Tekst je prvobitno objavljen na francuskom jeziku na Revolutionpermanente.fr, zatim na engleskom na Lefteast.org. Ovaj prevod je nastao u u saradnji sa istočnoevropskim levim medijskim platformama ELMO–East Left Media Outlet. Sa engleskog prevela Iskra Krstić.
Na istočne granice Europske unije od prošlog avgusta pristiže neuobičajeni broj migranata, pretežno onih sa Bliskog istoka. Migranti od tada pokušavaju da se preko Belorusije domognu Zapadne Evrope. Situacija se pogoršala početkom sedmice, kada je na belorusko-poljsku granicu pispelo između 2.000 i 4.000 migranata u uočljivoj pratnji pripadnika beloruskih snaga bezbednosti. Sa poljske strane granice dočekani su izrazito neprijateljski. Štaviše, na granicu nisu pohrlili samo migranti: procenjuje se da je najmanje 15.000 poljskih vojnika otpremljeno kako bi se sprečio prelazak migranata na teritoriju EU. Vlasti Poljske, Litvanije i Letonije su potpuno militarizovale svoja pogranična područja i proglasile vanredno stanje. Pristup području je, uz to, zabranjen novinarima i humanitarnim organizacijama koje bi želele da pomognu migrantima. Na beloruskoj strani snage bezbednosti sprečavaju povratak migranata u prestonicu, Minsk. Uhvaćeni između dve reakcionarne politike, oni su prinuđeni da dane i noći provode smrzavajući se, bez pristupa toaletima i uz ograničene zalihe hrane i vode.
Sve ukazuje na to da su ovi migranti stigli u Minsk prateći varljiva obećanja o lakšem pristupu evropskoj teritoriji. Beloruska vlada im je olakšala dolazak u Minsk i put ka granici. Na ovaj način beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko oponaša reakcionarne politike Erdoganove Turske i Maroka pod kraljem Muhamedom VI, koristeći migrante za ucenjivanje EU. Nesporno, oba režima vešto manipulišu tokovima migracija da bi iskamčili ustupke (i finansiranje) od EU, dok joj istovremeno čine veliku uslugu kao „podizvođači“ u upravljanju izbegličkih tokova ka Evropi. Lukašenkov slučaj čini posebnim to što je, dok Maroko i Turska imaju koristi od geografskog položaja „kapije ka Evropi“ na izbegličkoj ruti, beloruski režim takvu situaciju isfabrikovao, beskrupulozno se poigravajući životima hiljada muškaraca, žena i dece u potrazi za boljom budućnošću.
Po mišljenju nekolicine analitičara, Lukašenkov cilj je da od EU iznudi ublažavanje sankcija nametnutih beloruskom režimu usled represije nad protivnicima. EU, sa svoje strane, osuđuje Minsk za „hibridni napad“. Ratoborna retorika teži da dehumanizuje migrante, naglašavajući vojna i geopolitička trvenja i potiskujući stvarnu i neodložnu humanitarnu krizu na sekundarni nivo. Štaviše, EU je zasad nepokolebljiva u odluci da zatvori granice, stojeći u jedinstvu iza ksenofobne poljske vlade. Isto važi i za sankcije; čak se i preti uvođenjem dodatnih. Kako se može pročitati u časopisu Le Monde: „Pored proširenja sankcija na ličnosti bliske beloruskom predsedniku, nemački ministar se izjasnio za mere protiv ‘ekonomskih sektora važnih poput proizvodnje potaše’“, stuba beloruske privrede. Belorusija je drugi najveći svetski izvoznik potaše, kalijum karbonata, koji se koristi u proizvodnji đubriva. On je izneo i ideju da se uvedu sankcije avio-kompanijama, uključujući državnog avioprevoznika, firmu BELAVIA, i nekoliko turističkih agencija optuženih za organizovanje priliva migranata u EU.
Sve se više strahuje da bi sukob mogao prerasti u vojni i da bi neka „nezgoda“ mogla dovesti do tragičnog sučeljavanja u istočnoj Evropi. Osvrćući se na pitanje militarizacije granice i takvih opasnosti, analitičar Lukaš Olejnik (Lukasz Olejnik) pojašnjava kako se „situacija izmetnula u pogranične tenzije koje nadilaze pokušaje zloupotrebe ili zaustavljanja migranata. Brojne su indicije za to, od kojih je najuočljivija prisustvo oružanih i uniformisanih jedinica sa obe strane granice, u neposrednoj blizini. … Dakle, postoji rizik da stvari izmaknu kontroli, bilo to namerno ili ne. Mali incidenti mogu brzo da eskaliraju, a već ima i izveštaja o sukobima. Takvo neprofesionalno ponašanje, kad neobučene ili nedisciplinovane bezbednosne snage testiraju šta se sme, predstavlja ozbiljan ugrožavajući faktor.“
Čak i ako prividno sve ukazuje na to da Lukašenko (bar za sada) ne zaziva oružanu konfrontaciju, stoji i to da je ovaj region podložan rastućim tenzijama. I upravo tu na scenu stupa još jedan akter: Rusija. Nekoliko poljskih političara je direktno ukazalo na Putina kao na jednog od odgovornih za trenutnu situaciju; bilo da je direktno sarađivao sa Minskom ili je samo prećutno odobravao stvari. Zaista, Rusija i Evropska unija trenutno imaju nekoliko sporova, počevši od situacije u Ukrajini, ali uključujući i isporuke gasa. S tim u vezi ona bi mogla da iskoristi slabljenje pojedinih država EU, uključujući Poljsku i pribaltičke države, koje su veoma neprijateljski nastrojene prema Moskvi. Prethodnih nedelja pojavili su se izveštaji o značajnom koncentrisanju ruskih trupa i vojne opreme na granici sa Ukrajinom. Ukrajina je nedavno nabavila turske dronove koji su korišćeni za napad na položaje pobunjenika u Donbasu, na istoku zemlje. Istovremeno, SAD su ovih dana pojačale svoje vojno prisustvo na Crnom moru.
Svesna uticaja Rusije na Belorusiju, Angela Merkel je pozvala Vladimira Putina da ga zamoli da izvrši pritisak na Lukašenka da prekine „nehumano“ postupanje s migrantima. Suočen s tim licemjerjem, Kremlj je odgovorio sa tipičnim cinizmom, prepoznatljivim posebno kod ministra spoljnih poslova, Sergeja Lavrova. „Zašto je, kada se radi o izbeglicama koje se kreću ka Evropskoj uniji iz Turske, EU obezbedila sredstva da se oni zadrže na turskoj teritoriji? Zašto se Belorusima ne može pomoći na isti način?” rekao je Lavrov. Drugim rečima, jedini zahtev koji će Rusija postaviti Lukašenkovoj regulativi biće da zadrži migrante dalje od njenih granica, dok nije za očekivati da će Putin smesta intervenisati kako bi Minsk odustao od svojih namera. Umesto toga, on će pokušati da izvuče što više koristi za sebe, a nekako se ipak čini da Rusija i jeste saučesnik Lukašenka.
Lukašenko se, nesumnjivo, namerio na veoma osetljivu tačku Evropske unije: pitanje migracija i odnos između evropskih institucija i centralnoevropskih vlada. Zemlje koje su se najviše protivile politici migracionih kvota su Poljska i Mađarska. One su predstavljale reakcionarnu i ksenofobnu opoziciju ništa manje reakcionarnoj i ksenofobnoj politici centralnih sila EU. Njujork tajms citira analitičare koji ukazuju na ovu za poljsku vladu „neprijatnu poziciju“: „Vlada, koja više nema jasnu većinu u parlamentu, i sama je politički blokirana“, rekao je Buras. „Problem nije u tome što EU ne želi da pomogne Poljskoj zbog vladavine prava“, dodao je on. „Pre je obrnuto: poljskoj vladi je veoma teško da prihvati pomoć institucija EU protiv kojih se bori na drugom frontu. Vlast, takođe, želi da se predstavi kao jedini spasilac i branilac poljskog naroda. … [njena] briga – i otud tako nepokolebljiva – je da će se, ako bi se uopšte otvorio proces da se ljudi puste unutra, stvoriti narativ da je upravo ovde mesto odakle se ljudi iz Iraka i Sirije mogu slati u Evropu, pa da broj više neće biti 4.000, kako je sada, već 30.000“, rekao je Mihal Baranovski, direktor varšavske kancelarije Nemačkog Maršalovog fonda.
Činjenica je da bitne prestonice EU mogu da osuđuju i kritikuju „autoritarna skretanja“ vlada u centralnoj Evropi, ali da su u praksi Poljska i Mađarska postale pravi „anti-migracioni bedemi“ za Nemačku i druge evropske imperijalističke sile. U stvari, ako nekoliko hiljada migranata stavlja EU na iskušenje, to je upravo zato što je ona izgrađena kao imperijalistički projekat, zidanjem tvrđave neprijateljske prema stanovništvu koje kod kuće trpi posledice pljačkanja, ratova i bede za koje su odgovorne glavne sile EU. To vodi ka temeljnoj dehumanizaciji izbeglica i migranata generalno. Zato se previše članaka koji analiziraju situaciju fokusira na trvenja i manevre različitih vlada, zaboravljajući sudbinu migranata. Kako The Telegraph sjajno objašnjava, patnja migranata ne prestaje kada prekorače granicu Poljske. Granica je posred Bjalovješke šume, staništa vuka, risa i drugih životinja. „Izmršavele grupe bliskoistočnih imigranata počele su da izlaze iz šuma u septembru, na iznenađenje meštana, koji predobro znaju koliko šuma može biti neprohodna. Većina njih je provela dane bez hrane i vode u divljini. Uglavnom su patili od hipotermije i iscrpljenosti, a mnogi bili i bolesni od močvarne vode. Užasnuti, neki od stanovnika koji su se ranije udružili radi borbe protiv vladinog projekta seče šume iz 2017. godine aktivirali su tada izgrađene mreže kako bi ponudili neku vrstu pomoći“, navodi se.
U osvrtu se na neprihvatljivo stanje na belorusko-poljskoj granici moramo se setiti da upravo antimigrantska politika EU omogućava beskrupuloznim liderima poput Lukašenka da se kockaju životima hiljada izbeglica koje danas vrve na granicu, žena, dece i muškaraca što spavaju na mrazu. Zbog svega ovoga radnički pokret, radnička klasa uopšte i omladina širom Evrope mora zahtevati hitno otvaranje granica.
Prevod sa engleskog: Iskra Krstić
