Pandemija pojačava ekonomske nesigurnosti koje pogađaju većinu ljudi širom sveta. U isto vreme prihodi najbogatijih neviđeno rastu. Decenije antiradničkih politika su značajno produbile strukturnu nejednakost.
Džef Bezos, vlasnik Amazona i najbogatiji čovek na svetu, postao je bogatiji za 13 milijardi dolara samo u jednom danu; najbogatija američka porodica, Voltonovi, u roku od 20 nedelja je povećala stanje na računu za 21 milijardu dolara; od marta, kada je SAD krenuo da troši ogromne količine novca za spasavanje berze, do avgusta 467 američkih milijardera je inkasiralo 731 milijardu dolara.
Tim rečitim podacima je Berni Senders, jedan od vodećih političara progresivnih demokrata u SAD, nedavno skrenuo pažnju na abnormalno bogaćenje najbogatijih za vreme pandemije.
„Odlično je biti bogat za vreme Trampovog mandata“ piše autor istraživačke platforme DCReport. Tokom prve i druge godine Trampovog kabineta ukupni dohodak u SAD je porastao za 1 bilion dolara, od čega je 487 milijardi završilo na računima pripadnika gornjeg 1%, dok su ostalih 511 milijardi delili ostalih 99% pripadnika društva.
Ukratko, takvo je stanje stvari u najrazvijenijoj ekonomiji sveta. Pitanje jednakosti se, naravno, ne iscrpljuje u dohocima, ali ove ekstremne razlike u primanjima signaliziraju da stvar gori i u drugim oblastima.
Na primer, Udruženje ekonomista i pravnika COVID-19 Eviction Defense Project nedavno je objavilo da bi čak petina od 110 miliona Amerikanaca koji žive u unajmljenom smeštaju mogla biti primorana na selidbu, ili ostati u potpunosti bez krova nad glavom do kraja septembra. Prema drugim procenama, u rizičnom je položaju čak 30-40 miliona ljudi u SAD.
Nejednakost u svetu raste decenijama
Nejednakost raste širom sveta već nekoliko decenija. Neke zemlje su smanjile broj ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu, ali ekonomski jaz nastavlja da se širi, dok najbogatiji zgrću neviđene količine bogatstva, pišu istraživači platforme posvećenoj pitanjima nejednakosti, Inequality.org.
Kada je raspodela bogatstava u pitanju, 1% najbogatijih ljudi na svetu (prema sistemu merenja koji koristi izvor, oni koji imaju više od milion dolara) poseduje 44% ukupnog svetskog bogatstva. Između 2009. i 2018. godine broj milijardera čije je bogatstvo jednako ukupnom bogatstvu najsiromašnijih 50% ljudi na svetu opao je sa 380 na 26.
Drastične nejednakosti se ispoljavaju i u aspektima zdravlja i obrazovanja.
Verovatnoća je 60 puta veća da će da umre dete koje živi u nekoj od zemalja s najurušenijim zdravljem stanovništva, nego dete u zemlji koja je u najboljem položaju po pitanju zdravlja.
Deca u zemljama u kojima je obrazovanje najpristupačnije provešće u proseku 15 do 20 godina u sistemu obrazvanja. Oni, pak, koji žive u zemljama na suprotnom spektru, mogu da računaju na 5 godina formalnog obrazovanja.
Poduhvat da se ove nejednakosti smanje, a kamoli da se eliminišu, daleko prevazilazi individualne mogućnosti ljudi. Kako piše Maks Rozer, iz čijeg članka smo pozajmili gornje podatke, „mesto gde živite nije samo važnije od svih ostalih vaših karakteristika, već je važnije od svega ostalog zajedno“. Drugim rečima, bez političko-ekonomskih promena, ako smo rođeni siromašni u siromašnom mestu, najverovatnije ćemo ostati u tom položaju.
Daje li se šta popraviti?
Progresivni političari poput spomenutog Bernija Sendersa, zalažu se za uvođenje progresivnih poreza. Takvi su sistemi, naime, u dvadesetom veku pokazali efikasnima u smanjenju nejednakosti. Tako, Senders predlaže da razmislimo samo o sledećem: kad bi se 467 američkih milijardera trenutno oporezovalo stopom od 60%, u budžet SAD bi se ulilo dovoljno novca za finansiranje besplatnog zdravstva za sve bez izuzetka narednih godinu dana.
Među progresivnim ekonomistima takođe ima zastupnika efikasnosti progresivnog oporezivanja. Toma Piketi u delu Kapital u 21. veku predlaže porez na globalni kapital. Prema njemu, to bi poslužilo kao alat za uspostavljanje jednakosti u raspodeli bogatstva.
Iako se progresivno oporezivanje i ranije pokazalo kao korisno sredstvo u povećavanju nivoa jednakosti, ono je ipak bilo u svom punom sjaju u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata. Mnoge karakteristike tog doba su nestale. Između ostalog, siromašni, radništvo, su u mnogim državama imali veću kolektivnu moć preko znatno jačih sindikalnih organizacija i proradničkih partija nego danas. Velika pobeda antiradničkih politika pokazuje se u preraspodeli snaga u korist kapitala, odnosno njegovih vlasnika. U svetlu takve istorijske promene, reformističke mere poput progresivnog oporezivanja takođe valja promišljati u simbiozi sa pitanjima transformacije sindikata u institucije koje će biti ponovo sposobne za organizovanje i angažovanje radništva.
