Fudbal odavno ne zaslužuje epitet prelepe igre. Nejednakost, korupcija i beskrajna komercijalizacija i medijalizacija preovladavaju ovim sportom na globalnom nivou. Fudbal ne pripada narodu iako nikada više naroda nije privlačio. Ulaznice za utakmice su sve skuplje, iako već odavno većina ljudi ne može da ih priušti. Na najvećim stadionima se ne može stajati, a navijačke grupe se strogo kontrolišu i sankcionišu. Ipak, broj navijača velikih klubova iz pet najvećih evropskih liga neprestano raste i broji se milionima. Ovi navijači na daljinu možda nikada neće posetiti stadion svog omiljenog kluba, ali neće se ni politički mobilisati unutar njega.
Istovremeno, uporna navijačka borba za jedan drugačiji fudbal često deluje uzaludno. Lokalnim navijačkim grupama koje ne mogu više da se izbore s korporatizacijom i medijalizacijom svojih klubova i sporta nekada ne preostane ništa drugo nego da odustanu, osnuju svoj klub i stvore alternativne prostore gde je fudbal dostupan svima.
Na postjugoslovenskom prostoru, fudbal ima radničku, antifašističku i revolucionarnu prošlost. Imena klubova i stadiona svedoci su emancipatorske istorije fudbala i sporta u dvadesetom veku – istorije koja je danas nepodobna. I klubovi i navijači gledaju da pobegnu od te prošlosti u onu nacionalnu, dok demokratski mehanizmi upravljanja klubovima, od kojih su mnogi i danas formalno sportska društva, uglavnom postoje samo na papiru. Kao izuzetak, inspiracija i razlog za nadu stoji udruženje „Naš Hajduk“ i njegova borba za člansko upravljanje klubom, uz sve i dalje postojeće probleme nacionalističkog divljanja u redovima Torcide.
Mnogi klubovi i navijačke grupe širom sveta pokazuju da se i bez slavne revolucionarne tradicije, kao one odbačene u postjugoslovenskom slučaju, može stajati na platformi antifašizma, težiti jednom drugačijem fudbalu i preoteti igru nazad od neoliberanog kapitalizma koji njome upravlja.
Verovatno najpoznatiji primer drugačijeg fudbalskog kluba je Sankt Pauli iz istoimenog kvarta u Hamburgu, čija je politika mnogo poznatija od njegovih fudbalskih rezultata. Od kraja osamdesetih godina, kada su neonacisti na tribinama bili uobičajena pojava, a investitori počeli da se okreću Sankt Pauliju kao mogućoj lokaciji za „razvoj“, antikapitalistička i leva navijačka supkultura počela je da jača. Antifašizam i leve pozicije navijača St. Paulija već su svima poznati, ali ovde nisu u pitanju samo navijači, već i sam klub zvanično stoji protiv fašizma, rasizma, seksizma i homofobije. Ipak, ovaj drugoligaš po mnogo čemu funkcioniše kao i svaki drugi klub – ima sponzore, prodaje nezamislive količine odeće i drugih stvari s logom kluba, kupuje i prodaje igrače.
S druge strane, klub se odrekao velikog reklamnog prostora na tribinama da bi se na njima ispisali murali poput: „Nema fudbala za fašiste“ i „Nijedan čovek nije ilegalan“. Tokom G20 demonstracija 2017. godine, koje je obeležilo ekstremno policijsko nasilje protiv demonstranata, navijačke grupe su činile veliki deo protestnih marševa, a klub je otvorio stadion Millerntor kao kamp za demonstrante i obezbedio bezbedne zone oko stadiona.
Od 2016. godine, FC Lampedusa igra na Sankt Pauli terenima i zvanično je FCSP ekipa. Tim je dobio ime po istoimenom italijanskom ostrvu Lampedusa, s kojeg je 2013. godine u Hamburg stiglo oko 300 izbeglica iz različitih afričkih država, koji su do izbijanja rata živeli u Libiji. Prema njihovim rečima, italijanske vlasti dale su im po 500 eura i rekle im da idu u neku drugu državu. Po dolasku u Hamburg, ovi ljudi su bili prepušteni sami sebi i mnogi su završili na ulici. Njihova pozicija izazvala je masovne proteste u Hamburgu, kao i akcije solidarnosti stanovnika St. Paulija i fudbalskog kluba i dugogodišnju borbu za njihovo pravo da trajno ostanu u Hamburgu. Ekipu Lampedusa na početku su činili momci iz ove grupe izbeglica, ali njegova struktura koja se neprestano menja i dolazak i odlazak više od stotinu igrača kroz tim ogledalo je sudbine izbeglica u Nemačkoj. Dok se neki presele u druge gradove, veliki broj je i deportovan.
Drugačiji ostrvski fudbal
Nisu svi klubovi Sankt Pauli. Clapton Ultras su počeli kao grupica levičara koji su hteli uživo da gledaju lokalni fudbal, a da, za razliku od utakmica Premijer lige, mogu sebi to i da priušte. Našli su Clapton FC, jedan od poslednjih amaterskih klubova istočnog Londona, i uskoro počeli da privlače sve više ljudi kao antifašistička navijačka grupa. Međutim, Clapton FC, klub sa dugom istorijom ukorenjenom u lokalnoj zajednici, nije bio spreman za ovakve promene, iako ga je stvaranje antifašističke navijačke scene potpuno oživelo. Članstvo je upravljalo klubom samo formalno, dok je prijem novih članova davno stopiran tako da niko od Clapton Ultras nije ni imao mogućnost da postane član.
Predsednik kluba Vins Makbin vodio je ovaj mali klub iz 9. lige u sigurnu propast, uz povećanje cena ulaznica, sve striktnije mere bezbednosti na utakmicama i otvorenu netrpeljivost prema ultrasima, koju je klub često i izražavao na svom sajtu. Makbin je pokušao da ugasi fondaciju koja je vodila stadion, zvanično zbog ogromnih dugova, ali su navijači sumnjali da je u pitanju sticanje kontrole nad stadionom i zemljištem, koje bi posle moglo lako da se proda i pretvori u još jedan šoping centar, kao mnogi mali stadioni u Londonu. Nezadovoljni menadžmentom kluba, Clapton Ultras su osnovali svoj klub pod imenom Clapton Community sa ciljem povratka tradicijama koje je Clapton FC napustio. Odlasku je prethodila sezona 2017/2018, u kojoj su navijači bojkotovali utakmice i nisu ih gledali sa tribina, već sa ulice, preko ograde.
Clapton Community sada igra u 11. engleskoj ligi, dve lige ispod Clapton FC. Klubom upravljaju članovi, od kojih su mnogi stari navijači koji su se pridružili Ultrasima. Dresovi za gostovanja baziraju se na bojama Internacionalnih brigada iz Španskog građanskog rata. U junu ove godine, novi klub je uspeo da preuzme stadion Old Spotted Dog, na kojem je igrao Clapton FC, dok je stari klub još pre toga isteran. Dok Clapton Ultras, koji su kao navijačka grupa zvanično prestali da postoje 2018. godine, kad su osnovali novi klub, mogu da se gledaju i kao poduhvat preuzimanja lokalnog kluba i aproprijacije njegove istorije, oni su time ipak stvorili antifašistički klub zasnovan na demokratskim principima upravljanja.
U Irskoj je Premijer liga podjednako popularna kao i u Engleskoj. Dok se utakmice prve irske lige igraju pred skoro praznim tribinama ruiniranih stadiona, dablinski aerodrom vrvi od ljudi u dresovima engleskih klubova koji lete na utakmice. Teško je naći pab koji prikazuje prenos utakmica Irske lige. Iako se ovo može objasniti time da fudbal nije najpopularniji sport u ovoj zemlji, zbog irskog fudbala i ragbija koji su na prvom mestu, ljudi u Irskoj očigledno vole fudbal, samo ne lokalni.
Bohemians, jedan od tri prvoligaša u Dablinu, preživljavaju u ovom kontekstu, izborivši se s posledicama ekonomske krize koje su klub dovele do dugova od nekoliko miliona evra, a zamalo i do gubitka stadiona. Pre desetak godina klub je skoro ugašen. To je bio trenutak kada su Bohemians sebi postavili pitanje da li su oni prvenstveno tim kojem je pobeda najvažnija, ili su klub koji je proizašao iz zajednice i njoj služi. Shvatili su da neće preživeti ako budu orijentisani na tržište, već samo ako ostanu verni svom nadimku „narodnog kluba“. Danas su Bohemians klub kojim potpuno upravljaju članovi. Ceo menadžment radi volonterski, a pored igrača i trenera, klub ima samo jednog zaposlenog. Na stadionu ovog prvoligaša funkcionišu jedna i po od četiri tribine.
Bohemians se, između ostalog, angažuju oko teme migracija i azila. U Irskoj su izbeglice koje su u procesu zahteva za azil smeštene u sistem pod imenom „Direct Provision” koji je već godinama na udaru oštrih kritika zbog užasnih uslova života i rada koji izbeglice uglavnom obavljaju u mesnoj industriji, bez zdravstvenog osiguranja, prava na bolovanje i drugih osnovnih prava i beneficija. Barake i prikolice u kojima izbeglice žive i po nekoliko godina su van naseljenih mesta, i u njima ne postoji mogućnost organizovanja slobodnog vremena. Mnoge izbeglice ovde razviju probleme s mentalnim zdravljem.
Bohemians kao klub javno zagovaraju ukidanje „Direct Provision“ sistema, rade na podizanju svesti o ovome problemu u irskom društvu i sarađuju sa organizovanim pokretom izbeglica. Klub organizuje dolaske izbeglica na utakmice. Prošle godine, Bohemians su izbacili dresove s porukom „Refugees Welcome“, gde bi inače stajalo ime sponzora, sa natpisom „Voli fudbal, mrzi rasizam“ na kragni. Sav novac od prodaje ide samoorganizovanom pokretu izbeglica. U septembru 2020. godine, ovaj pokret je sa Bohemians uspeo da skupi novac za prve kompjutere deci u izbegličkim naseljima da bi tokom pandemije mogla da prate nastavu onlajn – što takođe znači da ova deca nisu imala nikakav pristup obrazovanju tokom prvih šest meseci pandemije. Istovremeno je virus postao ozbiljna opasnost u izbegličkim naseljima zbog neprestanog rada u fabrikama i nemogućnosti bolovanja.
St. Pauli, Clapton Community i Bohemians su samo vinjete koje ilustruju da je jedan drugačiji fudbal moguć, da je on narodni sport koji služi i kao platforma za političku mobilizaciju i akciju. Ovih primera je mnogo, ali premalo na postjugoslovenskom prostoru. Restauracija kapitalizma i njegova periferna priroda nakon raspada socijalističke Jugoslavije dodatno je upropastila fudbal i stvorila kontekst u kojem je svaki otpor sada već permanentnom „statusu quo“ i pokušaj stvaranja alternative njemu mnogo teži. Preotimanje prava na sećanje i izbora ko je njega vredan i refokusiranje kulture sećanja na slavnu istoriju fudbala može da bude katalizator. Ta slavna istorija nije Montevideo – ona je u međuratnim radničkim klubovima, među sportistima koji su se borili u Španskom građanskom ratu, u partizanskom fudbalu na oslobođenim teritorijama i u socijalističkoj Jugoslaviji – u prošlosti koja nas takođe uči da je jedan drugačiji fudbal moguć.
