Da li će algoritmi i zakoni služiti radnicima ili kompanijama?

Kako sada stoje stvari četvrta industrijska revolucija za radnike neće doneti ništa revolucionarno dobro, nego će pre biti sasvim suprotno. Ipak, tehnologije mogu koristiti i za pozitivne promene, samo da se organizujemo i preuzmemo kontrolu nad njihovim razvojem.

Protest dostavljača Wolta

Izgleda da je pomalo ishitrena bila vest o najnovijem zakonu (tačnije: regulativi) u proceduri u evropskom Parlamentu koji bi trebalo da reguliše platformski rad: izgledalo je kao da je zakon blokiran u tolikoj meri da neće biti mogućnosti da se on revitallizuje, ali je na kraju ispalo da je ipak došlo do određenog pomaka.

Da preciziramo: dve države koje su ranije blokirale da predlog uopšte i dođe do procedure (Grčka i Estonija) su se predomislile, glasale za usvajanje zakona na dnevni red i predlog se sada, dve nedelje kasnije, ipak nalazi pred parlamentom i na glasanju će biti u aprilu ovog proleća. Dakle, konačno i mi možemo da prenesemo neke dobre vesti: za one koji svoju egzistenciju obezbeđuju platformskim radom, konačno će u Evropskoj uniji postojati kakav takav zakonski okvir koji će moći da im pomogne da se možda za svoja prava i izbore.

Ovaj zakon, doduše, čeka dug put: prvo treba da ga usvoji evropski parlament (a to možda i nije baš toliko sigurno) pa onda zemlje članice moraju da inkorporiraju standarde u domaća zakonodavstva u sledeće dve godine – i tu će naravno biti posebni set problema, koji će uveliko zavisiti o lokalnim odnosima snaga, ali i o nekim budućim ekonomskim tendencijama, a i sam je zakon u procesu dogovaranja na nekim ključnim mestima ostao nedorečen – a umalo je bio i gori, na granici obesmišljavanja.1

Bilbord sa reklamom za aplikaciju Glovo
Bilbord sa reklamom za aplikaciju Glovo; Foto: Mašina

Upravljanje, ali algoritamsko

No, hajdemo u neke detalje: u završnom dokumentu ostalo je i poglavlje koje se bavi takozvanim „algoritamskim upravljanjem“. Donekle pojednostavljeno, u pitanju je jedan od novijih trendova u organizaciji rada u kojem se uz pomoć softverskih algoritama vrši daljinska kontrola, evaluacija i alokacija rada: namesto ljudskog menadžmenta algoritam određuje, zadaje radne zadatke i ocenjuje. Neumoran kao i svaki stroj, naterao je on tako sve zaposlene da se uklope kako znaju i umeju u jedan neljudski ritam i tempo rada. A to je toliko podiglo produktivnost rada da je dobilo i svoje fancy generičko ime: četvrta industrijska revolucija.

Međutim, to se desilo po visokoj ceni, jer su se sa druge strane kao glavne zamerke izdvojile konstantna kontrola, potpuna netransparentnost sistema upravljanja i osećaj dehumanizacije. Drugom tačkom donekle se bavi zakonski predlog od kojeg smo krenuli, pa tako zahteva povećanje transparentnosti, uključivanje ljudi u proces odlučivanja i zabranjuje prikupljanje određenih grupa podataka o radnicima jer se otkrilo da algoritam itekako može da vrši diskriminaciju po raznim osnovama (kao uostalom i onaj poznati AI tviter nalog koji je onomad za nepunih nekoliko sati počeo da reprodukuje najstrašnije rasističke i mizogine stereotipe). Ali sa dehumanizacijom i konstantnom kontrolom, ipak ćemo malo teže izaći na kraj.

I tu se nalazi problem, jer u pitanju je jedan od ključnih problema današnjice: ako je verovati sve češćim novinskim naslovima – roboti će nam svima pouzimati poslove, samo je pitanje kada će se to desiti. Međutim, izgleda da – ukoliko se malo pedantnije pozabavimo problematikom – to nije slučaj, pre će biti da novi terndovi u radnim odnosima i razvoju tehnologija nas pretvaraju u robote. Jer realnost algoritamskog upravljanja daleko je od ulapšanog imidža: konstantna kontrola i beskrajna evaluacija rada, jasno je, polako ali sigurno radnike pretvara u automatone lišene agensnosti, obične izvršitelje mikro zadataka.2

Politička borba, međutim, uključujući tu i strategiju zahtevanja od institucija da regulišu upotrebu novih tehnologija i ovaj zakon i predloge sindikalnih organizacija o kojima smo mogli na Mašini da čitamo, formatirana je prvenstveno kao reaktivni mehanizam: kao da je razvoj tehnologija proces koji se odvija po sebi i za sebe, nezavistan od društvenog i političko ekonomskog konteksta u kojem se razvija; kao da je u pitanju vremenska nepogoda koja dolazi i ruši sve pred sobom.

radnik u pogonu
Foto : Milovan Milenković / Kamerades

Istorija tehnologija

Svakako, deo javnosti – vrlo verovatno većinski – olako je progutao priču o navodnom tehnološkom napretku poslednjih decenija i o tome da u sadašnjosti živimo eksperimentalni model svetle budućnosti. To, naravno ne treba da začudi, jer ideološka hegemonija je gotovo pa kompletna, na horizont su postavljene kulise neke buduće potpuno digitalizovane utopije pa je stoga i relativno lako pomisliti da jednostavno živimo u laboratoriji u kojoj nastaje jedna sjajna budućnost. Međutim, izgleda da se, kada se bavimo tehnologijama, prvo trebamo zapitati da li možda one podupiru neke arhaičnije odnose na neke nove i savremenije načine, odnosno, da li se nove tehnologije razvijaju ne bi li društveni odnosi ostali stari.

Pogledamo li iz ovog ugla – izgleda da se tehnologije ne razvijaju u nepredvidivim rizomatskim pravcima, već sasvim naprotiv, u onim pravcima koji odgvaraju politički i ekonomski najuticajnijom slojevima ili, radije, u onim pravcima koji facilitiraju centralne društvene procese i reprodukuju neke specifične hijerarhijske i proizvodne odnose. Pa će se tako i danas prvenstveno razvijati upravo tehnologije koje će podupirati i armirati specifične klasne odnose.

Tako, vrlo lako nam promakne i izvesna nekreativnost novih tehnologija. Svi oblici automata, pa bili oni roboti koji menjaju radnike na fabričkim trakama, ili algoritmi koji kontrolišu radnike na fabričkim trakama (dakle „menjaju“ i „imitiraju“ niži menadžment), se razvijaju kao antropomorfni modeli: od starta se dizajniraju tako da reprodukuju neki ljudski rad i/ili oblik ponašanja (pa stoga i ne treba da začudi što algoritmi za kontrolu rada znaju da diskriminišu kao i ljudi). No nisu samo antropomorfni, već su i „klasnomorfni“ – robotski rad menja gotovo isključivo „radnički“ rad i nije baš da će automatizacija zameniti sve ljude.3

Drugim rečima, tehnološki razvoj kojem svedočimo veoma je problematičan, i veliko je pitanje šta se nalazi na njegovom kraju, odmah iza onih kulisa obećanja digitalne budućnosti. Ono što je sigurno je da je automtizacija završila sličnim rezultatima kao i sve dosadašnje automatizacije: pretvaranjem ljudi u još automatskije automatone,4 povećanjem stepena eksploatacije, prekarizacijom radne snage, otežavanjem organizovanja, otvaranjem mogućnosti za zapošljavanje podobrazovane radne snage, te time pritiskom na nadnice, plate, uslove rada i zapošljavanja.

Istorijski, dodajmo, svaka je industrijska revolucija imala negativne strane: masovno uključivanje proleterijata je plaćeno strahovitim radnim uslovima, egzistencijalni minimum i zlatno doba kapitalizma obezbeđen uz pomoć „države blagostanja“ je plaćen nateklom birokratskom regulacijom moderne države – pa će tako sigurno biti i sa ovom.

U svakom slučaju sa sigurnošću možemo govoriti i o tome da i borba u kojoj se sada nalazimo, borba za regulaciju „novih tehnologija“, pa time i evropski zakon sa kojim smo počeli – samo kaska; i to ne za tehnologijama, već pre za agresivnim novim načinima na koje se proizvode stari ekonomski odnosi. A ako smo kod nekog proaktivnijeg delovanja za budućnost, ne samo reaktivnog, dodajmo: potrebne su nam i drugačije tehnologije, one koje će facilitirati drugačije društvene odnose. I tu se nalazi možda lekcija za ubuduće.

  1. Opet, da ne bude zaaboravljeno: u pitanju je zahtev Francuske koja je insistirala da se nacionalnim zakonodavstvima ipak na kraju ostavi mogućnost zaobilaženja takozvane „pretpostavke zaposlenja“ (dakle da se po difoltu smatra da svako ko radi za neku platformu jeste zaposlen a da teret dokazivanja bude na platformama koje bi u eventualnim sudskim sporovima morale da dokazuju da neko nije zaposlen, pre nego da taj neko mora da dokazuje da jeste) čime bi se kompletni predlog potpuno obesmislio.
  2. Dakle, u pitanju je onaj fukoovski panoptikon, biopolitika i governmentaliti, samo ovog puta digitalno usavršen i potpuno depersonalizovan. Pa tako i samu automatizaciju valja tumačiti ne kao proivodnju automata koji će zameniti ljude, već kao proizvodnju uslova koji će od ljudi stvoriti automate.
  3. Uveliko će se, na primer, razvijati modeli koji će zameniti radnike ali neće razvijati modele koji će primerice menjati vlasnike kapitala. Uostalom, šta bi to trebalo da radi robot koji će zameniti vlasnika kapitala?
  4. „Pokretna traka“, i sama spomenik jedne od industrijskih revolucija, je baš to – ona je bila uspeli pokušaj da se vešte zanatlije (artisans) zamene podobrazovanom radnom snagom koja automatski izvodi proste manuelne radnje poređane i liniju na čijem kraju ispadne neki proizvod.
Prethodni članak

Kako će se u EU primenjivati pretpostavka zaposlenja u platformskoj ekonomiji

Evo koliko ljudi je učestvovalo u demonstracijama 27. marta 1941. godine u Beogradu

Sledeći članak