Izmeštanje železnice u Beogradu se ne događa prvi put. Primeri iz ne tako davne prošlosti nam pokazuju da se veliki urbanistički projekati mogu voditi i drugačijim namerama i da njihov ishod može biti pozitivan.
Sa ponosom treba istaći da je Zemun prvi u Beogradu u potpunosti izašao na reku za čim se žudelo više decenija.
Zemun na Dunavu kakav danas poznajemo nije oduvek bio baš takav. Iako je ovaj grad kroz svoju noviju istoriju bio povezan sa rekom, njegovo „potpuno“ otvaranje prema reci i stvaranje kulturno rekreativne celine uz Dunav rezultat je velikih urbanističkih poduhvata koji su realizovani pre pola veka.
Na potezu od hotela „Jugoslavija“ do stare elektrane u Zemunu, šetalištu kojim danas svakodnevno prođe hiljade ljudi, nalazila se železnička stanica izgrađena 1883. godine.1 Osim za putnički saobraćaj ona je služila i industriji koja ju je okruživala. Industrijski kolosek je išao uz samu reku, a tu su se nalazili i železnička ložionica, stovarište uglja i drva, šljunkara i industrijska postrojenja koja su ugrožavala zdravlje stanovništva Donjeg Zemuna.
Izmeštanje železničke stanice i železničkog čvora iz Donjeg Zemuna u drugoj polovini šezdesetih godina jedan je od najobimnijih urbanističkih poduhvata tog vremena koji su predvodili gradonačelnik Branko Pešić i predsednik opštine Zemun Radojko Filipović, sa čijim smo citatom započeli ovaj tekst.
Tim povodom je preseljena i celokupna industrija koja se nalazila u ovom delu grada, za koju su oformljene dve zone u rubnim delovima grada. Galenika, Zmaj, Ikarus, Nada Štark i Iskra su samo neka od poznatijih preduzeća koja su svoj pun razvoj dostigla tek u periodu nakon preseljenja.
Šta je time postignuto? Radilo se, pre svega, o stvaranju zdravije životne sredine u centralnom delu Zemuna. „Staro jezgro Zemuna“ je konačno moglo biti zaštićeno i rekonstruisano, što je omogućilo nesmetani razvoj kulturno-rekreativnog sadržaja za stanovništvo i procvat turizma. Uređena su postojeća i napravljena nova naselja – stambeni kompleksi uz Dunav, Karađorđev trg, Retenzija. Izmeštanje železničke stanice je stvorilo i mogućnost za završetak radova i otvaranje hotela „Jugoslavija“, kao i za dalji razvoj Novog Beograda. Na kraju, stvorena je i jedinstvena zelena javna površina, Zemunski kej, koja se proteže od podnožija Gardoša do ušća Save u Dunav.
Iza ovih urbanističkih poduhvata stajala je ideja o stvaranju zdravije životne sredine u kojoj je bilo moguće obogatiti svakodnevnicu. Proširen je javni prostor a kulturni i obrazovni život su obogaćeni otvaranjem novih (javnih) institucija – Dom sportova „Pinki“, Narodno pozorište u Zemunu, nova zgrada muzičke škole, dok je niz postojećih institucija proširen ili obnovljen. Nove stambene zgrade su naseljavale radnice i radnici koji su zahvaljujući radu i ulaganju u svoja preduzeća dolazili do krova nad glavom.
Investitorski urbanizam
Polako već ostvarujemo onu veliku, jaku viziju Beograda, da se grad konačno spusti na reke. Naše najveće bogatstvo su Dunav i Sava, izjavio je za Telegraf Siniša Mali.
I Beograd je uvek bio povezan sa rekama, međutim aktuelno „konačno“ spuštanje na reke glavnog grada se događa u sasvim drugačijem političkom i ekonomskom kontekstu od onog u kojem je u Zemunu učinjen taj korak.
U vremenu u kojem živimo pomenuta Galenika je privatizovana, Zmaj uništen i pretvoren u šoping centre, a Narodno pozorište u Zemunu postalo je privatna opera Madlenijanum. Veliki urbanistički planovi, kako vidimo, kroje se prema potrebama i željama investitora i njihovog profitnog interesa.
Tako je i projekat Beograd na vodi, čiji su politički nosioci Aleksandar Vučić i Siniša Mali, simbol spuštanja na reke i velikih urbanističkih promena u savremenom kapitalističkom sistemu.
Zarad realizacije ovog investitorskog poduhvata Beograd je, između ostalog, zatvorio Glavnu železničku stanicu i u potpunosti uklonio čitavu železničku infrastrukturu koja je bila vezana za nju, iako prethodno nisu realizovani drugi infrastrukturni projekti koji bi zapravo omogućili izmeštanje železničkog saobraćaja. Tako stanovnici Beograda danas ne znaju ni koju stanicu u kojoj prilici mogu da koriste niti kako do nje da dođu.
Zemljište na kojem se gradi Beograd na vodi poklonjeno je investitoru i dok će država biti vlasnik 32% kapitala, privatnom investitoru iz Emirata će pripasti 68%.
Srušena je i Lastina autobuska stanica sa koje su saobraćali autobusi ka rubnim delovima grada, a očekuje se i izmeštanje Glavne autobuske stanice.
Realizacija ovog urbanističkog poduhvata je podrazumevala i nelegalno i nasilno rušenje objekata kao i pravo investitora da besplatno koristi spomenike kulture kao što su zgrada Geozavoda i hotel Bristol iz kojeg se bez alternativnog rešenja iseljuju stanari.
Šta stanovnici Beograda dobijaju ovim? Prema nekim procenama Beograd na vodi će sadržati 60% elitnog stambenog prostora, 17% poslovnog prostora, 8% luksuznih hotela, 5% trgovine, 8% „najvećeg šoping centra na Balkanu“ i svega 1% zabavnih i kulturnih sadržaja. Za sada su završene dve stambene zgrade, dve su u izgradnji kao i budući šoping centar.
Drugačiji urbanizam je moguć
Iako su oba projekta o kojima je ovde reč – i onaj u Zemunu od pre pola veka i ovaj danas, Beograd na vodi – podrazumevali rušenja, iseljavanja i izmeštanja postojeće infrastrukture, postoji suštinska razlika u namerama koje stoje iza ova dva urbanistička poduhvata. Uređenje donjeg Zemuna je podrazumevalo velika javna ulaganja zarad širenja javnih površina i stvaranje boljih uslova za život ljudi. I uređenje Savamale gde se realizuje projekat Beograd na vodi podrazumeva velika javna ulaganja i odricanja ali ne zarad javnog interesa i razvoja već u korist privatnih investitora i njihovog sticanja profita.
Stanove u Beogradu na vodi neće dobijati radnice i radnici preko svojih preduzećaće već će se prodavati na tržištu „elitnim“ kupcima. Javnih prostora za kulturu i rekreaciju gotovo da neće biti, takvi sadržaji će biti smešteni u komercijalne prostore šoping molova.
Zemunski kej je danas takođe ugrožen komercijalizacijom i privatnim interesima, međutim, poređenje ova dva primera izmeštanja železnice zarad daljeg razvoja grada pokazuje da je drugačiji urbanizam moguć. Urbanizam koji stavlja ljude ispred profita.
