Nakon Niša, Čačka, Subotice i Novog Sada, poslednja u nizu javnih rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koju sprovodi Ministarstvo kulture i informisanja, održana je u petak, 19. februara u Beogradu, u Narodnoj biblioteci. Tim povodom viši savetnik u Ministarstvu kulture i informisanja, Predrag Blagojević, izjavio je da je tekst koji je Ministarstvo kulture i informisanja objavilo na njihovom sajtu tek početna verzija, osnova za diskusiju, a organizovana javna rasprava želja da čuju šta kulturna javnost i struka imaju da predlože na tu temu.
„Nalazimo se na početku ove priče“ naglasio je tim povodom viši savetnik, Predrag Blagojević.
Ideja je sledeća, da Zakon o kulturi kao sistemski akt u oblasti kulture bude u temeljnom principu konstruktivan, da bude podsticajan za razvoj kulture.
Uprkos najavljenom konstruktivnom pristupu, mnogi prisutni kulturni akteri izrazili su negodovanje zbog kratkog vremenskog perioda ostavljenog za komentarisanje predloga Zakona, te predloga daljih izmena, ukazujući na brojne propuste, nepravilnosti i nejasnoće u predloženim izmenama Zakona.
Problem Nacionalnog saveta: od nezavisnog stručnog tela do instrumenta izvršne vlasti?
Upravo je i u ime reprezentativnog Udruženja likovnih umetnika Srbije, Vahida Ramujkić zatražila produženje roka rasprave, kako bi bilo dovoljno vremena da se iznesu sve primedbe i predlozi izmena Zakona o kulturi, odnosno, kako bi se pokrenuo širi, javni proces izrade novog krovnog zakona u oblasti kulture.
Kako je istakla, ključni problemi su u vezi sa članovima Zakona o kulturi koji se odnose na produženje roka za raspisivanje godišnjih konkursa, zatim na Nacionalni savet za kulturu koji predloženim izmenama u potpunosti menja strukturu, nadležnost i ingerencije, kao i na način izbora direktora i upravnih odbora ustanova kulture.
UO ULUS-a i ostala radna tela tog reprezentativnog udruženja smatraju da važeći Zakon o kulturi ne korespondira sa savremenom kulturno-umetničkom i stručnom stvarnošću, niti sa kontekstom u kojem se nalaze institucije, umetnici i drugi akteri kulturne scene, kao i celokupno društvo:
“U važećem Zakonu o kulturi i u predlozima za izmenu i dopunu Zakona o kulturi nisu ponuđeni adekvatni mehanizmi uključivanja reprezentativnih udruženja u procese odlučivanja i predlaganja članova upravnih odbora i komisija. Predlozi za izmenu i dopunu Zakona o kulturi koji se odnose na članove 11, 16, 17, 35 i 41 nisu usklađeni sa potrebama umetničkih stvaralaca i nezavisnih stručnjaka u oblasti savremenog likovnog stvaralaštva, kako zbog uklanjanja Koordinacionog tela reprezentativnih umetničkih udruženja iz Zakona, tako i zbog predloga načina izbora članova Nacionalnog saveta i upravnih odbora institucija kulture, te se stoga predlaže da se određeni deo predloga za izmenu i dopunu Zakona o kulturi ne usvoji.“
Ksenija Đurović, predstavnica Asocijacije NKSS dala je podršku primedbama koje je prethodno iznela predstavnica ULUS-a i naglasila da u potpunosti revidiranje člana zakona koji se odnosi na Nacionalni savet za kulturu predstavlja isključivanje onih koji tu kulturu produciraju:
Participativno upravljanje jeste najvažniji progresivni princip po kome bi Ministarstvo kulture trebalo da posluje, i u tom smislu uključivanje i inkluzivnost upravo onih koji osećaju praktične posledice onoga što jesu zakonska akta jeste ono što je dužnost, odnosno zadatak Ministarstva kulture.
Dodatno se osvrnula na izmene člana koji se odnosi na sufinansiranje tekućih rashoda i izdataka ustanova i drugih subjekata u kulturi koji kaže da ukupna visina sredstava za finasniranje ili sufinansiranje projekata u kulturi na osnovu javnog konkursa i bez javnog konkursa ne sme preći 49 % ukupnih obezbeženih sredstava. Ovim izmenama ugrožavaju se manji akteri u kulturi koji skoro isključivo zavise od Ministarstva kulture, i koji neće biti u mogućnosti da budu finansirani.
„Prepoznati važnost svih aktera koji nisu iz Beograda i Novog Sada, odnosno svih onih koji na nivou svojih lokalnih samouprava možda nemaju mogućnost finansiranja“ dužnost je novog Zakona u kulturi, naglasila je predstavnika Asocijacije Nezavisne kulturne scene u Srbiji.
Sa ovim kritikama slažu se i iz Koordinacionog tela reprezentativnih udruženja i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Aktuelni predsednik KO za kulturu, Bojan Kovačević i predsednik pomenutog udruženja, Duško Paunković, čije je komentare pripremljene u pisanoj formi Kovačević pročitao prisutnima, najviše primedbi izneli su na član koji se odnosi na Nacionalni savet u kulturi. Kako je u pisanoj formi izjavio Paunković:
Smisao postojanja Nacionalnog saveta upravo i jeste u njegovoj nezavisnosti od izvršne vlasti, čije postupke i mere u vođenju kulturne politike, Nacionalni savet, prema Zakonu, ima pravo da procenjuje. Nacionalni savet je savetodavno telo i nema mogućnost da neposredno utiče na izvršnu vlast ali njegovi zaključci i mišljenja mogu da posluže izvršnoj vlasti kao razlog za preispitivanje odluka pre ili posle njihovog donošenja.
Objašnjavajući da sadašnji zakon omogućava svim relevantnim subjektima u kulturi da predlože svoje predstavnike za rad u Nacionalnom savetu i da preko njega institucionalnim putem doprinese unapređenju kulture i svih njenih oblasti ponaosob čime se omogućava uključivanje građana u sistem državne uprave u oblasti kulture.
„To je svakako izuzetno važna poluga demokratizacije vlasti i celokupnog društva“, naglasio je Paunković u svom pismu.
Za razliku od prethodnog, novi predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi „ukida Nacionalni savet kao nezavisno telo, sastavljeno od predstavnika relevantnih subjekata u kulturi i pretvara ga u komisiju Vlade, bez kredibiliteta za izvršavanje zadataka koji nisu pretrpeli izmene u novim izmenama i dopunama.“
Ukoliko bi se ove izmene privatile, Paunković ističe da bi se time napravio krupan korak ka autokratizaciji i autoritarizaciji kulturne proizvodnje, ukidajući snažan institut građanske kontrole izvršne vlasti, koji je tekovina i standard u društvima čije mehanizme izvršna vlast predstavlja pred javnošću. Time se Nacionalni savet pretvara u „birokratsku kancelariju lišenu veze sa građanima i potpuno zavisnu od vrhovnog organa izvršne vlasti koji je imenuje, a čije postupke ona treba da procenjuje.“
Aleksandra Čabraja, književni prevodilac i Narodni poslanik u prethodnom sazivu Skupštine, kojom prilikom je bila i član Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, na temu nefunkcionalnosti prethodnog Nacionalnog saveta istakla je da je jedino što je trebalo da se desi bilo da Skupština usvoji kandidate za Nacinalni savet koje su predložila stručna reprezentativna udruženja. Međutim, to se nikada nije desilo, nego je umesto toga došlo do situacije da mi danas menjamo zakon.
Kao i prethodni govornici i ona se slaže da famozni član 16 ne treba menjati jer je to jedini način da se obezbedi nezavisnost Saveta u odnosu na vlast.
Umesto toga, sada se pravi novo telo koje će biti produžena ruka vlasti. Na kraju ostaje pitanje, ko će da kritikuje iz tog novog tela šta se dešava u vlasti, naravno da niko. Tako da je svima jasno zbog čega se ovaj zakon menja.
Primedbi mnogo, vremena malo
Iako su se na javnoj raspravi mogli čuti komentari i predlozi podjednako važni za novi Zakon o kulturi, poput pitanja rodne ravnopravnosti ili ekološke osvešćenosti i održivog razvoja, ove teme i dalje ne nalaze svoje mesto u krovnom zakonu u kulturi.
Svoje mesto u Zakonu o kulturi ne nalazi ni kulturno-umetnički amaterizam iako je decenijama bio značajan oblik kulture, to jest, najmasovniji oblik kulture, obuhvatajući ne samo folklorne sastave, već i amaterska pozorišta, baletske grupe, amaterske horove i mnoge druge oblike kulturno-umetničkog amaterizma, o čemu je govorio Slobodan Vujović, sekretar Saveza kulturno-umetničkih društava Beograda i član Nacionalnog saveta za kulturu u prethodnom sazivu:
U Zakonu o kulturi, kulturno-umetnički amaterizam uopšte ne postoji.
Kako dalje objašnjavanja, u Srbiji 75% posto ukupne kulturno-umetničke produkcije dolazi iz amaterske proizvodnje, a tek 25% stvaraju profesionalci.
U selima, u manjim gradovima, pa čak i u većim gradovima, nema profesionalnih ustanova kulture koje se bave programskim delatnostima, sa kojima se bave amateri. A 300 000 mladih je u amaterizmu.
Samo u Beogradu je 30 000 amatera koji su aktivni u 120 kulturno-umetničkih društava kojima preti zatvaranje i gašenje, zaključio je Slobodan Vujović.
Slična situacija je i u pogledu kulture koja je posvećena deci. Diana Kržinić Tepavac, predstavnica ASITEŽ-a Srbija, udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade, skrenula je pažnju da je sve ono što se tiče kulture za decu stavljeno na jedan nedovoljno vidljiv način:
Na poslednjem mestu se uvek stavlja sve ono što se tiče kulture za decu i sa decom, ne pitamo njih, ne razgovaramo sa njima, svi oni koji se bave kulturom unutar profesionalnog rada su uvek na nekakvom poslednjem mestu, to vrlo dobro znamo iz prakse, što je veoma važno.
Ipak, uzimajući u obzir činjenicu da je danas, 20. februar, poslednji dan za slanje komentara i primedbi, kao i činjenicu da je javna rasprava trajala samo dvadeset dana – period koji je, po mnogim akterima koji su učestvovali u raspravi izuzetno kratak i sasvim nedovoljan za potreban dijalog svih uključenih strana o najvažnijem zakonu u oblasti kulture – ostaje nejasna intencija predstavnika Ministarstva iz uvodonog obraćanja na koji dalji dijalog se misli.
Dodatno, ostaje nepoznanica i koliko će zaista uzeti u obzir konkretne predloge izmena zakona samih kulturnih proizvođača, predstavnika relevantnih reprezentativnih udruženja, institucija i organizacija kao i aktera na nezavisnoj kulturno-umetničkoj sceni koja u tekstu zakona, čak nije ni prepoznata kao relevantan i važan akter u sveopštem kulturno-umetničkom stvaralaštvu.
V.K.
