U poslednja dva dana poginula su tri građevinska radnika, dvojica u Beogradu, jedan u okolini Lučana. Krajem avgusta su poginula dvojica radnika usred Narodne biblioteke, a par dana kasnije i radnik na gradilištu u Kneza Miloša.
Od početka godine poginulo je ukupno 26 radnika, uglavnom radeći na crno. Još gora činjenica je da krivci i odgovorni za ta ubistva ostaju nekažnjeni. Svaka pojedinačna smrt radnika o kojoj smo čitali u poslednje vreme je tragična, a ovde je reč i o jednoj društvenoj tragediji.
Nije smrt došla po one koji su bahati i koji, narodski rečeno, čačkaju mečku – a takve primere možemo videti kako divljaju na ulicama svaki dan i svaku noć u svojim preskupim automobilima. Ne. Poginuli su oni koji su na ivici siromaštva, potplaćeni, neprijavljeni i neadekvatno zaštićeni na radu. Svaka od ovih smrti se mogla sprečiti. Ali nije zbog toga što institucije, u konkretnom slučaju inspekcija rada, ne rade svoj posao. Naivno je očekivati da instutucije rade svoj posao kada su urušene i/ili uzurpirane, kada se sistem upravljanja državom sveo na volju jednog čoveka.
Već je jasno da najveću odgovornost snosi vlast, a od ovakve vlasti se ne može očekivati da izađe pred narod sa rečima, pogrešili smo i odgovornost je naša. Ne može se od Narcisa očekivati da kaže kako nije lep. Ono što se može očekivati, i što nikoga ne treba da iznenadi, je da se smrt ovih ljudi politički zloupotrebi, možda ne odmah, ali za nekoliko godina. Ako se ovaj trend nastavi, ne treba biti iznenađen ako se ova vlast bude služila logikom da je smrt jednog radnika tragedija, a smrt miliona radnika samo statistika.
Iako se Njuz.net već oglasio satiričnim komentarom o smrti radnika na crno u Kneza Miloša, ne treba biti iznenađen novim tekstom, ovog puta o spomen obeležju onima koji su poginuli za razvojne projekte brže, jače, bolje, napredne evro-ruske Srbije. Najtužnije od svega je što takvo obeležje više nije ni nemoguće očekivati u stvarnosti.
Dve stvari koje prate ovu vlast, u svim njenim manifestacijama, su smrt i besmisao, a to je okrutna igra istorije. Prvi put, sejali su smrt na frontovima. Tada su smrt i besmisao nastupili kao tragedija, kao raspad jedne države u krvavom etničkom konfliktu i početak raspada jednog sistema koji je, uz sve svoje mane, bolje funkcionisao od sadašnjeg. Drugi put, kao farsa, smrt i besmisao nastupaju nekoliko decenija kasnije kada ljudi ginu, ne u ratu, nego u miru, na radnim mestima, prekarni, neprijavljeni, nezaštićeni na radu i potplaćeni.
