Nezadovoljni prošlogodišnjim pregovorima o visini minimalne cene rada sindikati su najavljivali „vruću sindikalnu jesen“ sa protestima, štrajkovima i blokadama. Tresla se gora rodio se miš. Došla je zima koja je ohladila mlaku jesen, a sada ovo kilavo proleće nikako ne uspeva da trgne sindikate iz zimskog sna.
Slobodno možemo reći da je od početka godine sindikalna aktivnost i prisutnost u javnosti na najnižem nivou poslednjih godina, a verovatno i u poslednjoj deceniji. Važno je reći da su pojedinačni sindikati u različitim preduzećima imali određene aktivnosti, organizovani su štrajkovi, protesti, izdavana saopštenja dok se u EPS-u dešava značajno komešanje koje vodi ka novom odnosu snaga među sindikatima u tom javnom gigantu. Međutim, šta se dešava sa sindikalnim centralama?
Već smo postavili pitanje gde je ministar rada koji se za pola godine koliko je na toj funkciji pojavio svega dva puta u javnosti kao ministar rada, a problema sa kojima se suočavaju radnici i radnice u Srbiji nažalost ne manjka. Inflacija svima predstavlja veliki problem, rast cena hrane, stanovanja i energenata više malo ko može i da isprati a svi moraju da pokriju te troškove od inače niskih plata koje stagniraju ili opadaju. U takvoj situaciji, još važnije od toga gde je ministar za nas je pitanje gde su sindikati?
Prvi maj kao slika sindikalnog pokreta
Za nekoliko dana se obeležava Prvi maj, međunarodni praznik rada, a mnogi bi dodali i „borbeni“ praznik rada. Ovaj iz mnogo razloga, koje sada nećemo nabrajati, za radnički pokret značajan datum i svakako najveći praznik će simbolično još jednom u Srbiji pokazati ne snagu i odlučnost radničkog pokreta i sindikata, kao najvećih radničkih organizacija, već njihovu slabost i manjak kapaciteta i borbenosti.
Najveća, i najstarija, sindikalna centrala Savez samostalnih sindikata Srbije je svoje kapacitete usmerio na proslavu 120-te godišnjice organizovanog sindikalnog rada koje ova centrala baštini. Svečana proslava koja se dogodila pre neki dan je prošla prilično tiho s obzirom na značaj ovog jubileja. Ipak, vođstvo SSSS-a nije propustilo ni ovu priliku da otvori prostor predstavnicima vlasti, a predstavnici vlasti da iskoriste priliku i pohvale se velikim uspesima u poboljšanju života radnika i radnica.
Svečanost su „uveličali“ između ostalih i ministar rada Nikola Selaković, koji je tokom šest meseci na ovoj poziciji uradio gotovo ništa u pravcu poboljšanja radnih prava (Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu koji je pred Skupštinom je delo prethodne garniture), i premijerka Ana Brnabić. Predsednica Vlade je taj poziv i priliku da se pohvali uspesima vlasti verovatno dobila zato što je uspešno slomila par štrajkova koje su pokretali upravo članovi SSSS-a.
Na obeležavanje Prvog maja je ipak pozvala beogradska centrala SSSS-a koja će organizovati performans ispred Doma omladine u Beogradu kako bi podsetili na istoriju radničkog pokreta.
Druga reprezentativna sindikalna centrala Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ će takođe organizovati performans i muzičke nastupe na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. Prošle godine je bilo slično, kuvao se pasulj na istom trgu. Na čelu ove centrale je pre godinu i po dana došlo do smene rukovodstva pa su mnogi očekivali da će doći do širenja sindikata i borbenijeg nastupanja. Nije.
Kako sada izgleda, iako pojedini granski i sindikati u preduzećima pokušavaju da rade na ozbiljnom organizovanju, ova centrala se pretvorila u veliki „NGO“ – beskonačne edukacije i publikacije za članstvo za koje je teško pretpostaviti čemu tačno doprinose. Iako je edukovanje članstva nužno i potrebno možda je potreban neki drugačiji format ili teme pošto su ovi silni napori za sada doveli do mlakih performansa za Prvi maj i tihovanja u Socijalno-ekonomskom savetu.
Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ su svoje kapacitete u najvećoj meri uložili u ulazak u političku arenu. I to svakako jeste najpošteniji odnos između sindikata i politike koji u Srbiji trenutno imamo. Jasno je da se položaj radnica i radnika neće poboljšati bez donošenja političkih odluka i promene zakona, a „Slogino“ promovisanje alternativnog Zakona o radu u parlamentu i istupanja u Skupštini grada Beograda su za svaku pohvalu. Ipak, teško je oteti se utisku da je, kao i kod mnogih drugih organizacija, ulazak u parlamentarnu borbu „pojeo“ sve kapacitete pa sada možemo videti svakodnevna saopštenja koja dolaze iz ove centrale, ali retko i neke akcije na terenu. „Sloga“ ni ove godine ne organizuje Prvomajski protest ali je veći problem to što ponovo za nedostatak iskazivanja borbenosti za prvi maj krive manjak jedinstva u radničkom pokretu koje ni sami aktivno ne grade.
Ostale sindikalne centrale nisu vredne ni pomena u ovom tekstu.
Mnogo je problema na koje bi sindikati mogli i trebalo da daju odgovor ali je isto tako i jako malo vremena ostalo do potpunog kraha sindikalnog pokreta u Srbiji ukoliko se nešto značajno ne promeni. Takozvani socijalni dijalog se godinama pokazuje kao zaista neuspešna priča u kojoj sindikati kao najslabija strana ne uspevaju, makar na nacionalnom nivou, išta da postignu. Radnici i radnice pokazuju da su spremni i voljni da se i samostalno organizuju kada je to potrebno pa bi tako sindikati morali konačno da se mnogo više pozabave radom na terenu a mnogo manje razvijanjem kapaciteta za učešće u socijalnom dijalogu koje ništa ne donosi.
I na kraju politika – da, pitanje poboljšanja radnih prava je političko pitanje. Jasno je da sindikati u tom smislu moraju da pregovaraju sa političarima i da sede za stolom sa njima, ipak to ne znači da sindikati treba da se klone jasnog zauzimanja stava i postavljanja granica prema političarima. Jedno je da se sedi za stolom sa ministrom, a sasvim drugo da se mirno slušaju njegovi hvalospevi minimalcu.
Radnici i radnice žele borbene sindikate a ne one koji tuguju nad teškom sudbinom.
