Državna vlast nastavlja s projektima prilagođavanja obrazovanja potrebama tržišta. Ta, prema zvaničnoj politici pozitivna praksa najavljuje još teži položaj buduće generacije radništva.
Potpisivanjem protokola između fondacije Univerexport i ministra prosvete započelo je uvođenje preduzetništva kao novog predmeta u osnovnim školama. U realizaciju ove odluke se ulazi kroz projekat „Preduzetne škole“ u kom, u početnoj fazi, učestvuje preko 40 škola. Ideja je da se škole finansiraju za mini projekte koje će učenici sprovoditi u saradnji sa nastavnicima tokom školske godine. Tržišno logični sled unutar obrazovnog sistema je već uvedeni program dualnog obrazovanja u srednje škole koji u ovu računicu uvode i element koji nedostaje – poslodavce.
Ministar prosvete, Mladen Šarčević je svojevremeno izjavio da je ključni cilj ovakvih kurikularnih promena početak rada na zakonima kojim će se omogućiti poslodavcima veća uloga u sistemu obrazovanja. Po izjavama ministra možemo videti da „poslodavac ima potrebu da dobije radnika koji je obučen“ te da su najčešće zamerke stranih investitora, ali i lokalnih privrednika, problem kvaliteta radne snage.
Stvaranje biznis obrazovnog sistema
U posttranzicijskoj Srbiji kurikulum se menjao u smeru sprovođenja neoliberalnih politika i usklađivanja školskih programa sa političkim ciljevima vladajuće garniture. Kao velika završnica ovog procesa nameće se ideja uvođenja dualnog obrazovanja, koje u svojoj suštini, nasuprot proklamovanih pogodnosti za đake, samo obezbeđuje poslodavcima priliv jeftine radne snage. Prostor za ovakav ples političke i ekonomske elite omogućava upravo instrumetalizacija svrhe obrazovanja.
Reforme u školstvu promenom obrazovne paradigme doprinose razbijanju funkcija i uloga nastave. Takve izmene se nameću iz ograničene perspektive prema kojoj bez uvođenja preduzetništva u škole, kaskamo za „evropskim naprednim obrazovnim sistemima“. Dok se samo preduzetništvo promoviše preko EU politika uz naglašavanje važnosti prilagođavanja obrazovanja pravilima savremenog poslovanja. Na načelnom nivou to znači da se kod đaka osnovnih škola radi na razvijanju kreativnosti i preuzimanju inicijative tako što će kroz rad na mini projektima deca „steći prva znanja i kontakt sa svetom rada i razumevanje uloge preduzetnika u zajednici“. Mini projekti će podrazumevati aktivnosti poput rada u đačkoj zadruzi, prodajnih izložbi, prezentacija gotovih proizvoda, rada na izradi promotivnih materijala i posete lokalnim preduzećima.
Suštinski, ideja je početi sa implementacijom dualnog obrazovanja i u niže obrazovne nivoe, kako bi se deca, i njihovo obrazovanje, od što manjeg uzrasta podređivala dinamici neoliberalne ekonomije koja često podrazumeva vrlo kratkoročne potrebe tržišta rada.
Međutim, ovim promenama se redukuju neke od svojih osnovnih uloga obrazovanja te ono biva svedeno na ulogu dobijanja praktičnih znanja i veština definisanim trenutnim tržišnim kretanjima. U deindustrijalizovanoj, nestabilnoj privredi, kakva je ona u Srbiji, preduzetničko obrazovanje ne može imati jasnu perspektivu razvoja. Ujedno, obrazovanje time gubi možda i važniju ulogu razvijanja kritičkog mišljenja koje postojeći sistem dovodi u pitanje, promišljajući njegove kontradiktornosti i iznalažeći moguća rešenja za budući društveni razvoj.
Tako uvođenje preduzetničkog pristupa u osnovne škole proizvodi narativ koji se deci prenosi od najranijeg detinjstva. Škola je osnovna institucija kroz koju se ideološke matrice nameću budućim punopravnim članovima društva, preko plana i programa nastave koje donosi i kontroliše nadležno Ministarstvo, uz mali stepen nastavničke autonomije. Tako je posttranzicijsko obrazovanje vremenom usmereno na promovisanje tržišne ekonomije, razvoj preduzetničkog duha, konkurencije i imperativa biznis ideja kod dece. Uz sve to je ključno đake naučiti da budu poslušni i disciplinovani, i da prihvate svoju ulogu u tržišnoj utakmici (ili igraš ili te nema) kako ne bi ugrozili postojeće odnose moći.
Preduzetnički pristup školovanju, koji uključuje povezivanje više predmeta u nekakav projektni okvir onemogućava razvoj kritičke svesti, razvoj solidarnosti i široko kulturno znanje neophodno za opstanak i reprodukciju jednog društva. Ideologija preduzetnika postaje samorazumljiva i neupitna sama po sebi te budući radnici i radnice kreiraju viđenje funkcionisanja društva kroz tu, jedinu, perspektivu.
A šta nam zapravo nova biznis ideologija obrazovanja donosi? Stvaranje ideje da se može uspeti samo nadmetanjem na tržištu, održavanjem jake konkurencije koja pospešuje rast efikasnosti, ulaganja i produktivnosti (gde navodno samo najbolji opstaju), jačanje kreativnog duha kroz timski rad i slično samo volšebno izvrće stvarnost naopako.
Preduzetnički duh zapravo podrazumeva potpuno suprotno: razvoj individualizacije i netolerancije, degradacije ideje solidarnosti, kako radničke tako i društvene – koliko često čujemo da nema besplatnog ručka. Dalje, jasnu podelu na one koji imaju i one koji nemaju a da se pritom odgovornost za nezaposlenost i siromaštvo paradoksalno prebacuje na pojedince. Time se zanemaruje činjenica da postoje sistemske pretpostavke za održavanje siromaštva i isključenosti većine stanovništva. Kao i to da startne pozicije onih koji kapital već imaju i onih koji ga nemaju uopšte ne mogu biti iste te tržišna utakmica neće i ne može biti ferplej. Promovisanjem teze da se „preduzetnik ne rađa, već stvara“ branioci kapitalizma tako zapravo podvaljuju sistemsku varku.
Time kapital najviše profitira. Realni benefiti su nemerljivi: razvojem preduzetništva od najranijeg detinjstva stvara se armija radništva koja tržišnu ekonomiju ne dovodi u pitanje. Jeftini, praktično obučeni da rade slabo plaćene poslove, motivisani stalnim pristupom šargarepe i štapa: budi bolji – imaćeš više. A to je u kontekstu kapitalizma nemoguće jer imaju više samo oni koji – već imaju više. Retki će možda naučenim preduzetničkim tehnikama uspeti na tržištu, ali će najveći broj sadašnjih đaka ostati uslovljeni da budu jeftina radna snaga.
Promene u obrazovanju prate promene u radnom zakonodavstvu pa promovisanje novih preduzetničkih politika podrazumeva i rast prekarnosti rada. I pored pogodnosti za razvoj preduzetništva, na tržištu rada zapravo raste nesigurnost, kako u pogledu zaposlenja tako i zadržavanja radnog mesta. Sa jedne strane sitni preduzetnici ne mogu da opstanu na tržištu u konkurenciji sa krupnim kapitalom, a sa druge strane, što je značajnije za većinsko stanovništvo, zaposlenje podrazumeva niz kompromisa na štetu radničkih prava. Ugovori radnika postaju sve nesigurniji, na određeno vreme, bez redovnog uplaćivanja socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Oni koji se oprobaju u preduzetništvu će teško biti konkurentni preduzetnici, već samozaposleni radnici, prinuđeni da doprinose uplaćuju samostalno kako bi ostvarili najosnovnija prava – na lečenje i dovoljno upitnu penziju, što ih stavlja u sličnu (a možda i u lošiju) poziciju od slabo plaćenih radnika zaposlenih u kompanijama.
Stvaranjem velikog broja preduzetničkih ideja, mladi naučeni da se tako krči put ka uspehu, će tržište preplaviti sitnim projektima nekonkurentnim u odnosu na velike igrače sa velikim parama. Ostaće u međusobnom nadmetanju bez mogućnosti da razvijaju načine borbe za bolje radne uslove. Međutim, stvaranje biznis školovanja doprinosi i daljem urušavanju važnih društvenih principa.
Kud se dede solidarnost?
Jedan od osnovnih problema promene obrazovanja u nekakav sveobuhvatni biznis planski školski sistem jeste potpuna promena paradigme budućih generacija radnika i radnica. Preduzetništvo kao takvo propagira i vrednuje preduzimljivost, konkurentnost i (individualni) uspeh na tržištu sa osnovnim ciljem sticanja profita. Time apstraktni preduzetnički duh, koji politička nomentklatura zaljubljenika u neoliberalizam prepoznaje kao duh ovog vremena, razvija ograničena znanja usmerena na sticanje što većeg profita, kao i opštu preduzimljivost pojedinaca i pojedinki da ostanu i opstanu na tržištu rada kao jači akteri. Time se zanemaruje svrsishodnost sveobuhvatnog sticanja znanja, razvijanje sposobnosti kritičkog razmišljanja i razvoj i negovanje solidarnih principa društvenog delanja. Preduzetništvo se kao školski predmet zamišlja kao sveobuhvatni projektni pristup znanju putem čijeg sticanja će moći i da zarade neki novac, načelno ako budu najbolji, a zapravo ako budu imali preduslove da učestvuju na tržištu kao koliko-toliko konkurentni preduzetnici.
Povećanje individualne konkurencije u obrazovanju (čiji je projekat na času bolji?) oslikava stanje i na tržištu rada. Preduzetništvo i kapitalizam degradiraju radničku solidarnost i razbijaju izborena prava za koja su se radnici i radnice još u prošlom veku izborili. Stvaranje gomile atomizovanih pojedinaca i pojedinki na tržištu rada stvara politički autizam u kom je manipulacija i pritisak maksimalno olakšan. Razbijanjem radničkih kolektiva i ideje o radništvu dovodi se ne samo do atomizacije pojedinaca i gubljenja radničke solidarnosti, već se time narušava i društvena solidarnost u kojoj je važno da ne postoji pitanje da li socijalna zaštita treba da postoji ili ne. A društvena solidarnost mora ostati stožer društva i osnovnih društvenih modernizacijskih principa.
Deca će se, dakle, od predškolskog uzrasta učiti da je važno biti najbolji (a uspeh se meri zarađenim novcem) i da je važno stalno preduzimati korake na putu ka tom uspehu. Osnovno obrazovanje nastavlja isti trend a već u srednjoj školi deca odlaze u fabrike gde u sklopu dualnog obrazovanja mogu videti kako rad izgleda u stvarnosti. Daleko od projektnih biznis ideja i kreativnog rada.
Tako političkim i ekonomskim elitama ostaje čist prostor za usmeravanje zakona u korist kapitala, dok gomila nezaposlenih radnika teži da postane preduzetnički uspešna, jer, kako su naučili još u školi, ako nisu uspešni, nisu dovoljno ljudi. Neko je na internetu to lepo sročio „jašta, odmah deli decu na robove i robovlasnike, nema čekanja“.
