Mediji su ovih dana preplavljeni člancima o tome da je značajno usporio privredni rast Kine. Analize su podstaknute izveštajem koji svedoči o deflaciji u drugom kvartalu. Mnogi naslovi predviđaju dalje smanjivanje aktivnosti po veličini druge ekonomije na svetu i spekulišu o mogućem negativnom uticaju tog procesa na globalnu ekonomiju.
O ovoj temi smo kratko razgovarali sa Aleksandrom Matkovićem, naučnim saradnikom na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu.
Kratke analize u medijima kažu da Kina više ne može da podstiče ekonomski rast ulaganjem u infrastrukturu i stanogradnju u zemlji i inostranstvu, a da će ubuduće morati da podstiče – inače sa stanovišta ekonomije prenisku – domaću potrošnju. Da li je to tačno?
Da, ali ne na taj način da to znači kolaps. Moram odmah da kažem da je prorokovanje skorog kineskog kolapsa postala neka vrsta nacionalnog sporta za zapadne medije, što je dosta problematično. Imate čitavu YouTube nišu gde se prorokuje čak i datum nekakvog kolapsa u roku od mesec dana, dva meseca, itd, ovisno o tome ko govori.
Kina je trenutno u 14. petogodišnjem planu koji podrazumeva upravo to – vraćanje na domaću potrošnju koja je dosta kontrolisana kako bi se dozvolio visok nivo investicija u infrastrukturu. To su često radile socijalističke zemlje ili bivše kolonije da bi se oporavile posle ratova ili razvile (poput SSSR). Kina spada u obe te kategorije i, na žalost, rekao bih da ju je kriza 2008. nekako „zaključala“ u tom smeru uprkos tome što je već uveliko bilo vreme da zameni taj model novim.
To kažem jer Kina ima problem sa prekomernim ulaganjima u industrije poput proizvodnje čelika, betona, građevinske industrije i sl. Još od devedesetih se ulaže u te sektore, ali je posle krize 2008. to naraslo do nikada pre viđenih dimenzija. Ilustracije radi, ima onaj čuveni podatak od ekonomiste Vlaclava Smila da je samo od 2011-2013 Kina potrošila 50% više cementa nego SAD u čitavom dvadesetom veku. Time je zapravo digla i svetsku potražnju. Jer, njena „verzija“ krize 2008, odnosno način na koji se odigrala svetska kriza 2008 u Kini, je drugačija nego na Zapadu. U Kini je odgovor na krizu bio fiskalni stimulus kroz kredite pretežno lokalnim vlastima koji su omogućili ogromna ulaganja u izgradnju bolnica, škola, mostova, puteva, pruga itd. Drugim rečima, dok je SAD spašavao banke, Kina je razvijala industriju.
Međutim, nakon uvođenja mera štednji u EU, dobar deo izvozne industrije nije imao gde da plasira proizvode i nastala je deflacija fabričkih proizvoda odnosno opadanje cena proizvoda u različitim sektorima (tj. fabričkih proizvoda pre poreza, to su takozvani „factory gate prices“). Ne zaboravimo ni to da im trgovinski rat sa SAD nije nimalo pomogao. U pitanju je rat koji je pokrenuo Donald Tramp, a nastavio Bajden; ciljao je visoko profitabilne i visokotehnološke sektore poput proizvodnje čipova (danas Bajden to produbljuje zabranom izvoza poluprovodnika i čipova u Kinu kako bi usporio razvoj njene vojne tehnologije).
Pandemija koronavirusa je isto uticala na pad BDP-a, koji je po prvi put nakon 44 godine otišao u minus, jer se Kina svesno zatvorila da bi sprečilla širenje zaraze po svojoj zemlji, a time po svetu. Setimo se da je uporedo sa pandemijom krenuo i talas sinofobije zbog debate o poreklu virusa, što je onda ugrozilo i delove inicijative „Pojas i put“. Prema studiji koju sam izveo, kod nas u Srbiji je 69% naslova u dnevnom listu „Danas“ u kojima je izrečen neki vrednosni sud o Kini, sadržalo negativno vrednovanje Kine ili kineskih investicija i mahom su to bile vesti preuzete sa američkih portala 2020. godine. Sve to je prilično uticalo na već lošu situaciju.
Međutim, glavni deo problema je ogroman rast dugova provincija i lokalnih vlasti koje su se zaduživale bez pokrića da bi finansirale izgradnju svih tih infrastrukturnih projekata. MMF je zbog toga nedavno izradio naučne analize u kojima savetuje da je Kini potrebna fiskalna i institucionalna reforma (što mene podseća na ono što je radio Jugoslaviji, s time što je to malo manje moguće u slučaju Kine).
No, problem ne leži u lokalnim vlastima koliko u čitavom modelu razvoja koji sada mora da se menja. Ne zaboravimo na to da imamo činjenicu da BDP u Kini ne igra ulogu rezultata, nego inputa, tj. centralna vlast kaže „toliko i toliko hoćemo BDP-a da bude i da njemu doprinese ovaj i ovaj sektor toliko da bismo ostvarili taj i taj cilj“. Onda tek ide kreditiranje i tek onda ide izgradnja pomoću komplikovanog sistema alokacije resursa i ljudi državnim kompanijama. E, to kreditiranje je odlično poslužilo da u toku 2008. svet ne propadne (i Kina zajedno sa njim), nego da se digne ekonomska aktivnost, ali sada kombinacija deflacije i rastućih dugova daje vrlo jasan signal da se moraju postaviti novi ciljevi. U svakom slučaju preterano zadržavanje na starom ne deluje moguće, a kamoli privlačno. Iskombinujmo to sa porastom nezaposlenosti kod mladih (oko 20%) od početka pandemije koronavirusa, i imamo ozbiljno okruženje u kom se očekuje od vlasti da „promeni ploču“.
Da li misliš da je to jedini izlaz? Meni to na prvu loptu zvuči kao „Kina će pokušati da bude još potrošačkije društvo i da proizvodi još više otpada i otrova“?
Za početak, sumnjam da će se to tako lako ostvariti. Da se nadovežem na prethodni odgovor, rešavanje ove aporije starog modela ulaganja je navodno poenta 14. plana koji naglašava takozvanu „dualnu cirkulaciju“: ostajanje otvorenim za strane investicije, uz intenziviranje domaće potrošnje (za razliku od Srbije, recimo, koja ima politiku oslanjanja na strane investicije i prihvatanja izmeštanja proizvodnje u Srbiju po svaku cenu). Recimo, mogu da zamislim scenario u kom električna vozila u Kini postaju novi statusni simboli, a država subvencioniše njihovu kupovinu kroz poreske olakšice. No, fokus 14. petogodišnjeg plana je da deo državne pomoći ide preko pomoći sektoru usluga, energetskom sektoru i domaćim (pogotovo IT) kompanijama kako bi se osigurala energetska i tehnološka nezavisnost. Iako se i to u Kini pominjalo i ranije, navodno će morati sada i da se primeni.
Jel ovo sad u Kini recesija ili postoje bojazni za recesiju? Šta recesija u Kini donosi globalnoj ekonomiji, a šta nama?
Pa, ukoliko recesiju definišemo kao dva uzastupna kvartala sa negativnim rastom BDP-a, o recesiji nema ni govora. To, naravno, ne znači da ona ne može da se desi u narednih nekoliko godina. BDP jeste opadao od 2019. godine. U 2020. je tokom pandemije bio po prvi put negativan nakon 44 godine, usled tzv. „zero COVID“ politike. Rast BDP-a se potom vratio na pozitivnu vrednost, ali jeste na trendu opadanja zbog razloga koje sam naveo iznad. Naduvani sektor nekretnina (čije cene aktuelno opadaju) bio je samo simptom modela rasta koji je bliže svojim unutrašnjim granicama što je Kina bogatija – naime, pre je BDP mogao da raste dovoljno brzo da se ne primeti koliko bogatstva ne odlazi domaćinstvima, ali kada je rast sporiji to se sve više i više oseti jer je kupovna moć građana mala. To još uvek nije recesija niti će ljudi ovde sakrivati pare ispod kreveta – pa upravo je Kina imala istorijski visok nivo štednje, koji opstaje iako su državne banke smanjile stope na štednju.
Što se tiče recesije Kine i njenog mogućeg uticaja na svetsku ekonomiju, još jednu stvar bi trebalo razjasniti – kada je reč o visokom dugu, to je unutrašnji dug Kine, dakle dug lokalnih vlasti centralnoj vlasti. Centralna vlast odugovlači da preuzme te dugove već neko vreme, verovatno jer se boje da bi preuzimanje dugova jedne provincije moglo napraviti presedan za druge pa izbegavaju i da stvari nazovu imenom „bankrot“, ali postojale su neke inicijative da se to učini.
Za sada nemam vesti da se tako nešto i desilo, tj. da se desilo centralna vlast preuzme dugove od neke provincije direktno. No, sve i da se to desi, ne verujem da bi Kina povukla ostatak sveta na način na koji je SAD to uradila jer naprosto svetska privreda nije ukopčana tako: i dalje je dolar svetska valuta, i dalje ga štampa FED, i dalje postoje kreditne linije ka celom svetu čija početna tačka je SAD. Peking još uvek nema takvu moć pa čak i tamo gde kreditira druge države (poput Srbije), on to ne čini u izolovanosti i ne može da upravlja dugovima država na način na koji je to mogla SAD sa dizanjem kamatnih stopa osamdesetih i posle, ma koliko to Zapadni mediji želeli. Ipak je hronološki gledano, finansijski kapitalizam evro-atlantskog porekla, širio se iz Londona, Vol Strita i Vašingtona zato tu postoji istorijska uslovljenost koja se jednostavno razlikuje od načina na koji se finansijski i privredni sektor danas „kopčaju“ u Aziji i Istočnoj Evropi. Ma koliko SAD sebe poredile s Kinom, Kina nije SAD.
Moj utisak je da je ovo lokalnog karaktera. Jeste u pitanju sistemska stvar koja mora da se reši kada je reč o nekretninama koje su deo čitave slike. No, govoriti o nekakvom slomu ili recesiji više izražava želje zapadnih medija (što je i paradoksalno budući da ni SAD ni EU nisu resile neke od svojih sistemskih problema nakon 2008. i obe ekonomije imaju problem sa rastućim dugovima i pomeranjem granice bankrota što je SAD nedavno uradila). Na rasplet kineske situacije bi trebalo da gledamo sa interesovanjem zbog toga što bi možda upravo to moglo da otvori novu perspektivu na međunarodni ekonomski razvoj koja nije omeđena pojmovnim prostorom koji je ocrtala kriza 2008. Na neki način, ovo bih rekao da je kraj „duge 2008.“ koja je došla na naplatu.
Jedini opravdani „strah“ leži u tome da bi zatvaranje Kine u sebe moglo da dosta utiče na svetsku ekonomiju i geopolitiku, ukoliko se ta zemlja posveti samo domaćoj potrošnji. No, to teško da će se desiti dok je u njoj na delu strategija „dualne cirkulacije“ i „Pojasa i puta”. S druge strane, svetski ekonomisti poput Pola Krugmana se, obrnuto, boje nekakve ekspanzije Kine i porasta autoritarnosti usled današnje krize o čemu je pisao u Nju Jork Tajmsu nedavno, ali sumnjam da možemo očekivati veću eskalaciju na kratke staze. Čak se i sam Krugman ograđuje od svoje tvrdnje pa naprosto ostaje da se vidi kako bi ovo moglo da se razreši. Zato deluje kao da je lopta trenutno u dvorištu kineskih vlasti i sve van toga bi bilo prorokovanje koje bi pre trebalo prepusti YouTube influenserima nego ozbiljnoj analizi.
