Pritisak koji su stvorili studenti blokadama fakulteta na sva četiri univerziteta u Srbiji je nazapamćen u istoriji vlasti Srpske napredne stranke. Možda nezapamćen generalno, nisu mi poznate ovako dugačke blokade fakulteta koje svoje zahteve ovako široko postavljaju. Sigurno je da bi taj otpor ranije bio slomljen da podrška nije dolazila i od nastavnog kadra na fakultetima. I zaista je ispisana istorija, verujem da većina građana i građanki u Srbiji prepoznaje istorijski trenutak i da je svima jasno da svedočimo nečemu baš velikom.
Pretnje privatizacijom fakulteta nisu nova stvar, visoko obrazovanje je već odavno komodifikovano. Prošle godine, pre fakultetskih blokada, je vlast pokušala da „izgura“ dolazak stranih univerziteta u Srbiju kroz usvajanje izmena Zakona o visokom obrazovanju, ali ih je otpor cele akademske zajednice sprečio. Pre samo mesec dana je član Predsedništva Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović pričao kako bi država trebalo da pokrene potpunu privatizaciju većine državnih škola, kako osnovnih tako i srednjih i sa druge strane da subvencioniše i da afirmiše otvaranje što većeg broja privatnih škola.
„Jednako se ova ideja odnosi i na univerzitete. Mora da se stvori što veća konkurencija, da imamo što više univerziteta, da se fakulteti takmiče u kvalitetu nastavnog programa i da ne bude više sistem – radio ne radio – svira mi radio“, pisao je u autorskom tekstu za Politiku.
Kako protivno svakoj logici i zdravom razumu vlast racionalizuje priču o privatizaciji obrazovanja i to onog nivoa obrazovanja koji u velikoj meri već jeste nedostupan mnogima. Brojke govore u prilog tome, Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih za 2023. godinu govori da je 12 odsto mladih bilo primorano da odustane od obrazovanja iz ekonomskih razloga, a 15 odsto je to navelo kao jedan od razloga.
Školarine preskupe, broj mesta u domovima nedovoljan, mesečni zakup stanova u Beogradu u visini prosečne plate. Dodajte račune, hranu, obuću i odeću i ne morate. U pitanju su ozbiljni mesečni izdaci za porodice sa prosečnim primanjima.
Ako se plate nastavnom kadru na univerzitetima značajno umanje samo jednom Uredbom, jasno je da jedino što čuva Univerzitet trenutno jeste pritisak koji, kako tako, postoji.
Jer privatizacija ne znači samo promenu vlasništva ili načina finansiranja (čuj, vaučeri) nego i brisanje statusa javnog dobra. A šta je obrazovanje ako ne javno dobro? Šta ostaje ako se odreknemo svih javnih dobara?
Isto kao i svih onih javnih usluga koje su privatizovane, pa nas posledice stignu svaki put kada platimo magnetnu rezonancu za bližnje ili sebe preko 20.000 dinara jer su liste čekanja u klinikama predugačke, kada popravimo zub ili negodujemo zbog lošeg (de facto privatizovanog) prevoza u glavnom gradu.
Kada investitori zazidaju druge zgrade jer privatni interes ne čuje reči zelene površine ili urbanistički propisi. Svaki dinar više koji se iz budžeta plati za hranu u kliničkom centru privatnoj ketering agenciji umesto kliničkoj kuhinji, dinar je manje za ulaganje u zdravstvo i kvalitet usluge u njemu.
Nije privatizacija visokog obrazovanja pendrek samo za nastavno osoblje koje je podržalo svoje studente. Ono je pendrek za sve nas, koji studiramo, ili imamo decu koja će studirati, za nas koje će sutra ti akademski građani lečiti, dalje obrazovati ili donositi odluke hoće li se graditi na vodoizvorištima. Ovo je nesumnjivo borba za prostu odbranu društva kao takvog. Odbrana od normalizacije toga da se društvo gradi na ideji da pravo na život, zdravlje, obrazovanje, vazduh ili vodu ima samo privilegovana grupa, a mrvice toga oni koji im se priklone. Krajnje je vreme da se to uvidi jer je nepovrat već tu.
Autorka je sociološkinja.
