Uspostavljanje nove Vlade Srbije u prvoj polovini godine označilo je i ulazak u novi fazu neoliberalizacije. Nakon donošenja „reformskih“ zakona vlasti su postavile okvir za privatizaciju više od 500 preduzeća u javnom vlasništvu koja će sledećih meseci dobiti privatne vlasnike ili biti ugašena. Ovaj proces prati i medijski spin o inferiornosti javnog i superiornosti privatnog vlasništva. Iza privatizacije se, međutim, krije zaoštravanje klasnih odnosa i klasična krađa nekada društvenih resursa.
Ovaj tekst počinje kao uvod u jeftinu dečiju priču. Pradeda mi je pričao da je, dok je kao dete bio sluga na imanju nekakvog lokalnog bogataša, ovaj često sa svojom poslugom obilazio lokalnu zemlju i ograđivanjem prisvajao šume i pašnjake. Onom trasom koja mu se ćefnula sutradan je nicala ograda. A onog trenutka kada je ograđena – šuma je postala vlasništvo jer je lokalni siledžija imao moć da je prisvoji: imao je i sejmene koji čuvaju tu, od-juče-nečiju, imovinu. Neko bi vas povodom ovog primera podsetio da je to enclosure of the commons za primer, lokalna varijanta prisvajanja zajedničke imovine. I pored podsećanja da su socijalna gibanja i pauperizacija najvećeg dela stanovništva gotovo uvek prateći deo ograđivanja zajedničkog, dobar deo javnosti se i dalje drži teze da je „zajedničko“ problem i da će se gro društvenih problema rešiti kada „svačija-a-ničija“ imovina postane nečija. Naime, 15. septembra se u najnovijem krugu privatizacije prodaju preostala 502 preduzeća u javnom vlasništvu koja do sada nisu razgrabljena – čime se privatizacija privodi kraju a „svetla budućnost“ se približava, takoreći, na dohvat ruke.
Međutim, pre nego se obraduju, oni koji ne dižu ruke od iluzije o lošoj zajedničkoj a dobroj nečijoj imovini morali bi da se podsete da se poslednjih decenija gotovo ni jedna privatizacija nije završila uspehom, osim ako se uspehom ne računa povećanje imovinske karte kupca. Pa će se tako, možda, razvejati i iluzije da se proces propadanja leči njegovim produbljavanjem a razvaljena privreda njenim dokrajčivanjem. Odveć lako se zaboravlja da bi i letimični pogled na prakse privatizacije (i kod nas i u inostranstvu) pokazao da se privatizacija gotovo uvek pretvara u uništenje preduzeća, otpuštanje svih ili gotovo svih radnika, a ukoliko nekim čudom nekoliko njih i ostane da se bavi primarnom delatnošću obično rade u potpuno nepodnošnjivim uslovima: sa nedefinisanim (dakle praktično neograničenim) radnim vremenom, nesigurnim ugovorima, nerealnim zahtevima i normama, najčešće bez adekvatne a često i bilo kakve naknade i bez mogućnosti da svoja elementarna prava zaštite – sa svim „pogodnostima“ koje nam je potvrdio i novi Zakon o radu. Jer preduzeća redovno kupuju „preduzetnici“ bliski partiji na vlasti (ili češće, bliski svim partijama) kojima je profit preči od očuvanja proizvodnje, pa ne treba da čudi da su deindustrijalizacija i pad proizvodnje redovni pratilac privatizacije. Rapidna rasprodaja prostora u vlasništvu firme i dotrajalih mašina je za njih brža i unosnija, nema ulaganja i zamornog čekanja na završetak poslovnog ciklusa a preduzeća se i onako dobijaju za tek delić vrednosti njene imovine čak i kad se ona pretvori u šut. Ukoliko se i desi da preduzeće nastavi da se bavi svojom delatnošću, to je najčešće posledica organizovane i mukotrpne borbe radnika za očuvanje proizvodnje a protiv novog vlasnika. A sukobi između prvih i drugih su redoviti, uprkos bajkama o zajedničkom interesu za profitom i navodnom socijalnom dijalogu. Ovakav lopovluk treba braniti pa je sekuritizacija (sejmenizacija?) verovatno jedini sektor u kojem raste zaposlenost: brutalna sila je ionako jedna od roba koja će uvek biti na ceni.
U isto vreme na ideološkom i praktičnom nivou se diskredituju alternative: na prvom mestu kolektivno radničko vlasništvo i radničko (samo)upravljanje. Kada se takvi zahtevi jave, država promptno i beskompromisno onemogućava poslovanje takvim preduzećima – kao što se desilo „Jugoremediji“. Ali „pozitivno poslovanje“ u kontekstu tranzicije nije mera privrednih reformi čiju prethodnicu čine fanatici privatizacije: jer da jeste, ne bi bila prodavana ona preduzeća koja su uspešna i bez privatizacije. Pošto preduzeća predstavljaju društveno bogatstvo koje je tranzicijom postalo otvoreno za prisvajanje od strane privilegovanih pojedinaca, sve što otežava njihovo prisvajanje predstavlja barijeru, a najveća bi bila kada bi se, ne daj bože, pokazalo da mogu biti uspešna bez gazde. Zaista, moglo bi se tvrditi (a radnici u „propalim“ preduzećima to najbolje znaju) da je upravo iz tog razloga privreda kod nas planski uništena izuzetno sistematičnom kombinacijom administrativnog sapinjanja, finansijskom podrškom privilegovanoj konkurenciji, hirurški destruktivnom politikom državnih agencija, i preciznim partokratskim diletantizmom.
Pre nego pomislite da je politički dirigovan proces prisvajanja društvenog bogatstva karakterističan za „nas“ i da je u pitanju samo nedozrela država a da je „negde tamo“ bolje pa firme kupuju benevolentni investirori, zainteresovani za dobrobit firme, razočaraću vas još jednom. Ovakve posledice i prakse su sasvim očekivane svuda gde je profit stavljen ispred društva (a to je, manje-više, svuda) a svako je ograđivanje zajedničkog u svom korenu jedna vrsta krađe (a to što je legalizovana ne menja na činjenici da je svako uzimanje tuđeg uvek već krađa: pravna dvomisao i ovde veoma efikasno radi svoj posao a pravni se sistem veoma politički opredelio) i nema nikakve mogućnosti da se ona pretvori u boljitak za celo društvo, kao što tvrde ideolozi privatizacije. Jer privatizacija se ne radi zarad onih čije će firme biti privatizovane, već zarad onih koji će ih se dočepati.
Proces prisvajanja društvenog bogatstva se neće zatvoriti kad se poslednje svačije pokloni, jer ljudi uvek stvaraju nešto zajedničko i svačije, bilo u obliku materijalnih dobara, bilo u vidu institucija ili čak različitih oblika udruživanja. To stvara uslove za beskrajno sticanje kapitala prisvajanjem kolektivnih dobara: kapital ih uz pomoć države, koju stavlja u sopstveni pogon, i ideološke proizvodnje mržnje prema zajedničkom komercijalizuje i ekonomizuje, pretvarajući ih u mehanizme zarade. Uključujući i ono što iz prostih razloga društvene solidarnosti ne sme biti stvar tržišta, kao što je na primar zdravlje. Između ostalog ovaj krug rasprodaje zaoštrava proces privatizacije zdravstva prodajom banjskih kapaciteta. Zdravlje i lekovita voda su do sada bila svačiji, a za nekoliko nedelja postaće samo nečiji – onih koji imaju novca da plate boravak u spa i velnes centrima u koje će se banje pretvoriti.
Do kraja tranzicije nećemo doći iz još jednog, ovog puta epistemološkog razloga: pošto je sticanje kapitala i društvene moći potencijalno neograničeno, tako je i tranzicija potencijalno beskonačna. Ukratko: kapitalizam je konstantna i beskonačna preraspodela društvenog bogatstva a tranzicija i kriza su izgovori za ukidanje društva zarad uvećanja privatnih profita.
Mnogo puta sam tvrdio, a to i sada činim, da je ideologija kao način projekcije i mišljenja stvarnosti dubinski pokretač društvenih aktera. Zagovornici privatizacije su fanatici zato što su ubeđeni da je jedini svet koji je moguć i održiv onaj koji je tvrdo hijerarhizovan – onaj u kojem se zna ko može i sme da poseduje. Tako je i ovog puta: rezultat tranzicije i privatizacije kojoj smo svedoci predstavlja restauracija gazdi, služinčadi i sejmena od kojih smo počeli. Izgleda da i loše priče koji počinju sa „pričao mi moj deda“ imaju nekakvu pouku: nikakva romantizacija prošlosti ne može izbrisati to sećanje niti konstruisati iluziju svetle budućnosti.
