za Beograd, a pogodnosti koje nudi građanima zapravo ne izlaze previše iz okvira onoga što bi trebalo da bude podrazumevajuća upotreba javnih resursa i sredstava.
Predizborna „levica“
SPS je vladala zajedno sa SNS-om prethodne četiri godina, a pre toga bila je u koaliciji sa DS-om Dragana Đilasa i Liberalno-demokratskom partijom. Iako pred svake lokalne ili parlamentarne izbore ističe svoje socijalističke korene, u stvarnosti je situacija znatno drugačija. Ova partija podržala je sve štetne politike obe prethodne vlasti, iako su one sasvim suprotne bilo kakvim levim načelima. S obzirom na to da je i tokom devedesetih upravljala gradom, SPS se može smatrati za jednog od većih krivaca za lošu situaciju u Beogradu. Na osnovu navedenog, jasno je da ova partija nema nikakve veze sa levicom, te da motivaciju za njihovo učestvovanje na izborima treba tražiti u nameri da se po svaku cenu uđe u vlast i zadrže povlastice pojedinaca, a ne u iskrenoj želji da zastupa interese nižih društvenih slojeva.
Neoliberalizam i ekstremna desnica
Dosta je bilo i Dveri su kampanju započeli krstarenjem na brodu „Koruptolomac“, a iz samog naziva broda može se zaključiti da će problem korupcije biti u prvom planu tokom kampanje ove liste. Korupcija se često ističe u domaćem političkom životu kao najvažniji problem s posebnim označavanjem javnog sektora kao koruptivnog, a upravo je SNS u kampanjama za parlamentarne izbore 2012. i 2014. na krilima navodne borbe protiv korupcije pobeđivala svoje protivnike.
Međutim, odnos javnog sektora i korupcije treba posmatrati kao deo šireg, neoliberalnog narativa, prema kojem je korupcija neodvojiva od javnog sektora, te se kao jedino rešenje navodi dalja privatizacija. Javna preduzeća se prikazuju kao neefikasna i kao kočnica ekonomskog razvoja, a zaboravlja se da javne usluge postoje zarad zadovoljenja potreba, a ne radi stvaranja profita. Da je privatizacija javnog sektora jedan od osnovnih ciljeva politike pokreta DJB, svedoči i izjava Saše Radulovića, prema kojem su Srbiji potrebni „… dobar sistem, regulatorni okvir, nisko poresko opterećivanje i smanjeni javni sektor.“. Korupcija i zloupotreba javnog novca jesu problem, ali to ne znači da bi trebalo ići u dalju privatizaciju i otpuštanje ljudi, već u pravcu veće demokratske kontrole javnog sektora i uključivanja građana u donošenje odluka.
S druge strane, Dveri ne gledaju blagonaklono na pravo žena na abortus, protive se promociji „ideologije homoseksualizma“, smatraju da „sigurna kuća za ženu mora biti njena porodica“, i zalažu se za Evropu nacija, te je jasno da pripadaju desno-konzervativnom delu poltitičkog spektra. Odgovornost za normalizaciju ovakvih pogleda na društvo i politiku snose i oni koji su spremni da pre izbora sarađuju sa desničarskim strankama i na taj način im omogućavaju ulazak u državne i gradske institucije.
Ostale manje desničarske partije i pokreti koji su se kandidovali na beogradskim izborima baviće se temama koje su van nadležnosti grada Beograda, temama kao što su međunarodni odnosi, bezbednost i izdaja države. Pokretanje takvih tema može da ide u korist jedino SNS-u, kome je u interesu da se što manje priča o budućnosti grada i lokalnim problemima.
Ne da(vi)mo Beograd – da li promena dolazi?
Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd je organizovala niz većih protesta protiv projekta Beograd na vodi i time je pokazala da, za razliku od drugih opozicionih opcija, ima mogućnost da mobiliše veći broj ljudi. Osim toga, razlikuje se od svih drugih navedenih lista u dva bitna aspekta – u ekonomskim politikama koje predlaže i načinu na koji smatra da bi trebalo donositi odluke u lokalnoj zajednici.
Što se tiče ekonomske politike, već tokom protesta protiv projekta Beograd na vodi isticane su jasne razlike između logike profita i logike javnih dobara. Cilj Beograda na vodi je izgradnja luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa kojem će pristup imati samo bogatiji delovi stanovništva, dok su interesi ostalih manje bitni. Takođe, u samom predizbornom programu navedeno je nekoliko predloga politika koje se znatno razlikuju od onih koje su sprovodili Dragan Đilas i SNS, ili onih koje predlažu iz koalicije DJB i Dveri. To se, pre svega, odnosi na participativno budžetiranje, što podrazumeva uključivanje građana u kreiranje gradskog budžeta, obezbeđivanje smeštaja ljudima bez krova nad glavom, te upravljanje PKB-om od strane grada, čime bi se olakšalo snabdevanje grada hranom po daleko nižim cenama od tržišnih. Ovakvi predlozi politika propituju dominantni protržišni pristup svih opcija drugih partija, a posle dugo vremena predložila ih je neka organizacija koja je odlučila da učestvuje na izborima.
Kada je reč o drugačijem shvatanju demokratije, inicijativa Ne da(vi)mo Beograd smatra da je značajno uključiti građanke i građane u neposredno donošenje odluka. Takav model demokratije dosta je drugačiji od liberalne demokratije koji učešće u politici svodi na periodične izlaske ljudi na izbore, posle kojih političari imaju odrešene ruke da rade šta žele. Neposredno uključivanje stanovništva značajno je zato što je na taj način moguće zaustaviti štetne odluke, koje idu u korist malom broju ljudi. Da su ljudi zaista pitani da li žele uvođenje komunalne policije, ili da naplatu javnog prevoza, ili upravljanje otpadom preuzmu privatne firme, te izgradnju Beograda na vodi, situacija bi verovatno bila znatno drugačija.
Postizborne kombinacije
Tek nakon prebrojavanja glasova i raspodele mandata odlučivaće se o tome ko će upravljati Beogradom u naredne četiri godine. Ipak, od samih ličnosti, značajnije je kako će biti koncipirana politika grada. U tom smislu, može se uočiti kontiutiet politika svih gradskih vlasti u prethodnih osamnaest godina. S druge strane, desnica se zalaže za još više privatizacija i za više društvenog konzervativizma, tako da njihovi predlozi nisu alternativa postojećoj politici. Ne da(vi)mo Beograd nudi drugačija rešenja, ali problem se može javiti nakon eventualnog ulaska u Gradsku skupštinu, jer verovatno neće imati dovoljno odbornika da u prvi plan istaknu svoje predloge. Osim toga, mogu se naći u nezgodnoj situaciji da budu „tas na vagi“ između SNS-a i opozicionih lista, što bi bio izbor između dve podjednako loše opcije.
