Vanredno stanje izazvano pandemijom koronavirusa uznemirilo je mnoge. Prinudna izolacija, samoizolacija, nemogućnost izlaženja iz stanova i šetnje, neizvesnost oko trajanja ovakvih mera, te najava još strožih, u ljudima izaziva strah, anksioznost i paniku. Kako se nositi sa svim tim?
Prvo je bio prasak (šok), posle šoka neverica, a zatim i faza orjentacije: gde ići, šta kupiti, koga zvati i za koga (i da li) se zabrinuti. Posle nekoliko dana prihvatanja činjenica, kod nekih sledi negiranje, kod drugih prihvatanje predloženih pravila. Dok je za jedne prirodno da se kretanjem i hiperaktivošću brane od straha, drugi se zakucaju i/ili zaneme i zatvore u sebe. Sve su to načini nošenja s promenama i svi su ti načini legitimni, iako nam nisu uvek bliski.
U prethodnim vanrednim situacijama smo zbijali redove i radili stvari na gomili, sada nam se taj dragi instikt čopora uskraćuje, bar uživo. Naši stariji sugrađani ili oni malo samotniji kažu da za ovu situaciju odavno vežbaju, a da toga nisu ni bili svesni. Činjenica da ne znamo tačno koliko će trajati prilično uznemirava, zato su tu vesti, i još vesti i još vesti…Veoma smo različiti, ali verujem u jednu zajedničko pravilo psihološke dobrobiti. Što manje vesti. Što kraće vesti. Ako smo ih več čuli, u stanju smo da reprodukujemo brojke na pamet, a naročito da završavamo rečenice onih koji ih nam ih saopštavaju. Savet je − hitno prekinuti. Mentalno zdravlje se ne troši i ne dopunjava, ali se čuva i održava.
O romantizaciji karantina
Ima nečeg primalnog u tom zatvaranju. Pećinskog, dečije utešnog i fantazmatskog. Naravno, ovo važi za sve koji ne moraju da idu na posao, smišljaju kako da do posla dođu, brinu o drugima 24/7, čekaju na aerodromima i graničnim prelazima, ili leže u bolnicama. Njima su misli okrenute drugim stvarima, štaviše, koncentrisani su na to da sve što pre prođe. Romantizovanje je velika socio-ekonomska privilegija, retko lična odluka.
Problem je naravno privilegija koju smo stekli, a tiče se odnosa prema životu ispunjenom sadržajima, objektima koji nam svakodnevno trebaju i lajkovima, tj. potvrdama da smo dobri, vidljivi i u toku. Ako nas uhvati panika što ne kupujemo, što nemamo, što nećemo ići, biti, videti (ukoliko nisu stvari od životne važnosti), znaćemo od čega sve zavisimo.
Sad, neki su zatočeni s željenim, a neki s manje željenim osobama, neki su i sami, u kućnim samicama. Već se javlja i tek će se javljati dosta svađa, zastoja u komunikaciji, ali i neočekivanih iskrenih susreta. Kažu da dok se s nekim ne zatekneš u izmeštenoj situaciji, kad ne drži sve konce u svojim rukama, ne upoznaš ga kako valja.
Virtuelni dekameron
Prvih dana karantina, iako je delovalo da će biti drugačije, jedva da imamo vremena za bilo šta osim celodnevnog informisanja. Pre nedelju dana sam, naivno, kao i većina, zamišljala svoj dekameron pun čitanja, pisanja, gledanja serija i dokumentaraca, sredjivanja haosa u kući i na desktopu.
Ništa od toga nisam uradila, bar ne više nego u mirnodopsko vreme… Vesti su česte, stalne, alarmirajuće i povremeno s razlogom dramatične, ali i viktorijanski melodramatične. Na društvenim mrežama je tek u toku pravi socijalni eksperiment. Od jasne dihotomije na dušebrižnike i komičare, svaki dan su se pojavljivali novi nivoi raslojavanja. Statusi su počeli bivati sve direktniji („nosim ili ne nosim masku‟, „ako izlazite napolje niste mi više prijatelji‟, „da li ste normalni‟, „da li ste za Vučiča‟..) saveti i podrška su dobili sve ličniji i ljući ton. Oni koji su za šetnju ili strogo protiv nje, za aplaudiranje u 8 uveče ili protiv njega, oni koji brane mere vlade ili ih kritikuju… Sve je to deo različitih (ličnih) reakcija na stanje krize i očekivano je. Pandemija je samo jedan od lakmus papira naših reakcija na izmeštenost. Tu može biti svega od straha, ljutnje, tuge i bespomoćnosti, pa i adrenalinskog ushićenja. Armagedonska atmosfera je inspiracija, bar onako izdaleka, u nordijskim šumama, uz dum metal i Netfliksove serije.
Upravo dok pišem ovaj tekst, aktuelan je post Biljane Srbljanović i (ponovo) različite reakcije na njega.
Jedna od top tema u medijima (raznim ili bolje reći svim) je i mentalno zdravlje nacije/građana i briga za posledice dugotrajne izolacije. Otvaraju se pitanja koliko ćemo biti u stanju da se nosimo sa stresom, egzistencijalnim strahovima, manjkom mogućnosti kretanja i komunikacije, samoćom i depresijom.
S obzirom na to da su se mnoge ranjivije grupe našle u prinudnom produženom boravku s osobama koje su u redovnom stanju njihovi agresori, pitam se koliko je kvadrata potrebno da se održi mentalna distanca. Supruge i partnerke, ranije zlostavljane, silom su prilika zaglavljene s onima kojih se plaše, deca i odrasli manjinskih seksualnih orijentacija s članovima primarnih porodica koji njihove izbore ne prihvataju. Jedina uteha u ovoj igri između dve vatre je akcenat na držanju socijalne distance. Nadajmo se da se ona nekako preliva i na živote unutar četiri zida, sigurnosti radi. Dok je prilikom bombardovanja neprijatelj bio vidljiv i imao prepoznatljive oblike, ovde je upravo obrnuto, stoga je ljutnja, i kad se javi, zbunjujuća. Više odlazi u lament nad sudbinom, ali ima i ksenofobije i teorija zavere. Toga ima napretek.
Moramo li postati anksiozni i depresivni tokom socijalne izolacije?
Dosta se govori o krizi koja će nastupiti, ali s prizvukom neminovnosti. To nije uvek dobro, bar ne kao mera prevencije: u redu, budimo spremni, ali ne prejudicirajmo. Rekla bih da to neće dobro doći kao mera brige o osetljivijim grupama, s istorijom sličnih kriza ili trenutno emocionalno nestabilnijim i izolovanim iz razloga još ranije izmenjenig životnih okolnosti (smrt partnera, članova porodice, osamljivanje).
Važno je spremno dočekati eventualnu pojavu straha koji se izražava kroz anksioznost (uznemirenost) ili paniku. Širok je spektar svima dostupnih uputstava o koracima koji se preduzimaju: uzemljivanju, smanjivanju dotoka kiseonika, traženju sigurnog mesta u stanu gde se osećamo dobro, razgovoru s osobama koje mogu da nas smire i usmeravanju pažnje ka repetitivnim motoričkim ili vizuelnim zadacima. To su sve dobri saveti i uputstva. Takođe je dobro napomenuti da nas održavanje rutine ili privida rutine čini stabilnijim i sigurnijim, daje nam osećaj kontrole, nad onim nad čim je trenutno nemamo. To je korektno, ali ne uvek i kod svakoga korisno i smisleno, jer je pored privida kontrole važno i da trenutno stanje počnemo da prihvatamo kao izazov, potencijalni izvor promena.
Rutina i rituali su pomogli mnogima da lakše preguraju krizna stanja, velike promene i separacije, ali šta je s onima koji ih nisu imali ni pre pandemije, ili su ih suviše rigidni ritualni učinili veoma nezadovoljnim. Njima će možda biti teško da ih uglave, pa će posegnuti za nekim drugim oblicima samopomoći. Zbog toga je menjanje ustaljenih navika i puštanje sebi na volju takođe dobar vid otpora. I prevazilaženje straha od dosade. Dosada je jedan od neprijatelja koji je često predimenzioniran i nametnut, a vredi ga upoznati. Neki od nas se posle dužeg vremena susreću s vremenom koje nije ispunjeno do posledjeg sekunda, pa možemo i čuti sebe kako razmišljamo. Hipomanično se po društvenim mrežama šalju linkovi na besplatne virtuelne biblioteke, festivale, pozorišta. Sve je tu, a ljudi sve više kuvaju i crtaju. Stari lek za presabiranje.
Depresija se može očekivati, ali nije obavezna. Takođe, depresija nije svako stanje bezvoljnosti, svaki osećaj praznine, niti kriza nakon vesti. Dobro je dozvoliti sebi zabrinutost i osećaj bespomoćnosti kao prirodnu reakciju na situaciju intenzivne i nagle promene. Ukoliko primetimo da dugo traje i da nas konstantno preplavljuje, kao i da ne reagujemo na podršku koja nam se nudi, treba da reagujemo. Nivo borbene gotovosti mnogih ad hoc udruženja, kao i onih formalnih poput Saveza psihoterapeuta Srbije, podignut je na visok nivo i veliki broj psihoterapeuta i savetnika pruža besplatnu online podršku.
Ono o čemu se ne govori dovoljno jeste rezilijentnost, sposobnost očuvanja psihičke stabilnosti, kao i kapaciteta da se bude i ostane spontan i prirodan (fleksibilan) u odnosu na brze promene. Prijatelji mi kažu da uče jezike i čitaju enciklopedije. Kretivnost u malom održava živost duha.
Solidarnost − terapija za obe strane
Situacija kroz koju trenutno prolazimo izazovna je za sve, ali će samo za pojedine biti traumatična. Traumatski događaj ne mora značiti neposrednu životnu opasnost, već se smatra događajem izvan uobičajenog iskustva, koji onemogućava naše ustaljene načine reagovanja. Osetljivost je individualna, ali je zato solidarnost – univerzalna. To bi značilo da ne merimo po sebi da li je nekome potrebna naša podrška. Ako je odgovor na ponudu pomoći sarkazam ili ljutnja, ne znači da nismo dobro procenili, već da je potrebno malo više strpljenja.
Solidarnost s osetljivijima i/ili marginalizovanima znači da nastavimo (ili počnemo) da živimo vrednosti koje stavljaju u fokus užu i širu zajednicu i nas kao deo nje. Iz razgovora s desetinama prijatelja i poznanika/ca saznala sam da su najčešće reči kojima opusuju svoje stanje i potrebe: „čujemo se stalno‟, „pričamo i povezujemo se‟. Dobit je dvosmerna.
Iako je pandemija za nas u Evropi, praktično, tek počela, mogu se čuti i žalbe onih koji su testirani kao pozitivni na stigmatizaciju od okoline. Slično kao što su to nekad (a i dalje su) HIV-pozitivni, gubavci, leprozni, beskućnici.
Stigmatizacija je stara koliko i život u zajednici, žilava, iracionalna i ništa manje opasna nego pre više hiljada godina. Mnogi pronalaze dodatne razloge dikriminisanja i izbegavanja onih koje su i ranije stigmatizovali, sada ih stigmatizujući kao nedisciplinovane (Italijani – kao nacija), izraženog promiskuitetnog ponašanja (gej osobe), previše putuju, neoprezni (ejdžizam i puritanizam) ili ne održavaju dovoljno higijenu i distancu (kultur-rasizam, verska netolerancija). Ovakav diskurs u nastanku može predstavljati ozbiljnu prepreku reintegraciji obolelih usled straha od osude, odbacivanja ili razočarenja.
Makar bio i onlajn, aktivizam je takodje važan, kao vid otpora izolacionizmu, zatvaranju u sebe i samo svoje potrebe, a naročito diskriminisanju drugih. Kroz aktivizam se uviđa vrednost ličnog iskustva, ono se zatim poredi s iskustvima drugih, što vodi osvešćivanju lične ranjivosti i nezadovoljstva. Na taj način se iz sindroma „naučene bespomoćnosti“ kroz lično i političko delovanje pravi iskorak ka kontroli nad sopstvenim životom.
Oni koji su doživeli traumu oporavljaju se na različite načine. Određeni vidovi pomoći koji prijaju jednima ne moraju nužno odgovarati i drugim tipovima ličnosti.
Mesta otpora očekivanim krizama
Naravno da se treba spremati kao da će sutra biti rat (to upravo i radimo), ali šta je s prvim delom –„živimo kao da će svaki dan biti mir‟? Mir sa sobom, pa i ostalima oko nas, bez obzira na trzavice i izazove.
Ne smemo da dozvolimo da nas mediji i stručna lica ubede da je očekivano da reagujemo napadima panike i depresijom na ovo stanje i ove mere. Da, biće i toga, ali neophodno je okrenuti se poverenju (da ne kažem veri u kapacitete koje svi imamo). Patologizacija u najavi može biti još jedna strategija neoliberalne kontrole. Navikli smo da se krećemo, da ispunjavamo sebi želje, da produkujemo potrebe i da ih zadovoljavamo, a najviše od svega da tražimo potvrdu da smo dobro.
Uputstva za život i za psihički boljitak postala su obavezni deo programa. Problem konfekcijskih rešenja jeste u tome što su krojena za sve i mnogima neće ni malo pomoći, jer ne uzimaju u obzir individualne razlike, niti moć pronalaženja sopstvenog konstruktivnog rešenja za datu situaciju.
Verujem da je u kritičkoj svesti, buntu i humoru i dalje jezgro očuvanja mentalnog zdravlja, kao i u brizi o drugima − ali ne po naređenju. I naravno, u pričanju priča, one su večite.
