Sve redovniji apeli za prikupljanje novčane pomoći radi lečenja obolelelih pokazuju ne toliko koliko smo humani, već koliko nam je javni zdravstveni sistem urušen pod pritiskom mera štednji, reformi i racionalizacija. Takve humanitarne akcije, koje povremeno i obezbede neophodnu pomoć za nekoga, ujedno prikrivaju sistemske probleme zdravstvenog sistema koji je sve manje dostupan.
Asovi za decu je medijski ispraćena humanitarna akcija prikupljanja sredstava za izgradnju dečjeg hemato-onkološkog bolničkog odeljenja u Nišu. Iako je kao centralni događaj organizovan fudbalski meč, kako bi se donacije sakupile prodajom ulaznica, u ovoj kampanji pokrenut je i poseban SMS broj za donacije. Istovremeno je trajala i akcija prikupljanja sredstava za obnovu i proširenje kapaciteta hirurškog odeljenja Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, pod sloganom Nije šala. Deci smo potrebni. Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera građanskih akcija prikupljanja sredstava za izgradnju i obnovu dečjih bolničkih infrastruktura koji pokazuju s kakvim se sistemskim problemima u zdravstvu suočavamo.
Srbija se, prema najnovijem EHCI izveštaju, rađenom na osnovu analize 48 indikatora zdravstvenih sistema, a koji uključuju oblasti kao što su prava i obaveštenost pacijenata, pristup zdravstvenoj zaštiti, ishod lečenja, obim usluga, prevencija i korišćenja farmaceutskih proizvoda, nalazi na 30. mestu od 35 rangiranih evropskih zemalja. Srbija je negativno ocenjena najviše zbog loše organizacije zdravstvenog sistema, visoke smrtnosti i nivoa korupcije u zdravstvu.
Istovremeno, na lokalu, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je, pored uspeha u smanjenju smrtnosti novorođenčadi, predstavio i transparentnost trošenja Fonda za lečenje dece u inostranstvu, za koje je, prema finansijskom izveštaju Ministarstva zdravlja, odvojeno nešto manje od tri miliona evra za tekuću godinu (od toga je skoro milion evra iz vanbudžetskih donacija), a zbog čega, po njemu, ima sve manje medijskih apela za pomoć obolelima. Ministar je ponosno predstavio rezultat da je uz pomoć pomenutog fonda u toku 2015. godine dvadeset četvoro dece otišlo na lečenje u inostranstvo, dok je njih 19 dobilo dijagnostiku.
Ipak, u trenutku pisanja ovog teksta postojao je apel za prikupljanje novca za lečenje preko 70 dece u inostranstvu, a pitanje je koliki će ukupan broj biti na kraju godine. To jasno pokazuje da je daleko od toga da Fond za lečenje dece u inostranstvu može da podmiri realne potrebe, a još je manje moguće da zbog toga ima manje apela u medijima. Iako u poslednjih godinu dana čujemo optimistične izjave čelnika države, jasno je da situacija u praksi ne ide pod ruku s njihovim optimizmom. Pitanje koje se postavlja jeste da li je uopšte moguće održavanje zdravstvenog sistema zasnovanog na komercijalizaciji, privatizaciji i filantropiji, ili nam je potreban sistem zasnovan na drugačijim premisama?
Urušavanje javnog zdravstvenog sistema
Čitav javni sektor je poslednje dve decenije tendenciozno predstavljan kao neefikasan i parazitski, kako bi se opravdalo uvođenje tržišnih principa u ovaj segment društvene proizvodnje i potrošnje. Reformu javnog sektora u tom pravcu pokrenuli su država i krupan kapital, transformišući funkcionisanje javnih usluga i javnih dobara. Tako i sistem zdravstvene zaštite, kao deo javnog sektora, već neko vreme trpi velike promene koje bi ga učinile „racionalnim“ i navodno „efikasnim“. U periodu koji je prethodio funkcionisanje javnih usluga zasnivalo se na netržišnim, nekonkurentskim principima solidarnosti kako bi javne usluge bile pristupačne celom društvu. Pomenutim reformama, kao i izlaskom na tržište, cene lečenja nužno će rasti (a u određenim oblastima zdravstva već jesu), inicirajući dalekosežne posledice po krajnje korisnike.
Pored sve većeg upliva privatnog kapitala u zdravstvo i najava još oštrijih reformi, veće turbulencije tek se očekuju. Mere štednje i racionalizacija koje se primenjuju od 2012. godine dovele su do otpuštanja medicinskih radnika i radnica, koje je u velikoj nesrazmeri s potrebama u praksi, i smanjenja sredstava potrebnih za osnovni rad. Uslovi rada zdravstvenih radnika postaju sve nesigurniji i lošiji, što se posledično odražava i na kvalitet usluge koju pružaju. Budžetski rezovi onemogućavaju renoviranje bolnica i klinika i kupovinu potrebne medicinske opreme, pa su liste čekanja preduge a bolnice preopterećene, dok se ambulante i domovi zdravlja u manjim mestima zatvaraju. Redukcija zdravstvenih usluga i njihovog kvaliteta pravda se smanjenjem budžetskih deficita i smanjenjem neefikasnosti funkcionisanja zdravstvenog sistema. Komodifikacijom se postiže standardizacija zdravstvenih usluga tako da se njima može trgovati na tržištu zdravstva s profitom. Time zdravstvene usluge dobijaju potpuno novu ulogu – postaju roba na tržištu.
U takvom okruženju javlja se veliko nezadovoljstvo i zaposlenih u zdravstvu i građana i građanki kao krajnjih korisnika tih usluga. Sudeći prema poslednjim napisima u medijima ovo nezadovoljstvo bi moglo samo da raste ukoliko u novoj vladi sektor zdravstva „preuzmu“ tržišni fundamentalisti, kakve predstavlja Liberalno-demokratska stranka.
Humanitarne akcije u neoliberalnom sistemu
Ovakva, nesigurna atmosfera primorava građane da traže alternativu zdravstvenim uslugama koje im država ne obezbeđuje. Humanitarne akcije su jedan od tih načina. Pored toga što postoje humanitarne organizacije koje se bave prikupljanjem sredstava za pomoć obolelima, građani i samoinicijativno pokreću humanitarne akcije. Međutim, primer Tiršove pokazuje u kojoj meri je neoliberalna ekonomska politika u zdravstvu neodrživa. U trenutku reformi i opštih rezova u javnom sektoru, Univerzitetska klinika u Tiršovoj, kao državna klinika, pokreće akciju za prikupljanje sredstava za obnovu dečje hirurgije. Paradoks je u tome što država, koja uskraćuje budžetska sredstva javnom sektoru, i sama, preko svojih institucija, pokreće dobrovoljne akcije prikupljanja sredstava za nešto što građani već finansiraju porezom.
Uvođenjem mera štednje se već osiromašen zdravstveni sistem dodatno opteretio. Kako se tim merama kapacitet javnog zdravstva da odgovori na realne potrebe stanovništva smanjuju, građani koriste javne apele za pomoć kojima jedino mogu sebi i bližnjima da omoguće lečenje, a često i spasu život. Mobilizacijom građanstva apelima da se finansira zdravstveni sistem (na primer obnove kliničkih centara, lečenja pacijenata u zemlji i inostranstvu, kupovina zdravstvene opreme i slično) odgovornost se prebacuje sa države na građane. Država se sve većim uplivom privatnog sektora u zdravstvo, s jedne, i smanjenjem budžetskih davanja, sa druge strane, već dve decenije progresivno povlači iz jednog od najvažnijih delova javnog sektora uskraćujući šanse za kvalitetno lečenje ili lečenje uopšte. Reforme ove probleme samo dodatno povećavaju – racionalizacijom se smanjuje broj zaposlenih medicinskih radnika dok im se u isto vreme povećava dnevna kvota, pa se vreme posvećeno pojedinačnom pregledu pacijenta srazmerno smanjuje, a preventivni pregledi se s jedne strane potenciraju, a sa druge sve manje rade, pa je stopa smrtnosti u Srbiji od malignih oboljenja i dalje među najvišim u Evropi.
Ipak, u čemu je zapravo problem sa humanitarnim akcijama? Iako postoje brojne zloupotrebe, humanitarne akcije mogu doprineti rešavanju konkretnih problema. U ovom slučaju prikupljanje sredstava za izgradnju i obnovu dečjih klinika će, nadamo se, biti barem delimično uspešno. Međutim, svaka akcija samo trenutno rešava problem. Sistemski problem finansiranja javnog zdravstva ostaje i dalje nerešen a njega je nemoguće rešiti humanitarnim akcijama, a ne bi ni trebalo. Upravo se u tome ogleda suštinska manjkavost filantropije – sve dok se zdravstvene potrebe stanovništva rešavaju apelima, sistemski problem lečenja ostaje nerešen. Svakako, kritika krajnjim korisnicima sistema humanitarnih akcija nije ni upućena, no potrebno je uvideti probleme koje sam sistem stvara i reprodukuje.
Najpre, javni apeli za pomoć su upućeni građanstvu, koje zdravstveni sistem, između ostalog, već finansira plaćanjem poreza. Dok se poreske obaveze istim tim ljudima progresivno povećavaju, uprkos padu životnog standarda, odvajanja za normalno funkcionisanje zdravstva su sve manja. Sa druge strane, prema zakonima Republike Srbije, poreske olakšice za dobročinstvo mogu da koriste samo pravna lica, a za davanja fizičkih lica nisu date nikakve olakšice. Tako najčešće velike kompanije koriste dobrobit od učešća u humanitarnim i filantropskim akcijama. Pored olakšica, kompanije na osnovu svog filantropskog angažovanja koriste i dodatne pogodnosti – najčešće u vidu medijske propraćenosti i besplatne reklame, čiji je cilj dodatno kruženje kapitala. Država na ovaj način omogućava kompanijama i ekonomskim elitama nesmetano kruženje kapitala u jednom od najvažnijih delova javnog sektora.
Razarajuća uloga medija
Samo na osnovu ove dve humanitarne akcije s početka teksta, koje su u poslednje vreme najviše medijski ispraćene, možemo primetiti i trend koji sve više uzima maha i na specifičan način produbljuje nejednakosti. Socijalni status ljudi definiše i njihovu (ne)dostupnost medijima kao i samu mogućnost organizovanja humanitarnih kampanja i akcija. Niži slojevi nemaju pristup medijima, preko kojih se apeli za pomoć mogu učiniti vidljivijim, te imaju potpuno različitu startnu poziciju od medijski ispraćenih apela. S druge strane, uspešnost apela zavisi i od infrastrukture i kreativnosti onih kojima je pomoć potrebna da privuku pažnju što većeg broja ljudi. To stvara jedan paradoksalni marketinški sistem u kome se otvara takmičenje među onima kojima je potrebna pomoć. U tom svetlu se apeli za pomoć stavljaju u nezgodan položaj – ne samo da je hitnost prikupljanja novca za lečenje teško merljiva nego je i nemoguće svima pomoći.
Ovo poslednje je vidljivo i ako se zaustavimo kod pomenutih akcija. Jedna akcija je bila zastupljena u svim medijima, a veliki broj javnih ličnosti učestvovao je u samoj realizaciji, dok je druga akcija svedena pretežno na plakate i bilborde. Najveći broj preostalih apela nema ni približno tako razvijen marketing, a ni takav pristup medijima.
Problem funkcionisanja javno finansiranog zdravstva nije jednostavan, ali rešenje svakako nije u privatizaciji. Istina je da humanitarne akcije barem delimično rešavaju problem sve dok ne postoji svima dostupno i javno finansirano zdravstvo, koje se ne vodi tržišnom logikom. Ono što bi apeli za pomoć trebalo da postižu, pored konkretnih ciljeva, jeste da postavljaju pitanje odgovornosti države. Bez precizno adresiranja ovog pitanja, humanitarne akcije, a posebno organizacije koje ih sprovode, pored ostvarenja konkretnih ciljeva, samo reprodukuju postojeći sistem u kom se odgovornost države za lečenje svog stanovništva zanemaruje i prećutkuje a nejednakost samo povećava. Prećutnim delimičnim rešavanjem lečenja pojedinaca humanitarne organizacije normalizuju postojeći sistem i promene koje se unutar njega dešavaju. U tome leži i suštinski problem filantropije – filatropija ne rešava sistemski problem javnog zdravstva, već ga prikriva i normalizuje, a nejednakosti samo produbljuje. Otud i suštinska razlika između filantropije i humanizma na koji se ideja javno finansiranog zdravstva oslanja – filantropija je pojedinačni apel na darežljivost, dok je humanizam sistemski osigurano neprofitno ponašanje.
Upravo zato zdravstvena zaštita nikako ne sme biti pitanje dobre volje ili mogućnosti stanovništva da odgovori na trenutne apele za pomoć. Zdravstvena zaštita mora biti javno finansirana, svima dostupna i netržišno orijentisana. Samo će na taj način svaki građanin i građanka, bez obzira na socijalni status i klasnu pripadnost, moći da ima pristup lečenju za sebe i svoju decu.
