Subvencije stranim kompanijama kao podsticaj za zapošljavanje predstavljaju još jednu neoliberalnu meru koju sprovodi vlada Srbije. Pošto liberalizacija radnog zakonodavstva i mere štednje nisu dovele do takozvanog dobrog poslovnog ambijenta, kao ni do proklamovanih rezultata rasta privredne aktivnosti i povećanja stope zaposlenosti, vlada će iz državnog budžeta plaćati troškove radne snage dok će profit odlaziti van zemlje. Novac koji se investitorima poklanja, putem mera štednji se oduzima od socijalno najugroženijih stanovnika Srbije.
Jedna od stvari koje su obeležile moje tinejdžerske godine je strip Alan Ford. Čudna je bila sudbina tog stripa. Jedina zemlja u kojoj je ostvario uspeh bila je socijalistička Jugoslavija. Jedan lik iz stripa mi je posebno zapao za oko – Superhik – superheroj koji otima od siromašnih i daje bogatima. Sušta suprotnost Robinu Hudu. Dok sam Superhika doživljavao kao svođenje na apsurd koncepta superheroja (tj. mogućnosti da oni kao zaštitnici običnih ljudi postoje u stvarnom svetu), nisam mogao da se ne zapitam, zašto bi bilo ko uzimao od siromašnih i davao bogatima? Deluje potpuno apsurdno. Zar ne?
Međutim, ono što je nekada delovalo kao apsurd, postaje surova stvarnost. Nedavno je objavljeno da se vraća toliko kritikovan i omražen Dinkićev model državnog podsticaja. Ovaj model podrazumeva da država subvencioniše investitore po otvorenom radnom mestu, pa je tako svojevremeno subvencionisan FIAT u Kragujevcu, kao i južnokorejski proizvođač autodelova Jura koji posluje u Srbiji. Na godišnjem nivou, prema novom-starom modelu, investitori bi po otvorenom radnom mestu od države dobijali između 3000 i 7000 evra, u zavisnosti od toga gde i koliko investiraju. Ako nekim slučajem neko investira 50 miliona evra, od države će dobiti 25 miliona (!?) a možda i više, u zavisnosti koliko ljudi zaposli.
Predsednik vlade Aleksandar Vučić je po dobijanju mandata najavio sprovođenje strukturnih reformi i donošenje seta sistemskih zakona (koji po nekim izvorima podrazumeva više od 15 zakona). Između ostalog tu spadaju donešeni Zakon o radu, Zakon o stečaju, Zakon o privatizaciji, i poslednji biser, lex specialis o Beogradu na vodi. Pravi se raskid sa prethodnim ekonomskim politikama. Najavljena je i prodaja 502 javna preduzeća. Sve ovo se dešava u cilju da se ojača privatni sektor, ta srna koja danas na leđima nosi slona (javni sektor) i zbog toga ne može da bude brza, vitka i elegantna, kako jednom prilikom reče Vučić. Drugim rečima, sprovode se neoliberalne reforme. Država se povlači iz privrede. Ona tu nema šta da traži. Slobodno tržište über alles. Kada se sprovedu reforme, kažu, investitori će da pohrle u Srbiju i svima će biti bolje. Ali to nije donelo najavljene rezultate. Niti će ih doneti, jer posledica ovakvih politika je da samo nekima bude bolje.
A onda je sve što je najavljeno palo u vodu sa vraćanjem Dinkićevog modela. Država počinje da se meša, ali u korist bogatih, rekli bi neki. Zapravo nije ni prestala da se meša, ali je sa vraćanjem pomenutog modela postalo očiglednije. Prvi investitor se već javio. Samo nekoliko dana od objave da se vraća Dinkićev model, američka korporacija NCR dobila je 4 miliona evra od vlade Srbije za podsticaj poslovanja, što bi trebalo da omogući da još 800 ljudi bude zaposleno. NCR je do sada uložio nešto više od 6 miliona evra u Srbiju i zapošljava 621 radnika. U Srbiji se NCR ne bavi proizvodnjom, već samo ima operativni i informacioni centar, drugim rečima veliki autsorsovani call centar. O ovoj kompaniji se može pročitati da je globalni lider u proizvodnji i prodaji uređaja za novčane transakcije i ostalim uslugama koje prate tu oblast. Na globalnom nivou, NCR je tokom 2013. godine, prema podacima iz njihovog kvartalnog izveštaja, prihodovala 6.12 milijardi dolara.
Slučaj vraćanja Dinkićevog modela je naročito zanimljiv zato što pokazuje kako su sve te reforme i restruktuiranja, takozvano stvaranje dobrog poslovnog ambijenta, štednja i rezanje troškova, šarene laže. Investitora nema. Oni ne dolaze. Nije dovoljno da se smanje plate i donesu reformski zakoni. A čak i oni koji dolaze, kao poznati emiratski šejk, su sumnjiva lica, sa sumnjivim projektima. Država mora njima da plati to što investiraju, naravno, iz zajedničke kase. Davanjem subvencija država daje podsticaj stranim investitorima, a taj podsticaj njima znači smanjenje troškova. S druge strane, to znači i da će se troškovna strana državnog budžeta povećati. Ono što ne dolazi u obzir je da država sama investira i da ubira profit, iako kaže da ima 25 miliona evra da da subvenciju investitoru. Ali, to se kosi sa neoliberalnom logikom i politikom MMF-a. Uzgred budi rečeno, istog onog MMF-a kojeg će predsednik vlade da moli da odobri povećanje plata i penzija.8 I sad je ključno pitanje, ko će te subvencije da plati? Odakle sad te pare? Stvar je jednostavna, gotovo na nivou prirodnog zakona. Nešto ne može nastati ni iz čega. Da bi se nekom nešto dalo, nekom drugom se mora uzeti. Znamo kome se daje, ali od koga se uzima?
Odgovor na to pitanje se krije u famoznim merama štednje. Svi moramo da štedimo da bi neko drugi dobio taj novac. Tako je Grad Beograd tokom 2014. godine smanjio pomoć za porodilje. Plate u javnom sektoru i penzije su takođe smanjene. Prosvetari štrajkuju već mesecima zbog smanjenja plata. Na birou za zapošljavanje godišnje se iz evidencije izbriše oko 800 ljudi, ali ne zato što su našli posao, nego zato što su umrli. Najavljuju se novi nameti u vidu akciza. I naravno, 502 preduzeća moraju da budu prodata od čega država treba da ostvari neki prihod. I to je apsurd cele situacije. Država će subvencionisati korporaciju koja ima godišnje prihode preko 6 milijardi američkih dolara. I pre toga je država subvencionisala multinacionalne korporacije, jedna od njih je i već pomenuti FIAT. Čak je subvencionisala i korporaciju koja je, prema svedočenjima zaposlenih u istoj, šikanirala svoje radnike. Sa kojim parama će to da uradi? Onim parama koje će oduzeti porodiljama, radnicima u javnom sektoru, parama od privatizacije zajedničkih dobara, i rezanjem drugih socijalnih troškova.
Ono što je vrhunski spin u celoj situaciji je to da investitori otvaraju radna mesta. Pogledajmo jednostavnu računicu. Subvencije koje na godišnjem nivou iznose od 3000 do 7000 evra, na mesečnom nivou iznose od 250 do 584 evra po radnom mestu. Kada tako postavimo stvari videćemo da država zapravo investitorima pokriva troškove radne snage. Naravno da će investitori otvoriti radna mesta, ništa ih ne košta. Ne otvaraju oni radna mesta, otvara ih država a finansiraju se iz zajedničke kase koju država kontroliše. Ali u zajedničku kasu se ne sliva profit od te investicije. Profit ubiraju korporacije koje ga izvlače iz zemlje na račune u poreskim rajevima. U ovom neformalnom javno-privatnom partnerstvu troškovi su javni, a profit privatan. Za to vreme, domaća preduzeća koja se bave nekom proizvodnjom, propadaju. Takva je politika koja se nameće zemljama periferije.
To je logika Superhika. Prvo se najavi rezanje troškova i stvaranje boljeg poslovnog ambijenta za privatni sektor. Ali pošto to ne može da urodi plodom, ono što se uzelo od porodilja, radnika, penzionera i socijale, daje se stranim korporacijama koje obrću milijarde. I onda kažu kako su investitori otvorili radna mesta, a zapravo je to uradila država koja time u zajedničkoj kasi pravi trošak, ali ne i profit. Gde je tu Superhik? Superhik nije konkretna osoba, on ne sedi u premijerskoj ili nekoj drugoj fotelji. On je personifikacija. Superhik je ovaj sistem. Ceo sistem je tako postavljen. Igramo igru sa nultom sumom. Ali igra je nameštena. A običan čovek je na gubitničkoj strani.
