Roditelji dece sa invaliditetom su novim zakonskim rešenjima ostavljeni bez podrške, primorani da prolaze komplikovane procedure za pravo na finansijsku pomoć i da biraju samo jednu od dve mogućnosti prihoda koje su i zajedno nedovoljne za normalan život.
Izmene Zakona o finansijskoj podršci koje štete roditelje, posebno dece sa invaliditetom, decembra prošle godine potresle su javnost. Sporne izmene zakona roditeljima oduzimaju pravo na naknadu za odsustvo s posla, zajedno s naknadom za tuđu negu i pomoć, iako je reč o različitim vrstama naknade, onoj koju dobija roditelj i onoj koju dobija dete. Izmene zakona od roditelja traže da biraju (u slučaju odsustva s posla) između naknade za odsustvo i tuđe nege i pomoći. Stoga pojedini roditelji odlučuju da odustanu od plate, budući da je u nekim slučajevima naknada za tuđu negu i pomoć veća. „Plata mi iznosi 26.000 dinara, a tuđa nega za 100 odsto invaliditeta iznosi 28.000 dinara, pa je logično što sam izabrala ovo drugo”, kaže Ljiljana Dragojlović, majka deteta s invaliditetom, u razgovoru za Insajder.
Protest u organizaciji inicijative „Mame su zakon”, pod simboličnim nazivom „Poruka u boci”, povodom višemesečnog ignorisanja Vlade Republike Srbije, održan je 24. februara ove godine. Okupljeni su još jednom tražili hitnu izmenu tog propisa. Na protestu su mogli da se vide transparenti na kojima je pisalo: „Mame nisu mafija”, „Solidarno protiv seksualnog nasilja”, „Žene uzvraćaju udarac”, „Neću da budem nevidljiva radnica”, „Mame mafijašice, ponosne radnice”, „Solidarne protiv mera štednje”, „Solidarne žene” i „Ženska ljutnja, a ne ćutnja”. Tatjana Macura, predstavnica Inicijative, podsetila je da je Ustavnom sudu Srbije predat predlog za ocenu ustavnosti Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom, koji je usvojen prošle godine u julu.
Iz Ministarstva za rad navode da „istovremeno korišćenje oba prava nije moguće, jer ova dva prava – davanja, imaju isti cilj, brigu o detetu u okviru porodice i oba se plaćaju iz budžeta istom roditelju koji trenutno ne radi”. Na pitanje Insajdera – zašto se „štedi na svega nekoliko hiljada porodica u Srbiji, čija je egzistencija ionako ugrožena” – odgovor nisu dobili.
Pomenuta izmena zakona samo je još jedan udarac koji ruši naznake o socijalnom uređenju države i brige kako za osobe s invaliditetom, tako i za građane i građanke koji žive na ivici siromaštva. S druge strane, ova vest kontrira vesti da je iz budžeta Republike Srbije dodeljeno 10,2 miliona evra za izgradnju nove zgrade američke korporacije NCR na Novom Beogradu. Dok se na osobama s invaliditetom iIi siromašnima štedi, korporacije se subvencionišu novcem poreskih obveznika i obveznica.
Deklamacija zakonske regulative
Kada govorimo o roditeljima s invaliaditetom, zakoni i konvencije ih posebno ne prepoznaju, dok je situacija nešto bolja kada su u pitanju prava dece se invaliditetom, posebno kada se govori o antidiskriminacionim zakonima. Zakon o radu u tri člana (96, 101 i 102) propisuje određene odredbe koje su naklonjene deci i njihovom odgoju (kada su u pitanju prava roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju). Ipak, imajući na umu izmene u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, mogu se očekivati i izmene o Zakonu o radu, u članu 96 koji takođe takvu vrstu naknade određuje.
U članu 96 propisuje se da jedan od roditelja deteta kojem je potrebna posebna nega zbog teškog stepena „psihofizičke ometenosti” ima pravo da „odsustvuje sa rada ili da radi pola radnog vremena, najduže do navršenih pet godina života deteta”, gde za vreme odsustva zaposleni/a ima pravo na naknadu zarade, dok „za vreme rada sa polovinom punog radnog vremena […] zaposleni ima pravo na zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a za drugu polovinu punog radnog vremena – naknadu zarade u skladu sa zakonom.” To u praksi znači da, nakon navršenih 5 godina starosti deteta, roditelji gube pravo odsustva sa posla, što će reći da moraju da plaćaju nekoga da čuva dete.
Međutim, Zakon o finansijskoj podršci tera roditelje da biraju između dve naknade: „Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada, radi posebne nege deteta, ne može da se ostvari za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.” Ovaj član roditelju daje opciju da radi i ne odsustvuje s posla radi posebne nege koju svom detetu mora da pruži, a kako bi zaradio dovoljno novca da finansijski izdržava porodicu, ili da zbog posebne brige deteta odsustvuje sa posla i time ugrozi porodičnu finansijsku situaciju.
Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom, uređuje se finansijska podrška porodici sa decom i dodeljuje se radi „poboljšanja materijalnog položaja porodica sa decom, porodica sa decom sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i porodica sa decom bez roditeljskog staranja”, gde porodicu čine bračni iIi vanbračni partneri, ali i srodnici u prvoj liniji. Član 11 ovog zakona propisuje naknadu troškova boravka u predškolskoj ustanovi za decu sa smetnjama u razvoju i decu sa invaliditetom. Dakle, dok zakon ovo reguliše, istovremeno onemogućava da se finansijska situacija roditelja poboljša. Primetićemo da su zakon i praksa u apsolutnoj suprotnosti. Dok zakon nalaže podršku, ona u praksi izostaje.
Uslovi koje treba ispuniti da bi dete sa smetnjama u razvoju i dete s invaliditetom ostvarilo pravo na dečiji dodatak su sledeći: potrebno je da prođe mišljenje interresorne komisije koja o tome odlučuje i to „sve dok je obuhvaćeno vaspitno obrazovnim programom i programom osposobljavanja za rad, a za dete nad kojim je produženo roditeljsko pravo najduže do 26 godina” (član 26, stav 11). Visina naknade za tuđu negu i pomoć i dečiji dodatak zavisi od stepena smetnji u psihofizičkom razvoju i invaliditetu deteta, o kojem odlučuje nadležna komisija fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Osnovica naknade zarade plate za vreme odsustva sa rada, radi posebne nege deteta, utvrđuje se na osnovu zbira mesečnih osnovica, na koji su plaćeni doprinosi na primanja za poslednjih 18 meseci, koji prethode mesecu otpočinjanja odsustva.
U postupku ostvarivanja prava na naknadu, zakon daje nadležnost ministru za socijalna pitanja. On takođe propisuje bliže uslove i načine ostvarivanja prava na naknade, kao i bliže uslove odsustva s rada ili rada s polovinom punog radnog vremena roditelja. Ovde se dakle govori o izvesnom obliku samovolje ministra da „na svoju ruku” određuje uslove pod kojima se ovo pravo može ostvariti.
Kada je reč o zaštiti prava radnika i radnica s invaliditetom, Zakon o radu i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom propisuju određene zaštite. U članu 101 Zakona o radu nalaže se da je zaposlenoj osobi s invaliditetom „poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, u skladu sa zakonom”, dok se u članu 102. štiti poslodavac koji može da „otkaže ugovor o radu zaposlenom koji odbije da prihvati posao.”
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invladitetom (koji je stupio na snagu 1. januara 2007. godine) zasnovan je na načelima koja zabranjuju diskriminaciju, a obavezuju na poštovanje ljudskih prava i dostojanstva, kao i na uključenost u sve sfere društvenog života osoba s invaliditetom na ravnopravnoj osnovi, uključenost u sve procese u kojima se odlučuje o njihovim pravima i obavezama, kao i jednaka prava i obaveze osoba sa invaliditetom.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom štiti osobe sa invaliditetom od diskriminacije u vezi sa zapošljavanjem i radnim odnosom, ali i pratioce osoba sa invaliditetom (Zakon definiše pratioce kao osobe koje žive u domaćinstvu sa OSI i pomažu joj, bez obzira na srodstvo). Zakon se, pre svega, odnosi na neprimanje u radni odnos i odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija radnog mesta za potrebe ovih ljudi. Diskriminacijom se podrazumeva i uređivanje niže zarade i postavljanje posebnih uslova zaposlenom/oj osobi sa invaliditetom. Teškim oblikom diskriminacije na osnovu invalidnosti smatra se uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje osobe sa invaliditetom zbog njene invalidnosti.
Neispunjivi kriterijumi
Budući da se u Srbiji donose zakoni koji nas primoravaju da biramo između pomoći koju je država dužna da obezbedi i minimalne plate, nameće se zaključak da je socijalni položaj ove ugrožene populacije dodatno otežan.
Neosporno je da Srbija u teoriji poštuje Međunarodnu konvenciju o pravima i zaštiti osoba sa invaliditetom, ali se u praksi, reklo bi se, ruše njihova elementarna prava. Time država stavlja ovu marginalizovanu grupu ispod margine društva.
Roditelji koji u Srbiji odgajaju decu s invaliditetom, suočavaju se s teškim izazovima i odlukama koje moraju da donose za dobrobit svoje dece, a država umesto oslonca nudi promenljive i nesigurne uredbe zakona koje su uglavnom mač sa dve oštrice.
Kada je reč konkretno o ostvarivanju prava na tuđu negu i pomoć, u praksi se dešava da to pravo biva oduzeto uz obrazloženja koja nisu tačna. Lekarske komisije traže načine da uskrate pravo na ovu vrstu pomoći, tvrdeći često kako se ne ispunjavaju potrebni uslovi. U takvoj situaciji neminovno je da se čovek zapita na osnovu čega se sastavlja ta lista kriterijuma i zar država ne bi trebalo da bude na usluzi prvenstveno najugroženijima?
Prema postojećem Zakonu, ukoliko ste osoba koja je u procesu kategorizacije telesnog oštećenja procenjena kao invalidno lice s manje od 100 % invaliditeta, ta osoba u praksi nema pravo na personalnog asistenta ni na markicu za besplatan parking. A da ne govorimo o tome da su i za one osobe koje imaju procenu o 100% telesnog oštećenja liste čekanja za ostvarivanje prava na personalnog asistenta dugačke. Dakle, na asistenta se čeka jako dugo, a može da se desi da ga nikad i ne dobijete.Jer kako kažu nadležni, ima ih jako malo, a broj korisnika je znatno veći.
Mnogo je porodica koje se nalaze u apsolutno nezavidnom položaju, jer imaju dete s invaliditetom i nalaze se u situaciji gde moraju gotovo neprekidno da se bave detetom, što im ne ostavlja vremena da rade posao od kojeg bi se izdržavali, a pravo na asistenta im je uskraćeno iz različitih razloga. Naravno, ovakav tretman porodica dece s invaliditetom dovodi do granice siromaštva i socijalne izopštenosti.
Za trenutak ćemo fokus o finansijskoj podršci da preusmerimo na pitanje diskriminacije. Iako postoje stroge uredbe zakona koje sankcionišu ovu pojavu u društvu, ona je ipak i dalje vrlo vidna i česta. Zakon je, nažalost, nemoćan u smislu uticaja na kolektivnu svest i senzibilitet društva. Stoga, ćemo navesti jedan primer: majci devojčice sa cerebralnom paralizom dat je ugovor na ograničen boravak u vrtiću, samo zato što vaspitačice nisu bile obučene da brinu i rade sa njom. Ovaj slučaj je grubo kršenje Zakona o diskriminaciji. Pažnju treba skrenuti na to da se, u okviru politika štednje, štedi i na edukaciji kadra koji bi time bio sistemski obučavan da adekvatno postupa s decom koja imaju invaliditet. Nedostatak edukacije može da ugrozi kako dečiju sigurnost, tako i njihovo elementarno pravo na jednako učešće u socijalnim dešavanjima u okviru određenih kolektiva.
To je posledica mera štednje i neusklađenosti zakona i prakse – dok država sa jedne strane ima obavezu da vaspitačima/cama obezbedi sve neophodne obuke, često se dešava da one nedostaju, jer se štedi na obrazovanju, unapređenju rada. Situaciju dodatno otežavaju i otpuštanja iz javnog sektora, pa su zaposleni sve više opterećeni, jer rade mnogo više. To jasno pokazuje kako neoliberalna politika koju vlada zagovara i sprovodi na kraju dana najviše ugrožava socijalnu državu, odnosno građane/ke kojima je najneophodnija.
Usklađenost između zakona na papiru i zakona u praksi kod nas još uvek hronično nedostaje. Razlozi su mogobrojni, ali možda jedan od najupečatljivih je suštinsko nerazumevanje i zapostavljanje prava i potreba osoba sa invaliditetom.
Zakon koji se slabo i teško sprovodi u praksi je skoro jednak bezakonju. Da li marginalizovane grupe u Srbiji treba da budu na udaru ove apsurdne situacije?
Naravno da ne. Možda na makro planu ne možemo mnogo da uradimo, za sada. Ali ukoliko se svaki pojedinac zapita šta i koliko može da uradi u sopstvenoj režiji i na mikro nivou i kako može da se organizuje u svom okruženju, stvari će možda imati kapacitet da poguraju i do sistemskih promena nabolje. Posledice delovanja neoliberalnih mera su vremenom sve veće i opasnije po ugrožene i najsiromašnije. Stoga treba da se zapitamo koji je to „osigurač” koji nam stalno pravi kuršlus u društvu i čini ga ranjivim i neotpornim.
Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom „Roditeljstvo u neoliberalizmu“ koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženski fond.
