Neonacističke organizacije su danas u Beogradu organizovale skup podrške rehabilitaciji kvislinga Milana Nedića. Istovremeno se na kontraprotestu okupio veći broj antifašista.
Neonacističke grupe „Srpski carostavnik“ i „Srbska akcija – podvig i borba“ su organizovale ovaj skup povodom godišnjice smrti fašiste i izdajnika Milana Nedića koji je počinio samoubistvo 1946. godine kako bi izbegao suđenje.
Na uglu ulica Kneginje Ljubice i Simine, gde je Nedić izvršio samoubistvo, je stajalo oko sedamdeset neonacista koje je štitila policija.
Ovaj skup je izazvao reakciju dela javnosti te je istovremeno organizovan i kontraprotest na kojem je prisustvovalo oko sto pedeset ljudi. Antifašisti i antifašistkinje su bili okupljeni u nekoliko grupa. U jednoj su stajali pripadnici organizacija Marks21 i 7 zahteva kojima su se pridružili i predstavnici Ne davimo Beograd, drugu grupu su čini pripadnici i simpatizeri Demokratske stranke, a treću Liberalno demokratske partije.
Ceo skup je protekao uz verbalne sukobe podržavaoca i protivnika Milana Nedića, dok je policija sve vreme sprečavala bliži kontakt ovih grupa.
O procesu rehabilitacije Milana Nedića ste već mogli čitati na Mašini:
Zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade u Srbiji okupiranoj od Trećeg rajha u Drugom svetskom ratu, podnesen je još 2007. godine, a prvo ročište je održano 7. decembra 2015.
Rehabilitacija Nedića bila bi uvod u proces restitucije predratne imovine porodice Nedić, u koju se ubraja i plac na Slaviji gde je sada zgrada Narodne banke Srbije, kao i veći deo Zemunskog parka. Podnosioci zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića jesu Srpski liberalni savet, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i porodica Nedić.
Prisustvo stranaka kao što su DS i LDP na kontramitingu, iako u ovom slučaju šalje jasnu antifašističku poruku, se može smatrati licemernim predizbornim gestom. Demokratska stranka je bila predvodnica donošenja zakona o rehabilitaciji i restituciji 2006. i 2011. godine. Liberalno demokratska partija se nalazila u nešto drugačijoj poziciji, oni se jesu javno protivili rehabilitaciji fašista kao što je Nedić, ali su istovremeno podržavali donošenje zakona koji to omogućavaju. Njihova pozicija je bila zasnovana na diskursu o „ljudskim pravima“ i „vladavini prava“ te „ispravljanja istorijskih nepravdi prema žrtvama“. Međutim, upravo takva pomirljiva pozicija i nečinjenje kako bi se zakonski zaista sprečila revizija istorije omogućila je naslednicima nekadašnjih fašista da se pozivaju na ljudska prava njihovih dedova.
