Industrijska nesreća koja se dogodila 23. juna 1995. je, od samog starta, bila obavijena pod velom tajne. Od toga kako je u fabrici koja je proizvodila podne obloge uopšte i došlo do tako razorne eksplozije, do samog uviđaja na terenu, kasnije i samog sudskog procesa. Ukratko, ispostaviće se da su radnici bili angažovani na tajnom zadatku, da su regrutovani od strane bezbednosnih službi, te da su proizvodili raketno gorivo u uslovima koji nisu bili ni izbliza zadovoljavajući. Da stvar bude još tragičnija, dodatno će se ispostaviti da to gorivo nije bilo namenjeno za rat u Bosni, već za Libiju i Irak.
Što se tiče pravde, iliti odsutnosti iste, porodice nisu uspele da je dobiji unutar granica sopstvene države, te se nikada nije došlo do zaključka ko je odgovoran za smrt 11 radnika. Ipak, u Strazburu je 2016. Evropski sud za ljudska prava doneo odluku da je Srbija prekršila član 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer nije rasvetlila okolnosti pogibije radnika. Tužba je podneta od strane Mihajla Mučibabića, čiji je sin bio jedan od inžinjera koji je nastradao. Mučibabić presudu nije dočekao, jer je preminuo šest meseci nakon izricanja iste.
Kao na traci: Eksplozije i požari na radnom mestu
Sličnih primera u Srbiji, kao gorepomenutog, ima na pretek. Svega godinu dana kasnije od tragedije u Grmeču, 21. juna 1996. tokom požara u fabrici Prva Iskra u Bariču poginulo je dvoje ljudi. Na istom mestu, deceniju kasnije, još jedna eksplozija je odnela tri života, dok je troje povređeno.
Zatim, 25. decembra 2001. godine dogodila se eksplozija u fabrici Trajal u Kruševcu. Tada nije bilo smrtnih slučajeva, ali je petoro radnika povređeno, a u istoj fabrici eksplozija se ponovila 25. jula 2002. godine, takođe bez povređenih. A onda, 2024, u eksploziji u pogonu za proizvodnju gorive trake za pirotehniku i hemiju u toj istoj korporaciji, tragično je preminuo 18-godišnji mladić. Od tada do danas, nema mnogo informacija za koje javnost može da se uhvati. Ni da li je pokrenut krivični postupak, ni šta je bio uzrok eksplozije.
U Čačku je u eksploziji u fabrici Sloboda, koja se dogodila 22. januara 2003, troje radnika povređeno, a sedam godina kasnije će se na istoj lokaciji dogoditi niz eksplozija – tada je, na sreću, načinjena samo ogromna materijalna šteta. U novembru 2003. dogodila se nesreća u fabrici Zdravlje u Leskovcu, kada je poginuo jedan radnik, a pet meseci kasnije eksplozija je odjeknula u pančevačkoj Utvi, kada su povređena dva radnika. U eksploziji u fabrici Impol Seval u Sevojnu 7. juna 2004. godine povređeno je petoro radnika. Dalje, dva meseca kasnije, 18. avgusta u fabrici Matroz u Sremskoj Mitrovici poginulo je dvoje, a povređen jedan radnik.
U eksploziji u vojnom magacinu 19. oktobra 2006. godine kasarne 7. jul u Paraćinu povređene su 22 osobe. U četiri snažne eksplozije u barutnom odeljenju fabrike municije Prvi Partizan u Užicu, 4. septembra 2009. godine poginulo je sedmoro radnika, a 13 je povređeno.
Fabrike smrti: Krušik i Milan Blagojević
Kao i svaka antička, i tragedije u namenskim industrijama imaju svoje, uslovo rečeno, glavne likove. U Srbiji su to fabrika Krušik u Valjevu i Milan Blagojević u Lučanima.
Tako u namenskoj proizvodnji holding korporacije Krušik, odnosno državnoj firmi za proizvodnju odbrambene i civilne opreme, u slabijoj detonaciji 2010. godine lakše su povređena dva radnika. Tri godine kasnije, troje radnika je povređeno zbog eksplozije „bumbara“.
Ni godinu dana kasnije, poslovođa u toj fabrici je, nakon što ga je u grudi pogodio čelični otkivak težak 18 kilograma koji je izleteo iz prese, preminuo. Šest meseci kasnije, 2015, u eksploziji detonatorske kapisle povređeno je sedam radnika. Nedavna eksplozija u toj vojnoj fabrici, koja se dogodila krajem juna ove godine, bila je bez smrtnog ishoda, ali je ukupno pet radnika povređeno.
I onda na scenu stupa vojna fabrika Milan Blagojević, iliti Namenska u Lučanima. Tokom požar u toj fabrici je 1997. život izgubilo troje radnika. Zatim, 21. septembra 2011. je u manjem požaru povređen jedan radnik, a ni godinu dana kasnije povređen je još jedan zaposleni usled eksplozije na presi za proizvodnju raketnih goriva. Tri godine kasnije u ovoj lučanskoj fabrici dogodila se nova eksplozija, kada su četiri radnika zadobila teške opekotine, od kojih je jedan, naposletku, preminuo. U februaru 2024, šestoro radnika je povređeno.
Međutim, slučaj zbog kojeg je, barem na trenutak, ogolio nedostatak empatije unutar srpskog društva, iliti bar javnih funkcionera, odnosno trenutnog predsednika Srbije, dogodio se 2017. Nakon eksplozije u fabrici, život su izgubili radnici Milojko Ignjatović i Milomir Milivojević. Porodica potonjeg će, na sve moguće načine pokušati da dođe pravde za svog nastradalog sina. Posle mukotrpnih godina suđenja, drugostepenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu je, nakon prvobitnih tri godine zatvora, jedan od tadašnjih rukovodilaca oslobođen, dok je drugom prvobitna kazna smanjena na dve godine zatvora. Radoš Milovanović, tadašnji direktor Namenske u Lučanima, je preminuo 2022.
Zgodno je napomenuti i da je, prema svedočenju tadašnjih radnika te fabrike, neposredno posle eksplozije i stradanja dvojice zaposlenih preduzeće nabavilo protivpožarna odela za radnike. Takođe tvrde da do tada nisu imali nikakvu posebnu zaštitnu opremu nego platnene radničke kombinezone i pamučne majice. Većina njih, koji su izneli ovakva svedočenja, su u međuvremenu dobili otkaz.
Ipak, slučaj će, nažalost, ostati zapamćen u srpskoj javnosti možda i najviše po mukotrpnoj borbi porodice Milivojević. Ostaće, barem nekima, urezana slika Milovana Milivojevića, oca preminulog mladića, koji tokom prvog ročišta izgovara: „Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera“. Ove reči izgovorene su 2019., tokom prvog suđenja gorepomenutim rukovodiocima fabrike. Iste su bile upućene grupi radnika, koji su radili u istoj fabrici gde su izgubljena dva života, a koji su se tom prilikom okupili oko suda kako bi pružili podršku – ne porodici nastradalog, već njihovim šefovima.
Pre tog nemilog događaja, odnosno sramote, Aleksandar Vučić je, pred kamerama, poručio ocu nastradalog mladića da „njegov sin nije radio na manekenskoj pisti, već u fabrici oružja“. Ukratko, prema predsedniku Srbije je pogibija na radnom mestu, odnosno u fabrikama oružja, normalna stvar.
Skup biznis, cena sitnica: ljudski život
Ono što nije pak normalno je, kada se već priča o fabrikama naoružanja u Srbiji, odnos prema tržištu, iliti gde se sve prodaje – ali i ko. Jer, ova industrija predstavlja jedno od najvažnijih izvoznih aduta države, i to prema rečima zvaničnika.
Dok rat u Ukrajini i dalje traje, a Izrael pokreće ratove, ali i genocid, širom Bliskog istoka, vlasti u Srbiji insistiraju na dodatnim ulaganjima u namensku industriju, je je po njima ista „motor razvoja domaće privrede“.
„U svetu vlada pomama za oružjem, možemo da prodamo sve što napravimo“, izjavio je svojevremeno Vučić. Takođe će kasnije dodati kako „niko više i ne pita za cenu“ pri nabavci oružja.
Međutim, ono što ostaje pitanje je ne samo kome se sve to oružje prodaje, već i ko s njime trguje. Prema pisanju brojnih istraživačkih medija u Srbiji, ime koje se, i prečesto, spominje u tzv. dilovima oko naoružanja je – Slobodan Tešić. Naime, prema pisanju medija Tešić je zaslužan za to da, preko svojih ličnih kompanija, izvozi oružje i municiju koju proizvede namenska industrija u Srbiji, a na mestima za koje sama država ne bi to smela. Time se javlja dvojaki problem.
Prvi, vojna industrija ne ostvaruje profit, jer dobar deo istog ide u džep dotičnog biznismena. Tako su, prema pisanju Radara, finansijski rezultati Odbrambene industrije Srbije za 2020, 2021. i 2022. bili katastrofalni. S druge strane, ispostaviće se da je, za taj period, Tešić prihodovao enormne količine novca.
Drugi, možda još i bitniji, takva poslovanja stavljaju državu u nezgodan položaj. Iako se trgovina, barem dobrim delom, odvija preko posrednika, Srbija jeste potpisnica Ugovora o trgovini oružjem, sa još 115 članica Ujedinjenih nacija. Iste ne bi smele da izvoze oružje u konfliktna područja. Toga se Srbija, očigledno, ne pridržava – ruku na srce, nije jedina. Ipak, konsekvence mogu biti enormne.
Podsetimo, nedavno je preneta vest da je spoljna obaveštajna služba Ruske Federacije (SVR) optužila srpsku vojnu industriju da, uprkos zvanično proklamovanoj neutralnosti Beograda, isporučuje municiju Ukrajini i time, kako navode, „puca Rusiji u leđa“. Vučić je svega prošle nedelje izjavio kako Srbija jedina izvozi oružje Izraelu. Zbog te izjave je juče organizovan protest od strane studenata i građana. Nije teško zamisliti scenario, makar i za 50 godina, da se zvaničnom Tel Avivu sudi za genocid, a da Beograd bude deo te iste optužnice.
Pravda: Uglavnom nedostižna
Zgodno je napomenuti da je Tešić, između ostalog, bio i na Interpolovoj poternici, te su 2021. vlasti u Tunisu izdale nalog za njegovo hapšenje. Pored toga, trgovac oružjem blizak vlasti se takođe nalazi pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije – koje ga, očigledno, ne koče u poslovanju.
I kako pravda ne uspeva da sustigne Tešića i njemu slične, takođe je, barem prema dosad prikazanom, nedostižna i za poginule u namenskoj industriji Srbije. Jer, većina nabrojanih slučajeva ni ne stigne do suda. Pritisci, što na očevidce i porodice, što na sudije i tužioce, je ogroman. Ipak, kao i kod priče o Grmeču, radi se trenutno o industriji od državnog značaja – uzimajući to u obzir, službe bezbednosti, možda, i tu imaju rasprostranjene pipke. Naposletku, može se reći da kod većina nabrojanih nesreća javnost ostane uskraćena za informacije, odnosno, kolokvijalno rečeno, bude nalapljena etiketa „državna tajna“.
Kada se pogleda u retrospektivi, neki, poput Milivojevića i porodica nastradalih u Grmeču, potraže pravdu, makar i van granice sopstvene države. Većina bude nema – verovatno ućutkana. Ali, da tragedija bude još veća, ne bude ni pomena i obeležavanja smrti nastradalih, samo tiho klizanje u zaborav.
