Istog dana kada je za Mašinu rekao „Hapšenja se ne plašim“, pokrajinski poslanik i profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, Radivoje Jovović je završio u pritvoru. Sudija mu je odredio tri meseca kućnog pritvora zbog navodnog napada na službeno lice, na šta su advokati koji zastupaju ovog borbenog političara uložili žalbu.
Imali smo priliku da razgovaramo sa Jovovićem u njegovom stanu u Novom Sadu, koji je sada i njegov „zatvor“ iz kojeg ima sat vremena izlaska dnevno što uvek isprati i policija u civilu. Zabranjena mu je i upotreba telefona i interneta, odnosno društvenih mreža ili drugih kanala komunikacije. Poseta je moguća, a tokom nje smo pričali o ulozi intelektualca u društvu i težini političke borbe u Srbiji.
Pre nedelju dana smo razgovarali i rekao si da se ne plašiš hapšenja, sada sedimo u tvom „kućnom pritvoru“. Kako se sada osećaš nakon te izjave, da li te je ova situacija poremetila?
Teško da me je poremetila, mislim da me je učinila samo još snažnijim i odlučnijim. Imali smo već čitav niz situacija. Pokušaja da nas maltretiraju, da nas zastraše i iscrpe brojnim prekrišajnim i krivičnim prijavama. Tako se dešavalo da kada se borimo protiv podizanja spomenika fašistima, oni nešto što je slučaj najobičnijeg grafitiranja okvalifikuju kao krivično delo što je presedan u novijoj istoriji naše države. Kad smo na Šodrošu na našoj javnoj površini, branili tu javnu površinu od protivzakonite seče šume, policija je delovala protivzakonito privodeći nas.
Mi smo na sve ovo poprilično navikli, mislim da čovek nikad ne sme u potpunosti da ogugla, jer će izgubiti dodir sa stvarnošću, ali ovo je nešto na šta sam računao, što sam i očekivao u određenoj meri. Hapšenja se ne plašim, ne plašim se ni sadašnje situacije, niti svih budućih narednih situacija do kojih može doći. Dakle, to je naprosto dug koji mora jednoj borbi za pravdu da se oduži i planiram da nastavim svoju borbu na svaki mogući način, svim mogućim raspoloživim sredstvima.
Primat u aktuelnoj borbi protiv režima preuzimaju studetni, a mnogi od njih u Novom Sadu te prepoznaju kao „profesora“, istovremeno ti si i poslanik u pokrajinskoj skupštini. Kako povezuješ ove svoje dve uloge, da li je to način na koji intelektualci treba da učestvuju u političkom životu?
Intelektualac ne može biti intelektualac ukoliko nije javan. Ne možete biti izistinski posmatrano profesor ukoliko ćete se baviti samo svojom učionicom i tu pokušati širiti neki korpus znanja kritičkog promišljanja i analitičnog promišljanja, a da kad izađete na ulicu ćutite i povijete kičmu. U korenu same reči obrazovanje, jeste reč obraz. I etimološki posmatrano, ali i suštinski, moralno posmatrano, na profesorima jeste dužnost da se stave u prve redove borbe iza kojih će biti ti isti studenti, kad god je ta borba moralno opravdana.
Zaista mislim da je biti profesor jedan životni poziv. Nikako to nije samo najobičnije radno mesto i to da sam istoremeno i profesor i političar po mom mišljenju nisu komplementarne stvari, već stvari koje se apsolutno međusobno prožimaju. Izrazito sam zahvalan mojim studentima, činjenici da vidim i druge studente na koje su učigledno neki drugi profesori uticali vrlo pozitivno da su izašli da se bore. Oni danas nose ovu borbu. I mislim da je ta borba zaista zlata vredna. Mislim da treba da im se priključi još više mojih koleginica i kolega, profesora i profesorki. Mislim da cela stvar naše borbe za pravdu ide u vrlo dobrom smeru. Jer ako su mladi, ako su studenti i profesori podigli kičmu, ni drugi nemaju opravdanja.
Rekao si da nastavljaš borbu, ali se i nalaziš u kućnom pritvoru što svakako nije prijatna situacija. Čemu se nadaš?
Svakog dana imam onih dozvoljenih sat vremena šetnje zarad zdravlja i udisanja svežeg vazduha. I ono što mi je vrlo zanimljivo, evo i sad pre nekih dva sata sam bio u toj situaciji – svakog dana su neki vrlo zanimljivi momci, neki sejmeni ispred moje zgrade, u kafiću, u koji odem da popijem kafu sa svojom verenicom, opuštanja radi ili tome slično. I to je vrlo jasno stavljanje do znanja da pokušavaju da nas iscrpe, zastraše i na neki način izmaltretiraju.
Međutim, mislim da je njihovo psihološko profilisanje palo na testu. Mi nalazimo i konstantno koristimo vrlo različite načine kao što je i ovaj razgovor između ostalog, da se naš glas čuje, da se moj glas čuje. Ja planiram da nastavim borbu ne samo svim mogućim sredstvima, već i vrlo kreativnim načinima koji njima neće ni pasti na pamet. Pokušaji da mi se zabrani komunikacija putem telefona i putem interneta – to je naprosto jedan vrlo smešan pokušaj da se ućutka moj glas.
Najiskrenije, i to sam im pre neki dan i rekao, oni se zaista nas plaše. Oni se plaše toga kad se ohrabimo kad počnemo njima da se izrugujemo. Mi moramo njima da pomerimo granice. Ova borba ni na koji način neće stati. Što se mene tiče, vidimo se na ulicama, vidimo se na svakom mogućem koraku, biću tu ne samo uz moje sugrađene, već ću biti uvek u prvim redovima ove borbe. Za svakoga ko je pretrpeo nepravdu, imate ljude sa sobom i nemojte da imate strah.
