Prošla godina je za radnički pokret u Albaniji bila puna teških trenutaka i velikih pobeda. Osnivanje Sindikata rudara Bulćize je posebno važan i poučan poduhvat. O tome smo imali prilike da razgovaramo uživo na Mašininoj tribini „Novi oblici radničkog organizovanja“, a u nastavku možete pročitati prevod teksta koji sumira važne momente razvojnog puta nezavisnog sindikalizma u Albaniji.
Tekst je prvobitno objavljen na Global Labour Column.
17. Novembar 2019: rudari iz Bulćize (mesto u istočnoj Albaniji prim. prev.) najavljuju formiranje sindikata koji će voditi odozdo sami radnici – Sindikat rudara Bulćize (Sindikatës së Minatorëve të Bashkuar të Bulqizës). A oni koji su prisustvovali najavi izrazili su svoje razočarenje, frustraciju i bes teškim siromaštvom u kojem se nalaze, smrću kolega rudara, opasnim uslovima rada kao i osećajem izdatosti od strane postojećih sindikata. Ali bilo je nade: nade u sve ono što bi mogao da uradi nezavisni sindikat kojeg predvode radnici.
22. Novembar 2019: predsedavajućeg novog sindikata otpustio je poslodavac – AlbChrome – najveća firma koja se bavi rudarenjem hroma u regionu i deo velike korporacije Balfin. Radnici su odgovorili štrajkom protiv ovog otpuštanja, ali i sa zahtevom za povećanjem plata kao i ponovnim razmatranjem proizvodnih kvota. Štrajk je završen 5. decembra obećanjem inspektorata rada da će započeti istragu o praksama rasturanja sindikata u ovoj kompaniji.
31. Decembar 2019: broj otpuštenih sindikalaca narastao je na četiri. Velikom broju radnika je zaprećeno da će izgubiti posao ukoliko se priključe novom nezavisnom sindikatu ili ako ostanu njegovi članovi. Uz to, neki sindikalisti su privođeni, zadržavani, ispitivani i zastrašivani u policiji, a radnički aktivisti pretučeni pa i zatvarani. Ne treba da iznenađuje: inspektorat rada je došao do zaključka da kompanija nije načinila nikakav prekršaj kada je otpustila predvodnike sindikata. Zaključak inspektorata su pozdravili i poslodavac i stari sindikati.
Ovde ne govorimo o Kini, nego o Albaniji – maloj zemlji zapadnog Balkana za koju se smatra da ima jednu od najvećih stopa emigracije u svetu.1 Uistinu, Albanci su 2015. bili drugi po brojnosti tražioci azila u Nemačkoj odmah iza Sirijaca. Otkada je ova zemlja prešla sa komandne ekonomije na tržišnu početom devedesetih, Albanci koriste svaku priliku da ostave svoju realnost prepunjenu siromaštvom, jadnim javnim službama, nezaposlenošću i potplaćenošću, nesigurnim i opasnim poslovima kao i autoritarnim poslodavcima koji ne ostavljaju prostor za glas radnika. A za to vreme, četriri decenije brutalnog staljinističkog režima i tri decenije brutalne privatizacije koju tradicionalni sindikati nisu doveli u pitanje ostavili su albansko društvo razočaranim, apatičnim, ciničnim i ni malo voljnim da se upusti u bilo kakav oblik kolektivnog odgovora.
Nezavisni sindikalizam dolazi
I pored sumorne realnosti, 2019. je godina istorijskog proboja za albanski radnički pokret sa ustanovljenjem demokratskih i nezavisnih sindikata u kol centrima, rudnicima i na univerzitetima. Ali pojava ovih novih sindikata nikako nije bila spontana. Za to je bio potreban kontinuirani teški i konzistentni organizacioni rad grupe (mladih) radničkih aktivista koji su bili uključeni i u organizovanje studentskih protesta protiv plaćanja studija. Ti su protesti potresli Albaniju u decembru 2018. i januaru 2019. godine. Nakon što su prošli obuku GLI a zatim i Uni Globala aktivisti su se prihvatili izazova organizovanja i uspostavljanja pravih sindikata u kol centrima i rudnicima.
Posebno osnivanje Sindikata rudara Bulćize, predstavlja izuzetan razvoj radničkog pokreta u Albaniji. Jer u ovom slučaju radnici se suprotstavljaju najbogatijem čoveku u Albaniji, Samiru Maneu. I ne treba da iznenadi da se novi sindikati sada suočavaju sa prljavim savezom poslodavca, državnih institucija, policije i medija koji su uglavnom ostali nemi na borbe rudara.
Ipak, najžešće napade je uputio stari sindikat koji tvrdi da ima kolektivni ugovor potpisan sa poslodavcem. Međutim, taj ugovor, za koji stari sindikat tvrdi da traje do januara 2020., nije dostupan, niti ga je iko od radnika video. Novi i nezavisni Sindikat rudara Bulćize je zahtevao kopiju kolektivnog ugovora od kompanije, starog sindikata i odgovornih državnih institucija ali uzalud – niko nije odgovorio na njihov zahtev. U isto vreme lokalni inspektorat rada navodno je izjavio da u toj instituciji ne znaju za takav ugovor. Kada je komesar za prava informisanja i zaštitu podataka intervanisao i od ministarstva zahtevao da se kopija ugovora da na uvid javnosti – ministarstvo je odgovorilo da ni oni nemaju primerak spornog ugovora. Istovremeno, poslodavac odbija da odgovori na zahtev Sindikata rudara Bulćize, da sedne za pregovarački sto sa ovim legitimnim sindikatom.
Stari sindikati su samo papagaji za poslodavce
Budući da mu je falilo legitimnosti među radnicima stari sindikat se svrstao na stranu poslodavaca ne bi li uništili nezavisne, demokratske i legitimne sindikate među rudarima. Slično ulozi koju je imao u staljinističkom režimu, stari sindikat je preuzeo ulogu produžene ruke poslodavčeve propagandne mašinerije i hvalio njegove investicije u rudnik. A na radničke zahteve za povećanjem plata odgovorili su papagajskim ponavljanjem poslodavčevih argumentata o padu cene hroma na svetskom tržištu i predstavljanjem novog sindikata kao konkurentske strategije kojom se kompanija gura u bankrot.
Takođe, stari sindikat je – baš kao i poslodavac – insistirao na tome da aktivisti manipulišu radnike. Izgleda da je sasvim jasno da su i stari sindikati i poslodavci podcenili kapacitet radnika da razumeju razloge zbog kojih je Bulćiza jedan od najsiromašnijih regiona u Albaniji i pored činjenice da izvoz hroma generiše preko sto miliona dolara godišnje. Ostali su potpuno slepi na dubinsku frustraciju radnika zbog niskih plata koje primaju i veoma opasnih radnih uslova kojima su izloženi tokom rada u rudnicima u kojima su mnogi izgubili i živote, a nisu retki ni oni koji su čak i okrivljavani za nesreće koje su im se dogodile. I poslodavci i stari sindikat su očigledno nesposobni da shvate da su radnici čvrsto odlučili da izgrade autentični sindikat koji može da predstavlja njihove interese.
Borba rudara u Bulćizi za pravo na udruživanje i kolektivno pregovaranje se nastavlja a napadi na demokratski i nezavisni sindikat se pojačavaju iz dana u dan.
Lekcije iz demokratije
Značaj ove borbe se ne iscrpljuje pitanjem prava rudara u Bulćizi. Zahtevima da se lideri biraju direktno iz članstva i zahtevanjem za otvorenim i javnim glasanjem ne bi li se izabralo sindikalno rukovodstvo koje će se izboriti za pristojne uslove rada – ovaj sindikat daje lekciju iz demokratije. U isto vreme borba rudara ogoljava široku korupciju u zemlji, korupciju koja je celu Albaniju zatvorila u zlokobni zatvoreni krug siromaštva i očaja koji ljude guraju u emigraciju.
A hrabrost rudara koji se suprotstavljaju najmoćnijem čoveku u zemlji je izuzetan primer u novijoj istoriji Albanije. Ali i pored toga, njihova šansa za uspeh bi bila veća kada bi postojala ozbiljna međunarodna podrška ali i pritisak institucija države. Do sada su stari sindikati koristili svoje članstvo u međunarodnim sindikalnim organizacijama ne bi li podrili podršku radnicima i time direktno pomagali poslodavcu. A izuzetno hrabri otpor rudara je prilika za međunarodne sindikalne institucije da se jasno odrede i započnu sa praktikovanjem jasne strategije podrške demokratskim i nezavisnim sindikatima u Albaniji. A u pitanju nije samo budućnost ovih konkretnih organizacija već i dugo očekivano rađanje nezavisnog radničkog pokreta u zemlji.
S engleskog preveo: Stefan Aleksić
