Problem određivanja početne geografske dužine (nultog meridijana) bio je jedan od onih problema koji se tehnički i tehnološki nije mogao rešiti: bila je potrebna politička moć da se jedan – a svi su isti – nametne. I usled dugotrajne imperijalne dominacije Velike Britanije kao globalni standard je – negde otprilike u 18. veku – uzet onaj koji prolazi kroz Londonsku opservatoriju. Istorija je naravno gotovo pa zaboravila da je on imao takmace taman onoliko koliko ih je imala Britanija – one meridijane koji su prolazili kroz Kordobu, Meku, Bagdad, Rim i slično. Kako bilo, lociranje početnog meridijana je uslovilo karte sveta baš onakve kakvim ih danas poznajemo: sa Evropom na centralnoj poziciji.
No, ona je počela da se menja – tako što se pomerila i globalna dominacija – pa su pre nekoliko godina kineske škole dobile nove karte sveta u čijem je centru… Kina. A kako sa geografijom tako i sa istorijom pa je istorija velikih evropskih sila ostala Istorija glavnog toka: zversko osvajanje Kine od strane Japana primerice nije se uspelo svrstati u Drugi svetski rat, niti su se stravični zločini tog pohoda našli rame uz rame sa evropskim holokaustom. E pa Kinezi su se manje više snašli i za karte i za istoriju – za potonje snimivši film „Air strike“ (i koji bi valjalo da što pre zaboravimo).
A ovdašnje kinematografije izgleda da smatraju da pate od iste boljke, pa je „pokazivanje svetu istine o sebi“ jedan od neizbežnih lajtmotiva u svakom od ovih postjugoslovenskih izgovora za nacionalne kinematografije. I to mu negde dođe ukratko raison d etre filma oko kojeg se digla halabuka poslednjih nekoliko nedelja. Pre neku noć smo imali svi prilike da odgledamo film o kojem bruji region – mada bi njegovi kreatori voleli da nas ubede da bruji i svet. Ali ne verujte previše domaćim medijima – „Dara iz Jasenovca“ koju potpisuje Predrag Antonijević, sa Biljanom Čekić u naslovnoj ulozi, van ustajale balkanske nacionalističke bare neće podići previše prašine.
U želji da pokrije sve film je pokrio premalo
Veoma ukratko, pozabavimo se filmom nakon što smo ga i odgledali u ekskluzivnoj premijeri na javnom servisu (bez mogućnosti odloženog gledanja): tanki dijalozi, manjak radnje i dinamike, pomalo monotono smenjivanje scena, jednodimenzionalni i karikaturalni likovi, neubedljiva gluma (izuzev solidnog Igora Đorđevića), neumereno trpanje svih postojećih tropa o ustaškim zločinima, potpuno nepotrebno ubacivanje nekakve dijabolične seksualnosti u siže, izbegavanje ama baš i pokušaja da se odgonetne „misterija“ fašizma, te na kraju i izražena pojava propratnog smora. A ovo je poslednje zaista čudno obzirom da tema reprezentacije holokausta možda jeste prvoklasni etički problem ali je u isto vreme i garant da se ne može snimiti dosadan film. A „Dara iz Jasenovca“ je baš to: dosadan film. Jedina stvar koja ga možda može izvaditi je (pored gorepomenutog Đorđevića) ponovno otkriveni filmadžijski trik upotrebe naturščika.
Ako se želela drama, likovi su odveć generički i nespecifični, teški za identifikaciju; ukoliko se želeo depersonalizovani uvid u ponižavajuće stanje u koje su ljudska bića bila gurnuta i pretvorena u automatone sa instinktom za preživljavanjem, likovi su previše specifični. Ukoliko se želeo realni prikaz strahovitih zverstava za šta su u Jasenovcu zločinci bili sposobni, ta su zverstva temeljno sakrivena (malko kilavom) upotrebom kamere, ukoliko se želelo prikazati specifičnu psihologiju zločina bez brutalnosti, prikazivanje zločina je na kraju i nepotrebno. Ukratko, u želji da pokrije sve, film je pokrio premalo i sve to polovično – a sve zajedno to je nesumnjivo odgovornost režisera.
Ali, hajdemo malo braniti film: od samog početka je bilo jasno da nije bilo šanse da se uopšte odgovori na oprečne i kontradiktorne zahteve što struktura moći, što publike, što imaginarne „nacije“ – jer je sam zahtev za „konačnim pričanjem istine“ ne samo nužno faličan nego i bezobrazno neumeren: odgovoriti na njega je nemoguće usled njegove unutrašnje kontradiktorsnosti – pa nije ni čudo da je konačni proizvod dvosmislen, kilav i faličan čak i za one situacije za koje je nabaždaren – nekakvo ozbiljnije promišljanje ustaških i ostalih zločina Drugog svetskog rata da ne pominjemo.
I upravo je stoga – u nedostatku dobrog filma za analizu – bolje i pametnije ispratiti kompleksnu političku i ideološku infrastrukturu uz pomoć koje je ovaj projekat državotvornog značaja snimljen pa zatim i pušten u opticaj.
Uprezanje zločina u državotvorni nacionalni projekat
Ne stranu čak i činjenicu da se javni servis posledjih dana uspešno transformisao u dvadesetčetvoročasovnu reklamu za film (uz podsećanje da neće biti mogućnosti odloženog gledanja) tek obrise ove kompleksne strukture možemo samo ovlaš da nazremo: počev tu od izbora režisera sa izraženom istorijom snimanja loših državotvornih filmskih projekata; preko falangi botova je uspešno uperena u IMDb internet domen gde je pokušala da napumpa ocenu filma – u tolikoj meri da su administratori stranice verovatno po prvi put u istoriji morali da blokiraju davanje ocena; preko medija kojima je udarila pena na usta od hvaljenja filma (koji niko do pre neki dan nije mogao da pogleda), najave prvog domaćeg oskara a onda i zbog izbacivanja iz konkurencije; opšte hajke koja je uperena na nekoliko komentra u profilisanim svetskim medijima posvećenim filmskoj kritici; pa preko toga da je film odavno već u domaćim medijima dobio status kultnog istorijskog i krajnje državotvornog projekta. Pa sve do činjenice da su u nedelju na trafikama sve naslovnice bile prepune ditiramba – i pored činjenice da se prelom dnevnih novina završava daleko pre nego je film krenuo sa emitovanjem u 20 časova (bez mogućnosti odloženog gledanja).
Tek dodajmo i da naredba o angažovanju ovako kompleksne mašinerije obično može da dođe isključivo sa samoga vrha hijerarhije i jasno je da filma postaje još nešto: pokušaj ove političke garniture (na čelu sa vrhovnim režiserom) da sebe upiše u naconalnu istoriju kao mesijanskog donosioca nacionalne istine. Kao uostalom sve što izađe kao odgovor na potrebe neke političke elite za simulacijom njene mesijanske uloge, i ovo je ispalo previše kilavo.
No, imajući u vidu da je Spiritusmovens angažovanja političko propagandnog kompleksa za stvaranje ovog filma tenzija između utvare navodno neispričane priče i priče koju će (konačno) da ispriča ovaj film, bojimo se da je spiritusmovens poprilično nesigurni klin: često ponavljana teza da je priča koju priča Dara iz Jasenovca „neispričana“ i, utoliko, da su u socijalističkoj Jugoslaviji Jasenovac, koncentracioni logori i zločini drugog svetskog rata bili zabranjene teme.
Pa hajdemo se pozabaviti tom tvrdnjom i raskantajmo je jednom zanavek i navedimo samo neke filmove: „Jasenovac“ (1945); „Pet minuta raja“ (1959); „Deveti krug“ (1960), „Kapo“ (1960), „Jasenovac“ (1966); „Crne Ptice“ (1967); „Gorke Trave“ (1967); „Dim“ (1967); „Đeca iz Pakla“ (1967); „Evanđelje zla“ (1973); „Marija“ (1977); „Okupacija u 26 slika“ (1983); „Krv i Pepeo Jasenovca“ (1983); „Kula smrti: Gradiška Stara logor broj 5“ (1987) – da navedemo samo one koji su nam na brzinu pali na pamet.
Dodajmo pritom da su zločini Drugog svetskog rata okupirali veći deo karijere jednog od najtalentovanijih domaćih režisera koji je snimio i onu najverovatnije najbolji film o Jasenovcu (Krv i pepeo Jasenovca) i najbolji domaći film o drugom svetskom ratu (Okupacija u 26 slika) – Lordana Zafranovića, koji je – pakao za domaće uhr patriote – Hrvat. Opisu cinizma nacionalnih država koje su se izmilele iz leša Jugosavije dodajmo da žrtvama fašističkih zločina u poslednjih tridesetak godina nije podignut niti jedan (brojem: ni 1) spomenik, da su u isto vreme brojni razrušeni i/ili zaboravljeni i slika je kompletna: borba sa utvarama sa konstruisanim protivnikom koji nikad nije ni postojao, čisto i nepatvoreno izmišljanje.
Pa sasvim u skladu sa tim da je film po svemu sudeći nastavak borbe protiv Jugoslavije drugim sredstvima – najgore u vezi ovog filma je dodala domaća postpostprodukcija dodavši mu politički nakit sa kojim je film otpraćen u svoju bioskopsku pustolovinu. Prvo je javno mnjenje izbombardovano pričom o glumici u naslovnoj ulozi i njenom porodičnom vezom sa Jasenovačkim logorom: devojčicina prababa je bila u logoru Jasenovac.
Da li je ovo porodično iskustvo devojčicu poreporučilo ne znamo, ali znamo nešto drugo: u pitanju je diskurzivno bliski postupak dubinski identitetske ideologije u kojoj je samo pripadnicima zajednice dozvoljen govor o toj zajednici. Samo afroamerikanci imaju pravo na govor o afroamerikancima, samo Srbi smeju i mogu da govore o srpskim žrtvama tokom Drugog svetskog rata – stvarajući od pripadnosti privilegiju a od govora o specifičnim iskustvima ekskluzivu. Dodajmo još tome da je u emisiji sasvim prigodnog imena „velika iluzija“ reditelj izneo i informaciju da će poduža verzija ovog filma imati i poveznicu sa „Olujom“, i stvar je jasna. U centru filma nije Jasenovac već devedesete.
I tu negde je i ona najozbiljnija kritika: ukoliko je film prvenstveno državni projekat, onda je to ogromni problem. Aksiom govora u holokaustu i zločinima Drugog svetskog rata je da se oni ne koriste za kratkotrajne nacionalne i/ili političke ciljeve. I to je i najveća kritika koja se filmu može uputiti: indirektna relativizacija zločina, uprezanje zločina u državotvorni nacionalni projekat, ceđenje zarad kratkoročnih političkih ciljeva ove ili one elite. Jer ako su zločini moneta za potkusurivanje, onda i jesu samo moneta za potkusurivanje, onda zločini Drugog svetskog rata i jesu ništa drugo do samo jedni u dugom i beskrajnom nizu a filmovi su o njima nepotrebni.
