Nije se Srbija još uvek izvukla iz naftne krize izazvane sankcijama privatizovanoj Naftnoj industriji Srbije i privremenim gašenjem rafinerije u Pančevu, a već je dočekala druga ovog puta energetska kriza svetskih razmera. Nakon što je usled bombardovanja od strane Amerike i Izraela Iran smanjio izvoz nafte i pre svega zato što je zaustavio promet nafte kroz Ormuski moreuz, kroz koji navodno prolazi oko 25% svetske potrošnje nafte, cena nafte, a sa njom i gasa počela je da skače.
Globalnu ekonomiju naviknutu na jeftine fosilne energente uhvatila je panika, a panika nije zaobišla ni Srbiju pa je 20. marta održana sednice Saveta za nacionalnu bezbednost u proširenom sastavu posvećene energetskoj situaciji, gde je prezentovana odluka da se za dodatnih 40% umanje već smanjene akcize na gorivo, ali da će cena dizela za građane uprkos tome ipak porasti.
Iako je pohvalno što država ovog puta prihvata deo tereta krize i što se on ne prenosi u potpunosti na građane, ipak deluje da se Srbija ponaša kao ovisnik kome je jedini cilj da prođe što jeftinije sa supstancom koju kupuje, a da se ne osvrće na svoju zavisnost. Kada su u pitanju nafta i gas Srbija je gotovo u potpunosti zavisna od drugih država i od fluktuacija cene na međunarodnom tržištu. Time što je još 2008. godine privatizovavala svoju naftnu kompaniju, a tokom ove i prethodne godine nije iskoristila šansu da je ponovo nacionalizuje Srbija je još izloženija energetskoj krizi. Kao mehanizam kontrole cene nafte za građane ostale su akcize, ali one mogu dati samo delimične rezultate.
Veliki deo budžetskih prihoda Srbije dolaze od akciza na naftu i njihim smanjenjem smanjuje se i državni prihod a time se potencijalno i usporavaju različiti razvojni projekti, dovode se i u pitanje isplate svakodnevnih troškova, poput plata javnim službenicima i finansiranja različitih institucija. Poput pravog zavisnika drzava Srbija se u trenutku krize odlučila da smanji druge troškove kako bi neometano nastavila da finansira svoju zavisnost od uvozne nafte i gasa. Čak najavom novih gasnih elektrana planira da poveća svoju zavisnost. Kao da su energetske krize samo prolazne a ne nešto što nas sa sigurnošću čeka i u narednim godinama i decenijama.
Fosilna goriva poput nafte, gasa i uglja neobnovljiv su resurs i svakako ih nije moguće koristiti zauvek, ratovi i klimatske promene pokazuju da već ulazimo u krizu kada su u pitanju fosilna goriva. U nauci je dobro poznata Hubertova teorija vrhunca i njegovo predviđanje vrhunca korišćenja nafte, što zbog dostupnosti, što zbog kapaciteta za prenos. Prema ovoj teoriji u jednom trenutku ponestaće dovoljno kvalitetne nafte, a i razmena nafte ograničena je fizičkim kapacitetima, nakon tog vrhunca doći će do smanjena. Upravo se to i događa i na globalnom nivou što tržišnu ekonomiju zavisnu od fosilinh goriva tera u nove ratove i nove krize, osim ako se nešto radikalno ne promeni.
Kako ublažiti krizu
Kao što poslovica kaže najbolje vreme za posaditi drvo bilo je pre dvadeset godina, a drugo najbolje vreme je danas, tako bi i trebalo da pristupi energetskoj krizi. Umesto što se stalno razmišlja o povećanju potrošnje možda je vreme da razmislimo kako da postanemo manje ovisni od fosilnih goriva. Smanjenjem upotrebe fosilnih goriva Srbija bi mogla da povrati suverenost, reč koja se kod nas obično vezuje za teritoriju, ali ona u mnogo širem smislu predstavlja mogućnost da donesete različite odluke o tome kako želite da živite. Osoba koja konzumira previše bilo koje supstance, pa tako i energiju nije slobodna da sama donosi odluke, jer joj potreba za još diktira ponašanje. Tek oslobađanjem od zavisnosti za stalnom potrebom za više, otvara se prostor slobode.
Sloboda se često vezuje uz fosilna goriva, posebno naftu jer se ona koristi uglavnom za pokretanje automobila i oko 45% ukupne nafte odlazi na sobraćaj. Čini se da je sobraćaj upravo mesto gde treba raditi prve intervencije. Starijim građanima nije nepoznat sistem par nepar koji je u Jugoslaviji bio aktivan tokom naftne krize krajem sedamdesetih godina. Kada su se određenog dana mogla da saobraćaju samo vozila sa parnim ili neparnim brojem tablice. Takođe ograničavanje da se automobil individualno može koristiti samo u posebnim prilikama jer danas većina automobilskih putovanja se obavalja tako što je samo jedna osoba u automobilu, a moguće je stvoriti sistem koji nagrađuje one ljude koji dele prevoz.
Beograd i Niš imaju besplatni javni prevoz koji bi trebao mnogo više da se promoviše. Kampanja kojom bi se motivisali građani da koriste javni prevoz uz ubrzanje kroz nove žute trake i elektrifikaju mogla bi da dovede do uštede goriva. Kada se tu dodaju i ulaganja u ovaj vid transporta, moguće je napraviti preokret i vratiti ljude iz automobila u javni prevoz.
Smanjenje maksimalne brzine posebno na auto putu i drugim brzim saobraćajnicama može da donese dodatnu uštedu. Dok bi se brzina sobraćaja u gradovima selektivnim korišćenjem automobila i korišćenjem javnog prevoza čak podigla jer bi se odjednom skoro duplo smanjile gužve i bespotrebno čekanje na raskrsnicam, a možda bi se i kvalitet vazduha popravio. A zasigurno bi se otvorio i prostor za bicikliste, pešake i sve one koji koriste alternativne vidove mobilnosti a ne koriste fosilna goriva i do sada su zato što ne doprinose tržištu bili nevidljivi.
Na kraju najveća prilika da se uštedi je da se preduprede sva ta individualna putovanja automobilom tako što bi se više ljudi podstaklo da radi od kuće, što je za dobar deo ljudi moguće kako smo videli tokom COVID-19 pandemije. Takođe smanjenje radne nedelje sa pet na četri dana uštedelo bi jako puno goriva uz to i poboljšalo kvalitet života ljudi.
Ovo su samo neki predlozi koji bi dosta lako i u trenutnoj situaciji mogli da se izvedu ako bi postojala volja. Srbija je i dalje u mnogo boljoj situaciji nego Kuba koja zbog Američkih sankcija ne sme da primi ni kap goriva i čiji je elektroenergetski sistem u kolapsu, ili Palestina u kojoj nema dovoljno goriva da funkcionišu agregati u bolnicama. Sve ovo povezano je u sistemu koji je baziran na rastu i generisanju nepravde i kriza i tek potpunom promenom logike i promenom sistema možda možemo da izbegnemo neku buduću krizu bilo ona energetska, klimatska, socijalna ili ekonomska.
