Predstavljajući četdeset godina bogatu karijeru istoričarke umetnosti i fotografkinje Goranke Matić, izložba „Iskustvo u gužvi“ kustoskinje Une Popović govori o kompleksnom autorskom radu umetnice, koja je najčešće paralelno, često i u fazama, preplitala umetnički pristup fotografiji sa onim novinarsko-dokumentarističkim, kao hroničarka jednog vremena.
Goranka Matić bila je stalna saradnica Studentskog kulturnog centra u Beogradu, kao jedna od urednica likovnog programa ali i kao kustoskinja galerije „Srećna nova umetnost“. Od početka osamdesetih počinje aktivno da se bavi fotografijom profesionalno se razvijajući kroz saradnju sa mnogobrojnim jugoslovenskim časopisima, poput Džuboksa, Starta, Svijeta, Duge, Politike, Omladinskih novina, Beorame, Ritma, Poleta, (New)Momenta, Dela i drugih. Bila je urednica fotografije u nedeljniku Vreme, u dnevnom listu Politika i na Radio – televiziji Srbije.
Sa Gorankom Matić smo razgovarali o različitim tematskim celinama predstavljenim na izložbi, od njenih prvih autorskih radova, mnogobrojnim umetničkim projektima, burnim osamdesetim na novotalasnoj i likovnoj muzičkoj sceni, te tragičnim devedesetim.
Ipak, najviše smo razgovarale o feminizmu, poetici ženskog prijateljstva, socijalističkoj Jugoslaviji, temama koje su direktno ili indirektno obeležile ceo njen umetnički rad.
Hajde da počnemo razgovor Studentskim kulturnim centrom u Beogradu, kroz priču o jednom od ključnih feminističkih događaja tog vremena u Jugoslaviji ali i čitavoj Istočnoj Evropi – čuvenoj međunarodnoj konferenciji „Drug-ca Žena“ organizovanoj 1978. godine?
Ja u tom periodu nisam uopšte fotografisala. Sve što sam radila bilo je pod pseudonimom Ira Fasbinder. U okviru konferencije „Drug-ca Žena“ imala sam ideju da napravim izložbu. Angažovala sam fotografa SKC-a Nebojšu Čankovića i rekla mu: „Ti ćeš sad slikati krupno žene a ja ću da ih lovim i pitam“. Svaku sam pitala: „Kako bi htela da se zoveš? U kom mestu bi htela da živiš? Kojim poslom bi htela da se baviš?“ Jedini realni podatak bio je koliko je stara. I tako smo od devojčice koja je dobila menstruaciju do bake, intervjuisali redom žene. Ja sam bila Ira Fasbinder, madam javne kuće, Budimpešta, 30 godina. Ostale su se na razne načine predstavljale. To je bio friz u SKC galeriji, u gornjem delu su postavljene njihove fotografije, a u donjem izjave.
U toku konferencije?
Da, u toku. To je namenski pravljeno za „Drug-cu“. Praktično ja i ne znam kako sam se setila te ideje i rekla Dunji (Blažević) i Bojani (Pejić) – jer, Dunja je bila direktorka SKC-a, a Žarana (Papić) je bila organizatorka konferencije – da bih to uradila. A nisam imala „f“ od fotografije u glavi, u smislu da ću se baviti fotografijom.
Ti si tada studentkinja istorije umetnosti?
Ja sam završila istoriju umetnosti i radim u SKC-u, kao spoljna saradnica u okviru Srećne galerije. Ja sam dete SKC-a. Ušla sam, kad se otvorio SKC, odnosno pre nego što će se otvoriti, Milica Kraus je meni rekla, a ja rekla ovim mojima, Bojani (Pejić), Slavku (Timotijeviću) i ostalima, da dođemo. Milica Kraus je bila istoričarka umetnosti, generacija Jasne Tijardović. Ona je obavestila mene, a ja obavestila moju generaciju. I tako smo se svi našli u galeriji. Ja sam ušla kroz prozor jer je bilo zaključano, zakasnila sam na sastanak.
U tvom radu, od samih početaka, prepoznaje se jedna jasna feministička, ženska perspektiva, naročito u tvojim intimnim, umetničkim fotografijama. Koliko je konferencija „Drug-ca Žena“ ostavila traga na tebe?
Nisam ja previše pratila konferenciju. Ja sam instinktivno tako radila, a ne svesno. Nisam, jer kad ti prođe entuzijazam srednje škole, i dođe fakultet, ti se tad igraš kaobajagi revolucije. Jer ja sam došla posle šesdesetosme, u jesen 1968. godine sam upisala fakultet, a 1971. smo imali prve neke demonstracije, kao podršku rudarima. I ja sam učestvovala o tome.
Tada nas se na istoriji umetnosti, posle šesdesetosme, upisalo preko 3000 studenata. Jadni profesori nisu znali šta da rade. Išli smo u salu Heroja, na Kolarac, pa smo išli na Arhitektonski fakultet, tih tri meseca dok se nije raščistila katedra. Ja ne znam da li nas je sto diplomiralo, od tih tri hiljade.
A šta se desilo sa rudarima?
Rudari su, više se ni ne sećam, bili u lošem položaju. Vlada Revolucija još nije bio u zatvoru i celo to društvo postšesdesetosmaško je to organizovalo. A mi mladi smo se odmah angažovali. Ja Vladi ostavljam kućni telefon i kažem: „Ako se ne vratim za pola sata, zovi moju mamu i kaži da sam u policiji!“. Pošto mi je keva bila partizanka, valjda će razumeti žena, mislim se. Posle toga idemo Dragica moja, Vukadinović i ja, da lepimo neke plakate. I u jednom trenutku Dragici padne džemper a cajkan joj pridrži džemper i vraća ga nazad na ramena.
Posle je došao SKC, konceptualna umetnost, Beograd, Tribina mladih u Novom Sadu, KOD i E-grupa, i sve to skupa, posle sam zaboravila na revoluciju. Ali to jeste bilo moje revolucionarno iskustvo.
Koliko je na to tvoje revolucionarno usmerenje uticala porodica? Pominješ mamu partizanku.
I tata i mama su bili partizani. Znaš šta, ja sam bila levičarka po njima i ostala sam na neki način umerena levičarka, rekla bih, dostojanstvena. A samim tim ide i onaj feminizam koji kod mene nije imao tu ideološku osnovu, već odnos mene prema društvu i društva prema meni.
Deo postavke koji me je posebno dirnuo je „Tiho teče Sutjeska“. Veliki formati fotografije čine kao da smo na licu mesta, tog velikog spomeničkog kompleksa posvećenog partizanskoj borbi, a „Konjuh planinom“ koja se čuje u pozadini ne ostavlja posetioca ravnodušnim. Kako je došlo do ideje o ovom radu?
Gledala sam televiziju. Videla sam Tjentište koje ja nisam obišla kada je bilo u punom sjaju jer ja sam već bila porasla kad su krenule ekskurzije, bila sam na fakultetu. I vidim da su te freske devastirane. I ja pričam o tome, pričam pričam, i jednog dana Jelena Vesić me pita: „Gde su ti one fotke sa Tjentišta?“ treba mi, ne znam za šta, pričala si. Kažem: „Pričala sam, ali nisam slikala!“ I onda me Branko (Branislav Dimitrijević) i Branka (Branislava Anđelković) poteraju na Sutjesku, odnosno na Tjentište. Ja odem i to fotkam i vratim se. Nisam bila baš zadovoljna ali sam napravila neki preview kao kad bih kombinovala sa pejzažima. Međutim, nisam dobro uslikala pejzaže kao informacije. I onda me vrate na popravni da fotografišem pejzaže. I tako je to nastalo, tokom 2003. godine.
Ti radovi su izlagani u Salonu Muzeja savremene, a pre toga u Tirani, na Bijenalu. Za taj rad sam dobila Politikinu likovnu nagradu. Uvek sam se plašila da ti printovi ne budu oštećeni, pa sam stalno vikala Uni: „Daj pogledaj ih!“ A oni su i danas kao bombona.
A onda smo još dodali, što nije bilo na izložbi u Salonu, video, sa strane, u ćošku, kako bi ljudi videli kako to u stvari izgleda, ko nije bio. Ceo taj memorijal, i prirodu.
Ovde je posebno efektno zato što je moj prvi rad o Titu, „Dani bola i ponosa“, postavljen u donjem delu Muzeja, a praktično, moj poslednji veliki rad je ovaj. Tako sam zaokružila ove teme.
Nedavno je obeležena godišnjica Titove smrti – kako je nastao ciklus „Dani bola i ponosa“?
Pa samo zato što sam dete SKC-a. Ja kad sam došla, taj 4. maj popodne, posle ručka, društvo je otišlo da nešto radi a ja sam krenula u bioskop Zvezdu. I ja na Terazijama, a vojska ulazi u privatne automobile, odlazi. Ja dođem do bioskopa Zvezde, ovaj skida plakat, pitam: „Šta je bilo?“ Kaže: „Tito umro“. I sad sretnem malog Štimca (Slavko Štimac), Neška, našeg drugara, i oni kažu: „Goranka, ti si najstarija, šta da radimo?!“ Ja im kažem: „Pa ništa, sad ćemo se malo prošetati. Da vidimo. Ja ću sačekati prva izdanja novina“, pa idem kući. I tako smo se mi malo prošetali. A Nadica je bila iz Pule. Ja je uputim na centralnu poštu, da pozove svoje roditelje, da kaže da je sve u redu. I sad, u pošti puste samo nju i njenog Neška, mi čekamo. Dobro. I vrati se ona, mi se raziđemo. Ja tu sačekam prva izdanja novina i dođem kući.
Sutradan, ja dođem u grad, kad ono vidim, izlozi svi: Titova slika u izlogu, sa crnim florom, i svi ti proizvodi kako stoje. I ja odem i uzmem tatin aparat, kupim jedan slajd film i slikam. Ovi u radnji mi stave film u aparat, kako je i red. Kad sam potrošila, odem u drugu radnju, kupim drugi film, isto islikam. Sad, koliko para toliko muzike. Sa dva filma sam ja to uslikala. I vratim se, razvijem slajdove. Jedan je bio Efke, zagrebačka licenca kodaka, a drugi je bio Orwo. I tako sam imala i „Zapad“ i „Istok“ i u samim filmovima… I onda to razvijem. E sad, to tada nije bilo zgodno prikazivati i ja sam se suzdržala. Imam to, prijatelji videli, projekcija, tamo vamo. Tek 1995. imali smo u Vremenu projekat Vreme knjige. I oni mi izdaju publikaciju a u Grafičkom kolektivu smo napravili izložbu. Tako je počeo projekat „Tito“ da živi.
Kada već pominješ Vreme, kada i kako počinje tvoja karijera kao urednice fotografije jednog političkog magazina? O tvom izletu u dokumentarnu fotografiju, foto-reportažu. Kako uopšte ulaziš u novinarski svet?
Totalno nesvesno. Kada sam se pripremala na put Transsibirskom železnicom, do Šangaja. Radi se o 1990. godini, januar. Javio mi se Miša Vasić i kaže: „Osnovaće se privatna novina, nedeljnik, hoćeš da radiš“? Ja kažem: „Ma hoću Mišo, ali idem sad Transsibirskom železnicom, dva meseca me neće biti.“ „Nema veze, ima vremena“. Ja se u aprilu mesecu vratim sa puta. Posle izvesnog vremena Miša me zove i kaže, e sad je vreme da se sastanemo. Dođem ja i sastanem se sa svima njima. Aha, dobro, politički magazin. Dobro, čula sam za Slobu, hvala bogu. Ali, Tito, Kardelj, te sam znala, aj’ sad Slobu, u redu. Ali nikog drugog nisam znala. A ovo sve, vukovi, od političkih novinara. I sad traže oni meni fotke, a mi nemamo dokumentaciju, ja sama u foto odeljenju dok nisam našla Draška Gagovića i posle Jecu (Jelenu Mrđu) dokumentaristkinju.
Kažu meni: Momir Bulatović, nađi nam. „Ko ti je Momir Bulatović?“ A stvarno su bili dobri drugari, kažu mi, „Mlad, crnogorac, političar, sa brkovima.“ Idem ja prema telefonu i preslišavam se, zovem Tanju i kažem: „Momir Bulatović, mlad, crnogorac, političar, sa brkovima.“ Ovi umiru od smeha. Dobro, posle izvesnog vremena sam sve savladala. Ali to je bilo smeh vekova sa mnom i sa njima. I onda su me uvek zezali, ti hoćeš uvek diptih, triptih, to im je bio glavni štos, kao ukapirali su nešto. Stvarno je bila dobra saradnja. I onda sam ja krenula po svim redakcijama beogradskim, da kupim slike. I sad su mi poklonili, to jest, vratili moju torbu, crnu, kožnu, u kojoj sam ja uvek odlazila da uzmem „ušur“ od svih redakcija, što im ne treba od fotki, i nosim u Vreme.
Koliko si uspevala da se boriš za status fotografije kao samostalne novinarske informacije iz pozicije urednice fotografije?
Znaš šta, ti nemaš puno tu šta da se boriš. Više možeš da sugerišeš. Koliko sam mogla. Pošto smo mi više onako ikonoklastična kultura, što se tiče fotografije. Ali moglo je da bude po pola strane fotografije, a oni pišu tekstove do besvesti. Tako da, retko kad su skraćivali tekst zbog fotografije, ali se dešavalo. Osnovna stvar je bila da nađeš što bolju fotku. A pošto nisam bila sujetna, bolelo me uvo čija je fotka, meni je bitno da novina dobro izgleda.
To je posao koji ne možemo da mistifikujemo. To je stvarno zajednički posao svih nas. Kada se odlučuje šta će biti naslovna, ti znaš otprilike teme, nabaviš određenu količinu fotki i ponudiš. I onda praktično zajedno odlučite šta je dobro. To jeste timski rad.
Kroz temat „10 godina protiv“ posetioci na izložbi imaju priliku da vide istoriju devedesetih u fotografijama. Kako si pristupala ovim događajima? Iz pozicije novinarke, urednice fotografije u nedeljniku, dokumentaristički ili je bilo i intencije da se umetnički pristupi tim dešavanjima?
Znaš šta. Većinu stvari sam fotografisala i za same novine. Ali, na primer, šetnje i slično, sam za svoju dušu radila, a vrlo često sam išla i bez aparata u šetnju. Čisto kao neki svedok događaju, da bih učestvovala svim srcem. Tako da, tu se mešaju stvari. Naravno, zato sam i išla na takve vrste manifestacija, jer sam imala sklonosti prema njima. Ali u principu, znala sam da će nam trebati i za novine.
Poseban segment na izložbi su osamdesete, intenzivno si pratila muzičku scenu, Novi talas, a paralelno i SKC, likovnu scenu. Na izložbi je to preplitanje protagonista likovne i muzičke scene vrlo jasno predstavljeno.
To je jako dobra ideja kustoskinje Une Popović. To sam ja odmah prihvatila. Da jedan red ide likovna scena a pošto muzičara ima više, da idu po dva reda Novog talasa. I to je stvarno, sticajem okolnosti ispalo dobro.
I danas se sa nekim družim, ko je živ. Od Idola, recimo. Milan Mladenović mi je bio komšija, Cane preko puta. Koja u bloku 45. To su moja deca, što bi se reklo, iz kraja. I privatno smo se družili. Milan je dolazio da uzima stripove. Pronašli smo mu, od brata moje jedne prijateljice, koji je bio operski pevač, da ga uči da diše dok peva, i tako, te stvari. Baš smo bili dobri. Kao i Margitu, malog Vda.
Čak si i naslovnice albuma radila i to posebnom tehnikom?
To je, opet, posebna priča. Moj prvi album na kojem sam radila je „Odbrana i poslednji dani“ koji je proglašen najboljim albumom, ali zbog muzike. Samim tim se i omot, provukao. Tu sam prvi put i farbala fotku. Jer smo imali taj spoljni omot, gde sam uzela makro, snimila tkaninu neke ikone, i zlato za zadnju stranu, a unutra sam slikala njih i njihove prijatelje. Vulgarno mi je bilo da slajd uslikam. Nego, fotkam i onda razvijem na dokument papiru i preko toga ručno bojim drvenim bojicama. I tako mi je nastala serija sa drvenim bojicama. A Bajagu sam upoznala još kad je bio u Ribljoj čorbi. Otišli smo u Beč na Stounse zajedno, pa onda kad je radio „Pozitivnu geografiju“, pozvao me je da mu radim album. I tako, još jedno pet, šest albuma sam mu uradila.
Posebno drag i važan segment na izložbi, posvećen je portretima tvojih drugarica.
Aha, opet skrećeš na feminizam. Ne sećam se više u povodu čega, ali verovatno je opet bio neki domaći zadatak, u smislu neke izložbe. Ja sam onda to smislila, i izabrala sam moje prijateljice. A onda sam napravila kod kuće, jedan čaršaf sam razvila na zidu, sa sve čipkicom na krajevima, i projektovala sam njih, a sebe sam stavljala u te kontekste. Tako na primer, na Žarani Papić, pola Miki Mausa je na meni. A opet, druge su predstavljene na drugačiji način, zavisno od konteksta, kako sam se družila tako sam postavljala i sebe u te fotke.
Inače mi je Žarana bila kuma na dva rada. Na „Memorijabilijama“ i na „Matrilinernom ogledalu“. Tako što sam ja napravila rad, pa sam pitala Žaki, kako da ga nazovem. I onda joj prepričam ili pokažem, a ona odmah predloži: Memorijabilije. A onda kad je nastajalo „Matrilinearno ogledalo“, pošto je ogledalo po mojoj prabaki, odnosno njeno ogledalo, a u tom se ogledalu ogledaju prabaka, baka, mama i ja, odnosno ženska familija, pa se sužava samo na mene. Kaže: „Matrilinearno ogledalo, kako će drugačije da se zove!“ I praktično, sad je to moj termin, ali Žarana mi ga je dala.
Pričaj mi malo o Žarani, kako ste se upoznale, bile ste bliske prijateljice? Ona je često prisutna na tvojim fotografijama, od samih početaka SKC-a, pomenute konferencije „Drug-ca žena“, preko SKC-a osamdesetih, mnogih ženskih antiratnih akcija u kojima ste zajedno učestvovale i koje si dokumentovala, konačno ona je i na tvojim najintimnijim portretima?
Dosta smo bile bliske prijateljice. U SKC-u smo se upoznale, i onda smo se družile sve vreme. Tito kada je umro, i posle svega, kada su njegovo telo dovezli vozom, Žarana i ja gledamo televiziju. I odjednom obe vičemo: “Aaa, Jovankaaa!”. Sećam se takvih momenata. Pa kad smo išle u Privlaku, putovale, i naše poslednje zajedničko putovanje, neposredno pre nego što je preminula. Zajedno smo spavale, tih petnaest dana, po raznim sobama diljem bivše Jugoslavije, i brbljale. Ona je još vodila celu priču, ja sam šetala i slikala. Tako da, baš mi je bila bliska i baš me je iznenadila što je otišla. Prase jedno. A posle izvesnog vremena, to me je Dunja (Blažević) zamolila, otišla sam i slikala njenu sobu. I to divno izgleda. Sa svim njenim drndicama i bibliotekom, umrlicom njene mame, jer mama joj je četrdeset dana pre toga umrla, sa svim tim nekim beleškama koje je planirala da uradi. To nikad nisam objavila, ali valjda ćemo jednom i to.
Koliko je ona uticala teorijski i aktivistički na tebe, tvoje radove? Ta crta je izrazito jaka upravo u tvojim intimističkim, (auto)biografskim radovima, gde je akcenat na snažnom ženskom subjektu, na ženskoj perspektivi?
Pa samim tim što smo se družile. Jeste, na neki način. Ne može se reći da sam bila ravnodušna jer i Bojana (Pejić) i Žarana i ja smo se sve tri družile, zajedno, vrlo često.
Možda najviše o tome govori rad pod nazivom „Ožiljci“. Kada sam imala tu neku operaciju, pa imam rez ovde na stomaku, onda sam se setila da mogu da napravim lep rad sa svim svojim ožiljcima. I onda sam slikala ovaj na glavi, zatim ove „civilizacijske“ od vakcina, još poneki, i ovaj rez na stomaku. A pre toga sam, u istom tom, „Matrilinearnom ogledalu“, fotografisala, veče pred odlazak u bolnicu, ceo stomak. Taj rad stoji pored „Ožiljaka“. To nije žal, to je više konstatacija situacije, kroz uzraste.
To je istovremeno i zapis o ženskom telu.
Pa jeste. Kao što je i onaj prvi rad, dok sam još bila Ira Fasbinder, ja golišava, tu je i frižider i konceptualni radovi. Kao mali komentar, kao oslobađanje tela. Ali istovremeno, pored, pošteno, mama, tata i ja.
Na kraju, zašto baš Ira Fazbiner?
Mama mi se zvala Ira, odnosno, zvali smo je Ira, od Irina. A Fasbinder, volela sam reditelja, a dobro je zvučalo, Ira Fasbinder.
Zvučalo je i pomalo queer?
Pa jeste, odgovaralo je ulozi koju sam si dala.
Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
