Ko je kriv za nacifašističke zločine? Politika, istorijski revizionizam i stradanje civila u Drugom svetskom ratu, II deo

Prvi deo teksta možete pročitati na ovom linku.

Da li su četnički vođe bili zahvalni partizanima što vode borbu i za njihove živote?

Ni najmanje. Vodili su ogorčenu borbu protiv partizana za račun svojih neprijatelja. Jedini princip koji ih je vodio bio je egoizam: davanje prvenstva svojoj lokalnoj i privremenoj koristi nad zajedničkom sudbinom. Naravno, ne treba zanemariti ni elemenat klasne borbe, ili kako to mnogi revizionisti insistiraju „građanskog rata“ unutar oslobodilačkog rata. Jasno je da su četničko rukovodstvo okupljeno oko Draže Mihailovića, sastavljeno pretežno od antikomunizmom i kleronacionalizmom zadojenih viših oficira, kao i lokalne vrhuške poglavito iz redova predratne seoske vlastele i gradske buržoazije bili prestravljeni snagom i uticajem njihovih zakletih političkih neprijatelja komunista, koji su i pored dvodecenijskog državnog terora i propagande uspeli da prežive, ojačaju i uspešno artikulišu razloge i motive za otporom većine stanovništva. Nastala je borba između povrata i nepovrata na staro i u toj borbi fašizam je bio prirodni saveznik reakcionarnim, konzervativnim ali i kvazi-revolucionarnim, kvazi-odmetničkim snagama.

Verovatno najgnusniji element u toj priči je učestvovanje četnika u „operacijama čišćenja“. Nemačka komanda je upotrebila četnike za neke zadatke tokom ofanzive na Kozari.¹

Inače, tragedija u tragediji stradanja naroda i boraca Kozare sastoji se u tome što nije bila neizbežna. Samo mesec ili dva kasnije ona verovatno više ne bi bila moguća.

Nemačke snage u Jugoslaviji su u tom periodu bile na minimumu. Za okupaciju Jugoslavije nemačka komanda je početkom leta predvidela četiri posadne divizije koje su bile nepotpunog sastava i nisu bile predviđene za borbena dejstva. Od te četiri divizije, tri su predviđene za okupaciju Srbije, dok je jedna razmeštena na teritoriji NDH. Tokom borbi sa ustanicima u Srbiji, Nemci su bili prinuđeni da nauštrb operacija na Istočnom frontu dovedu i dve kompletne borbene divizije. Međutim, ove divizije su nakon oseke ustanka u Srbiji u januaru i februaru 1942. transportovane na Istočni front, dok su snage u Jugoslaviji uglavnom svedene na simbolični nivo iz leta 1941. Za operaciju čišćenja Kozare, nemačka komanda uspela je izdvojiti snage iz sastava 714. divizije dovedene iz Srbije, ojačane bataljonom 718. divizije i jednim teritorijalnim (landesšicen) bataljonom, odnosno ukupno manje od 5.000 vojnika. Od snaga NDH za operaciju su angažovali Prvu gorsku diviziju, Drugi gorski zdrug i Banjalučki zdrug uz još neke manje sastave. Međutim, ove snage su za Drugi krajiški odred jačine 3.500 boraca bile sasvim nedovoljne²:

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Kada je 1. hrv. brd. divizija nesmotreno i nepripremljema udarila na tog jakog neprijatelja, na zapadnoj ivici Kozare, raspao se njen front. Dvadeset prvog je 2. hrv. brdska brigada pretrpela novi težak poraz. Dan docnije, 22-og, bacili su se ustanici na severno krilo Hrvata i odbacili i 1. hrv. brd. brigadu preko druma Bos. Dubica — Prijedor na 10 km. jugozapadno od Bos. Dubice. Obuhvaćeni panikom, Hrvati su kao bujica bežali ispred ovog iznenadnog protivnapada neprijatelja. Dva hrv. bataljona izgubila su tom prilikom svu svoju municiju, sve mitraljeze i svu opremu. Samo 1. i 2. hrv. brd. brigada imale su u vremenu od 18—25. juna 235 mrtvih, 183 ranjena, 521 nestalog, 108 konja, 53 laka i 15 teških mitraljeza, 15 minobacača i 3 brd. topa.

Usled toga je nemačka komanda bila primorana da obrazuje novu interventnu grupu sastavljenu od delova 704. i 717. divizije iz Srbije, takođe jačine oko 5.000 ljudi, koja je uvedena u borbu 24. juna u cilju ponovnog zatvaranja obruča. Da bi izvela ovu operaciju, nemačka komanda bila je prisiljena da privuče pola ukupnih efektiva iz cele Jugoslavije, i da angažuje masu najkvalitetnijih jedinica NDH, koje i pored toga nisu imale naročitu borbenu vrednost. Na kraju se operacija pretvorila u borbu iscrpljivanja. Kad su partizani ostali bez municije, bili su prisiljeni na pokušaj proboja po svaku cenu tokom noći 2/3 jula. Deo boraca i deo naroda probio se iz obruča, ali je glavnina ostala unutra. Drugi krajiški odred izgubio je oko 2.000 boraca, a nad stanovništvom Kozare počinjen je namasovniji zločin na teritoriji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu: oko 68.000, odnosno oko polovine stanovnika je deportovano, a od njih je preko 35.000 umrlo, uglavnom u jasenovačkim logorima.³

Nakon slamanja otpora, operacija čišćenja stanovništva trajala je punih mesec dana: tek 6. avgusta nemačka komanda izvestila je da je operacija čišćenja okončana.

Već oko dvadesetog avgusta u Bosansku krajinu su izbile prve jedinice Oprativne grupe brigada Vrhovnog štaba, da bi već 24. avgusta Nemci protiv njih angažovali delove 714. divizije koji su prethodno bili angažovani na Kozari, a mesec dana potom u zahtevnim borbama za Livno i delove 718. divizije. Od tada je nastala brza eskalacija borbi i obostranih snaga, posebno intenzivirana kapitulacijom Italije. Tako je u novembru 1943, prema izlaganju načelnika generalštaba britanske armije generala Bruka na Teheranskoj konferenciji, u Jugoslaviji bila angažovana 21 nemačka divizija⁴. Ili, kako je Čerčil primetio istom prilikom, Titovi partizani drže isto toliko nemačkih divizija u Jugoslaviji koliko i kombinovane Anglo-američke snage u Italiji.⁵

Tako se tragedija Kozare dogodila praktično u poslednji čas – već nekoliko nedelja kasnije više ne bi bila moguća.

U narednim nedeljama došlo je do otimanja nemačkih i italijanskih štabova za raspoložive jedinice NDH: najpre su ih Nemci koristili u borbama za Jajce, da bi ih zatim predali Italijanima za njihov napad na Livno.

To su naravno, jedinice koje bi morale biti angažovane i vezane na drugim mestima, da četnici nisu sklopili ugovore sa njima.

Inače, zanimljivo je primetiti jednu karakteristiku italijanske operacije zauzimanja Livna.

Naime, u revizionističkim krugovima popularizuje se stanovište kako su Italijani bili maltene saveznici, te da su „spasavali srpski narod od ustaša“. Cilj ovih tvrdnji je u stvari opravdanje bliskog savezništva između Italijana i četnika.

Međutim, u stvarnosti stvari stoje drugačije: uopšte uzev, Italijani su ponekad dovodili snage NDH u neugodnu poziciju samo iz jednog razloga: da bi dokazali Pavelićevoj vladi da je nesposobna, te da je zavisna od njih. Italijani su eksploatisali zločine nad Srbima za svoje sitne koristi i međusaveznička nadgornjavanja.

Koliko im je stvarno bilo stalo do Srba, dobro pokazuje njihovo učestvovanje zajedno sa ustašama u operaciji čišćenja Korduna u martu 1942, kao i pomenuti napad na Livno. Operaciju Beta, odnosno akcija ponovnog zauzimanja Livna, italijanska komanda je preduzela sa ciljem da Livno preda na upravu Crnoj legiji. Dakle, založili su se svojim oružjem i svojim životima da Livno, oblast u čijoj su okolini ustaše počinile masovne masakre Srba, ponovo vrate ustašama.

Nije zgoreg napomenuti da su i u ovoj akciji u korist ustaša Italijani upotrebili četnike.⁶

Tako je došao kraj terorizmu velikog stila pod vidom „operacija čišćenja“.

U stvari, Nemci su isplanirali još jednu akciju velikog stila: čišćenje šire oblasti Grmeča u sklopu operacije „Vajs I“ (Weiss). U skladu s tim, pripremljeni su logori za interniranje stanovništva. Prema planu, operacija je počela 20. januara 1943. Dva kraka nemačkog obuhvata trebalo je da se sledećeg dana sastave južno od Grmeča. Međutim, umesto 21. januara, napadni kraci spojili su se tek 7. februara. Tri divizije koje su opkolile Grmeč uspele su da osvoje vrh planine 15. februara. Međutim, Vrhovni štab je jedinice podelio na dve grupe: snage Prvog bosanskog i Prvog hrvatskog korpusa dobile su zadatak da zadržavaju neprijatelja i zabacuju mu se za leđa, dok je Glavna operativna grupa trebalo da iskoristi zadržavanje da nastupi ofanzivno na istok. Otuda je već sutradan nakon osvajanja Grmeča pao Prozor i Drežnica, i partizani su izbili u dolinu Neretve.

To je nateralo nemačku komandu da hitno pristupi prestrojavanju jedinica, i da u žurbi otpočne izvođenje operacija prema Neretvi: Vajs-Mostar i Vajs II. Za razliku od Kozare kad su imali ceo mesec dana na raspolaganju, na Grmeču Nemci nisu imali vremena da se zadrže ni dva dana. Masa naroda je doduše postradala marširajući preko zaleđene planine da izbegnu Nemce: stotine ljudi se smrzlo, stotine zatečenih su postreljani na licu mesta. Ipak, i pored neuporedivo jačih angažovanih snaga, žrtve su bile više desetina puta manje nego na Kozari.

Generalno, najteže civilne žrtve vezane su za period 1941. i prvu polovinu 1942.

Na primer, prema sređenim podacima za kotar Vrginmost na Kordunu, od 6.691 žrtava usmrćenih tokom rata, 6.444 (96,3%) stradalo je u toku prve dve godine, a svega 247 (3,7%) u toku 1943, 1944, i 1945.⁷ Prema istraživanju dr Dragana Cvetkovića, 67,76% žrtava Jasenovca umrlo je u toku 1942. godine.⁸

Iz ovoga se vidi da su najteže žrtve vezane za period kad je NOVJ bila tek u povoju i nije raspolagala dovoljnom udarnom moći da vitalno ugrozi okupatora.

Ipak da li to važi univerzalno? Zar nije Srbija, koja je u vreme najžešćih ustaničkih borbi pretrpela i najteže odmazde nad civilima, dokaz suprotnog?

Stradanje civila u Srbiji

Primer ustanka u Srbiji 1941. često se uzima kao primer neodgovornosti, bezobzirnosti, uzaludnosti i bezuspešnosti partizanske borbe. U saglasju s tim, zvanična Srbija prestala je da obeležava godišnjice partizanske borbe (sa izuzetkom 20. oktobra zbog savezništva sa Rusijom), i umesto toga je uvela obeležavanje 21. oktobra, godišnjice streljanja u Kragujevcu, kao „Dana sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu“.

Do nemačkog napada na Jugoslaviju došlo je iznenada, sticajem okolnosti. ⁹Hitler i nacističko vođstvo bili su usredsređeni na predstojeći rat sa SSSR-om. Za okupaciju SSSR-a razrađivali su detaljne planove o uništenju stanovništva, deportacijama i potčinjavanju u radno ropstvo. Za Jugoslaviju nisu imali razrađene planove, samo prezir zasnovan na maglovitim stavovima nacističke rasne teorije o Slovenima kao podljudima.

Stoga su njihovi stavovi po okupaciji bili improvizovani i zasnivali su se na Hitlerovoj želji da kazni Srbe s jedne strane, i na potrebi da se obezbede od nereda koji bi ometali njihovu istočnu kampanju s druge strane. Srpski narod kažnjen je rasparčavanjem državne teritorije i okupacionom upravom. Direktiva Vrhovne komande Vermahta okupacionim ustanovama u Srbiji nakon toga ograničila se na čisto praktičnu potrebu održavanja reda, mira i eksploatacije svim neophodnim sredstvima i demonstracijom bezobzirne sile u cilju održavanja „autoriteta“ Vermahta u narodu.¹⁰

Komandant Druge armije fon Vajks (Maximilian von Weichs) je već 28. aprila 1941. izdao poznati proglas o streljanju sto talaca u odmazdu za jednog nemačkog vojnika. Ova Vajksova direktiva izgleda da je bila samoinicijativna jer prethodi instrukciji Vrhovne komande¹¹, ali se dobro uklopila u njene opšte stavove. U jeku kampanje protiv SSSR-a, a povodom partizanskih akcija koje su pokrenute na Staljinov poziv, načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta Kajtel (Keitel) izdao je 16. septembra 1941. naređenje o suzbijanju komunističkog ustanka na okupiranim teritorijama, koje predviđa da se za u odmazdu za život jednog nemačkog vojnika ima streljati 50-100 komunista. Ovo je naređenje prošireno 28. septembra i na nacionalističke ustanike.¹²

S obzirom na improvizovani karakter okupacije Srbije, za razliku od Poljske i SSSR gde su unapred pripremljene službe i podeljene nadležnosti, u Srbiji je vladala prilična konfuzija u nadležnostima između armijske komande, okupacione uprave i različitih grana SS, policije i državne bezbednosti, a takođe i predstavnika ministarstva inostranih poslova. Tome treba pridati i kvislinške formacije: žandarmeriju i kasnije Srpsku državnu stražu i Srpski dobrovoljački korpus.

U prvim odmazdama postojala je tendencija da se za izvršenje odmazde zaduži srpska žandarmerija: tako su žandarmi u Čačku 20. jula 1941. pod nemačkim nadzorom streljali 12 uhapšenih, a 28. jula na Bukovima kod Valjeva srpski žandarmi streljali su 81 seljaka pokupljena iz Kosjerića i okolnih sela. U pogledu revizionističke mantre da je to dan kad je „Srbin pucao na Srbina“ treba podsetiti da je i pre 7. jula 1941. i ustaničke akcije Žikice Jovanovića Španca u Beloj Crkvi, srpski žandar delovao protiv i pucao na srpskog borca protiv okupatora.

U cilju odmazde za napad kod Obrenovca Opunomoćeni komandant Srbije Beme (Franz Böhme), naredio je 4. oktobra 342. diviziji da 2.100 talaca koje je divizija već internirala u okolini Šapca, preda službi  načelnika Upravnog štaba vojnog komandanta Srbije Harolda Turnera u svrhu izvršenja odmazde.

Najmasovnije odmazde međutim izvršile su neposredno jedinice Vermahta: 342. divizija tokom oktobra 1941. streljala je preko hiljadu civila seljaka iz Jadra i Rađevine. U Kraljevu su pripadnici 717. divizije od 14. do 20. oktobra streljali preko dve hiljade talaca. U Kragujevcu je 21. oktobra Prvi bataljon 724. pešadijskog puka 704. divizije streljao preko 2.700 talaca.

U skladu sa nacističkim ideološkim izjednačavanjem komunizma sa jevrejstvom, Opunomoćeni komandant Beme odlučio je da se u kvote za odmazdu uključe i već ranije obeleženi i izolovani Jevreji. Tako su tokom jeseni 1941. streljani svi jevrejski muškarci nastanjeni u Srbiji do kojih su nemačke vlasti mogle doći, kao i jevrejske izbeglice iz drugih zemalja.

Prema vojnom istoričaru kapetanu Ernestu Vishauptu, od početka ustaničkog pokreta do 5. XII. 1941. streljano je 11.164 talaca, i još dodatnih 558 u logorima. Ovaj broj od 11.722 streljana uključuje i sve jevrejske muškarce. Tokom proleća 1942. likvidirane su i jevrejske žene i deca internirani u logor Sajmište. Ova poslednja likvidacija formalno se nije računala u odmazde, nego u „konačno rešenje“.

Prema popisu iz 1964, u toku Drugog svetskog rata direktno je usmrćeno 28.035 civila sa teritorije uže Srbije. Smatra se da ovaj popis pokriva svega oko 60% stvarnih žrtava, pa se broj direktno usmrćenih civila može proceniti na oko 45.000. U ovu kategoriju spadaju i četnički i bugarski pokolji, tako da se ukupan broj streljanih civila od strane Nemaca može proceniti na oko 35.000, odnosno oko 0,9% ukupnog stanovništva.

Iako se ovaj broj žrtava teško može upoređivati sa žrtvama civilnog stanovništva u Poljskoj (oko 17% ukupnog stanovništva) ili SSSR-u (13,6% ukupnog stanovništva), nemačke odmazde ostavile su težak utisak, kako na stanovništvo, tako i na četnike i partizane.

Često se poteže pitanje krivice za ova streljanja civila, aludirajući time na partizane.

Na pitanje ko je kriv, odgovor je jasan i nedvosmislen: jedini i isključivi krivac je nacistička zločinačka teroristička politika i vojska i institucije rukovođene tom zločinačkom misijom. Neupitna moralna dužnost svakog ko ima savesti bila je da se suprotstavi tom organizovanom zločinačkom poduhvatu.

Što se tiče povoda koje su nemačke trupe i ustanove koristile za izvršenje odmazdi, oni su prilično ravnomerno raspoređeni: odmazde u Šapcu, Mačvi i Podrinju nastupile su nakon zajedničkog četničko-partizanskog napada na Šabac 22-24. septembra, i kasnijih odbrambenih borbi. Streljanje u Kraljevu izvedeno je povodom takođe zajedničkog četničko-partizanskog napada na Kraljevo 10. i 14-15. oktobra, dok je streljanje u Kragujevcu usledilo povodom borbi i nemačkih gubitaka u borbama protiv četnika i partizana na pravcu prema Gornjem Milanovcu.

U pogledu reakcije na odmazde, stvorena je netačna predstava o tome kako su četnici uzeli u obzir stradanje naroda, te se prestrojili u cilju čuvanja naroda, dok su partizani insistirali na bezobzirnom nastavljanju napada na Nemce u Srbiji.

U stvari, i na partizane su streljanja ostavila jednako težak utisak, pa su se nakon tih odmazdi maksimalno uzdržavali od prepada i zaseda, ograničavajući se na odbrambene borbe.

Ta preovlađujuća predstava o bezobzirnosti partizana predstavlja rezultat pažljivo osmišljene propagande Draže Mihailovića koja je služila za opravdanje povlačenja iz borbe protiv okupatora i otpočinjanja građanskog rata.

Koji su bili pravi razlozi Mihailovićevog zaokreta?

Taj zaokret u stvari i nije bio tako oštar kao što izgleda. Mihailović u stvari ni u jednom trenutku nije ni doneo odluku o stupanju u borbu. Naprotiv, borbeni elan naroda podstaknut partizanskom borbom zahvatio je i četničke snage na terenu i spontano ih uvukao u zajedničku borbu. Nemci su pažljivo pratili ove nijanse i primetili su znatno veću početnu uzdržanost Mihailovićevih pristalica. Međutim, kad je na kraju ipak došlo do borbi i gubitaka, Nemci su odlučili da im je ispod časti da se bave ovim nijansama, pa su i Mihailovića proglasili za neprijatelja. Tome su naročito doprineli njegovi, inače neiskreni, ugovori s partizanima, i dolazak savezničke misije u njegov štab.

Osnovne pretpostavke Mihailovićeve analize situacije mogle bi se formulisati ovako:

1. Uverenje o konačnoj pobedi Saveznika.

2. Teza o beznačajnosti. Prema tom shvatanju, ishod rata odlučiće velike sile, a događaji u Srbiji i Jugoslaviji ne mogu ni na koji način uticati na ishod. Ova teza opravdavala je svaku vrstu „taktiziranja“ sa neprijateljem, s obzirom na to da to ništa ne može pokvariti.

3. Srpski nacionalizam – uverenje o izdajničkom karakteru drugih naroda, pothranjeno političkim sporovima pre rata, događajima u aprilskom ratu i kasnijim ustaškim pokoljima. Otuda je kao poželjni cilj uzimao „obnovu“ Srbije i Jugoslavije uspostavljanjem nacionalne dominacije etničkim čišćenjem i čišćenjem politikantske korupcije.

4. Pošto je prema (2) borba protiv nacifašizma u krajnjoj liniji nevažna, kao glavni cilj delovanja treba uzeti pripremu za nacionalnu „revoluciju“ (3)

5. U tom smislu, rad tokom rata treba zadržati u okvirima prvenstveno simboličnog neprijateljstva prema Nemcima, i koncentrisati se na stvaranje organizacije koja će u trenutku nemačkog sloma imati snage da preuzme kontrolu i obavi neophodne radnje etničkog i političkog čišćenja.

6. Prema tome, glavni neprijatelj su komunisti koji svojom borbom prete da ga istisnu sa pozicije simbola otpora i vođe oslobodilačkog pokreta.

7. S obzirom da su i Nemcima komunisti glavni neprijatelj, sledi da Mihailović ima zajedničke interese sa Nemcima u periodu dok rat traje.

Ovu tezu o preklapanju interesa Mihailović je izložio nemačkim predstavnicima na pregovorima u Divcima 11. novembra 1941.¹³

Zašto je dakle Mihailović odlučio da obustavi borbu sa Nemcima i napadne partizane 2. novembra 1941?

To je u stvari bila priprema njegovog portfolija za pregovore sa Nemcima. U njegov štab je 25. oktobra stigla saveznička misija čiji šef, kapetan Hadson, mu je preneo uveravanja da će ga Saveznici podržati i promovisati kao vođu i personifikaciju otpora. Da bi ostvario svoj cilj da dođe u dominantnu poziciju prilikom povlačenja Nemaca, trebalo je obaviti još samo dve stvari: ostati živ, i poraziti komuniste.

Zato je povezao te dve stvari, predstavljajući Nemcima kako je u njihovom interesu da njegov pokret opstane i bude jak, kako bi obavio svoj deo zajedničkog interesa uništenja komunista. Naročito je napomenuo Nemcima da je u zajedničkom interesu da saradnja bude diskretna, jer, kako je rekao, srpski narod voli slobodu, pa je Nedić propao jer se otvoreno svrstao uz Nemce. U tom smislu, predstavio je Nemcima kako zajednički interes nalaže da ostanu u formalnom neprijateljstvu, dok na terenu diskretno sarađuju u borbi protiv komunista. Ono što im nije rekao, ali se podrazumevalo, je da bi mu taj položaj omogućio i istovremeno održavanje simbolične saradnje sa Saveznicima.

Doduše, u toj fazi Nemci nisu bili zainteresovani za te komplikovane kombinacije, jer su im bile ispod časti, ali Mihailović nije odustajao. U Srbiji je nakon sloma ustanka uveo sve moguće oblike taktiziranja. U ilegali je zadržao samo štabove uz minimalnu pratnju, dok su delovi legalizovani kao Nedićeve snage trebali da održavaju vezu i obezbeđuju opstanak organizacije na terenu. S obzirom na činjenicu da su partizanski odredi uništeni ili proterani iz Srbije, mnogo više nije mu ni bilo neophodno. Ipak, napadi i teror nad preostalim ili povremeno improvizovanim ljudstvom i pristalicama partizanskog pokreta nije prestajao, zadobijajući mestimično oblik otvorene fašistoidne policijske diktature zastraživanja i uništenja stvarnih ili mogućih političkih protivnika (ubijanja i zastrašivanja u području Čačka, Jagodine, Smedereva, Mijajlove jame itd), kao što se vidi čak i iz svedočenja pristalica četničkog pokreta:

Ubijaju se ljudi nemilice u okolini Beograda, bez saslušanja, bez isleđenja, tako da se narod zgražava. Na svakom koraku čujete: „Poslaću mu crnu trojku“. Pa zar to da da bude naš mač kojim ćemo mi sami sebi odrezati glavu… Jedno je tačno: narod je ozlojeđen, pišti, kuka i škripi zubima.

Mihailović je glavninu svoje antikomunističke akcije preneo na italijansku teritoriju i u Bosnu, gde su mogućnosti za razvoj organizacije u saradnji sa okupatorom i kvislinzima. Sa vojskom fašističke Italije njegove (po nekima antifašističke) snage stupile su u blisku simbiozu, i ponosile se time kako su Italijani nemoćni bez njih, te kako su oni omogućili proterivanje partizana iz Crne Gore i istočne Hercegovine.

Mihailovićevi emisari u Bosni podsticali su istu promenu kursa nacionalističkih snaga u smislu odustajanja od borbe protiv okupatora i NDH, te pronalaženje oblika koegzistencije uz saradnju u borbi protiv partizana. Jedina primedba koju je imao kad je obavešten o ugovorima sa NDH svodila se ne na saradnju sa ustašama, nego na njen javni i formalni karakter, dok je on zastupao model diskrecije. Uvidevši kako se Đujić usaglasio i sa Italijanima i sa NDH, prokomentarisao je kako se Đujić dobro snašao.

Dakle, osnovni zaključak iz navedenog je:

Mihailović nije odustao od borbe protiv okupatora i NDH u cilju čuvanja naroda od represalija, nego u cilju saradnje i zajedničke borbe protiv partizana tj. svog opstanka i dolaska na vlast kao predstavnika starog režima, bez obzira na već programski planirane ili u tekućem ratu izgledne i moguće žrtve.

Na taj način, i on je paradoksalno koristio uspešnost partizanske borbe da bi učvrstio svoj položaj kod okupatora i svoj značaj za njih. Iako se svesrdno borio protiv partizana, njegov položaj bi se posledično urušio da su nekim slučajem oni bili definitivno poraženi. A time bi i narod bio ponovo izložen neograničenim represalijama. Pri tom, ograničenje represalija se, u Mihailovićevom slučaju, zasnivalo upravo na stepenu korisnosti i uslužnosti nacističkoj ratnoj i ekonomskoj politici, jer su četnici praktično bili seoska milicija okupacionog aparata, obezbeđujući red i mir dok su zemlja i narod pustošeni da bi nahranili sve više posustajuću nacističku ratnu mašineriju.

Italijani i NDH su odmah prihvatili njegovu korisnost po svoje ciljeve, dok su Nemci dugo ostali uzdržani. Međutim, tokom 1943, suočeni sa porazima, i Nemci su bili prisiljeni da revidiraju mnoge svoje stavove. U avgustu 1943, zajedno sa velikim pojačanjem vojnih snaga, u Jugoslaviju su došli novi vojni štabovi za vođenje operacija (Komanda Armijske grupe F i Druge oklopne armije), kao i novi civilni opunomoćeni predstavnik Ministarstva inostranih poslova Herman Nojbaher (Hermann Neubacher).

Nojbaher je uvideo logiku Mihailovićevog položaja. Jačanje partizana i vojni porazi činili su Mihailovića sve više zavisnim od Nemaca i njihove vojne snage.¹⁴ Mihailoviću su u jesen 1943. Nemci postali jedina zaštita koja ga obezbeđuje od potpunog uništenja.

Tu je Nojbaher uvideo da se Mihailović može efikasno iskoristiti za mobilizaciju srpskog stanovništva i njegovog korišćenja za nemačke ciljeve¹⁵:

…kad bi se prema Srbima postupalo razumnije, ojačali bi ovaj prostor i time dobili jednu od najjačih pozicija protiv boljševizacije Balkana.

Nakon Nojbahervog dolaska, Mihailovićeva organizacija u Srbiji počela je naglo da jača, i brojno stanje njegovih korpusa značajno je uvećano. Saradnja na zajedničkom suzbijanju prodora jedinica NOVJ u Srbiju dovela je do angažovanja Nemaca u organizovanju i vođenju Mihailovićeve udarne pokretne snage (Četvrte grupe jurišnih korpusa) preko nemačkog izaslanika majora Vajela (Weyel).

Koliko je za Nemce bilo korisna ova promena rečito pokazuje dokument obaveštajnog odeljenja komande Armijske grupe F o „gubicima srpskih jedinica koje se bore zajedno sa nemačkim Vermahtom“ za period od 15. marta do 15. augusta 1944. Ukratko, od ukupno 4.807 gubitaka, 308 otpada na Nedićevce, 541 na Srpski dobrovoljački korpus, a 3.958, odnosno 82,3% na četnike.¹⁶

Ovaj dokument ujedno pokazuje i korisnost Nojbaherove orijentacije, kao i ispravnost Mihailovićeve analize koju je prezentovao Nemcima u Divcima još 1941.

Da bi pospešio svoj projekat eksploatacije srpskog regrutnog potencijala posredstvom Mihailovića, Nojbaher je izdejstvovao konačno povlačenje naređenja o odmazdi nad taocima u razmeri 100 prema 1. Da li to na kraju ipak znači da je na neki način politika kolaboracije urodila plodom u smislu spasavanja stanovništva?

U stvari ne. Slabosti tog rešenja su: borba protiv vlastitih životnih interesa, trpljenje okupacije, eksploatacije i nanošenja uzaludnih žrtava kao i produžavanje rata, a time i produžavanje stradanja civilnog stanovništva.

Mihailović je položio preko 20.000 života kao vojne žrtve u borbi za interese nacizma i fašizma.

U toj borbi, njegove snage su nanele približno jednake ili nešto manje gubitke snagama NOVJ.

Takođe, njegove snage usmrtile su 40-50.000 civila „pogrešne“ narodnosti ili opredeljenja. Njegova borba je na primer znatno olakšala prodor Armijske grupe E kroz Sandžak i istočnu Bosnu od oktobra 1944. do januara 1945. Time je otežan položaj i posredno izazvani gubici snagama NOVJ / JA u Bosni i na Sremskom frontu.

Ukratko, moglo bi se s pravom proceniti da je Mihailovićeva „pametna politika“, „taktiziranje“ i „čuvanje naroda“ izazvala oko sto hiljada žrtava sopstvenom narodu, a za račun nacizma i fašizma.

Taj učinak je uporediv sa učinkom buržoasko-politikantskih šovinističkih i fašistoidnih režima u Mađarskoj i Rumuniji koje su gurnule u smrt preko pola miliona svojih vojnika na istočnom frontu, i to na pogrešnoj strani istorije. Naravno, u svetlu apetita skoro svih evropskih buržoazija da se ratosiljaju „judeo-boljševičke“ nemani i dobiju svoje parče plena u kolonizaciji i Wirtschaftslenkung-izaciji istočnoevropskog rezervnog životno-ekonomskog prostora, može se postaviti pitanje da li je pogrešna strana istorije za čovečanstvo, bila pogrešna i za njih kao klasnu i političku formaciju.

Zaključak

Jedini ispravan stav u slučaju opasnosti za humanističku civilizaciju kakva je pre osamdeset godina bio nacizam, ili kakva je u velikoj meri kapitalizam danas – je zajednička solidarna internacionalna beskompromisna borba sa otvorenim kartama.

U Drugom svetskom ratu na području Jugoslavije, situcija je bila više nego jasna: svako „taktiziranje“ i pokušavanje da se izvuče korist time što će se izvući korist iz tuđeg stradanja, logičkom nužnošću vodilo je u izdaju i uvećanje stradanja. I upravo ta i takva jasnoća potražuje mutljag revizionističkih narativa koji treba da zabašure i opravdaju i ondašnje i današnje nacional-buržoaske političke taktike i strategije manje ili više „javnog“ podvođenja ekonomskih, političkih i kulturnih interesa zemalja i naroda diktatu kapitalističkih sila.

1. Dnevni izveštaj komandujućeg generala u Srbiji za 13. jun 1942, NAW, T501, Roll 248, 000289; Dnevni izveštaj komandujućeg generala u Srbiji za 14. jun 1942, NAW, T501, Roll 248, 000291-2
2. Zbornik dokumenata i podataka NOR-a tom XII, knjiga 2, Vojnoistorijski institut Beograd, Borbe protiv ustaničkog pokreta na području Jugoistoka od juna 1941. do avgusta 1942. godine, prikaz kapetana Ernesta Vishaupta, nemačkog vojnog istoričara pri komandantu oružanih snaga na Jugoistoku, strana, 1113.
3. Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji (1941-1945): radovi sa naučnog skupa održanog na Kozari (Mrakovica) 27. i 28. oktobra 1977, strana 118.
4. World War II inter-Allied Conferrences, SEXTANT CONFERENCE, November-December 1943, Joint History Office, Washingron 2003, strana 529.
5. Isto, strana 385
6. Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941-1945, Knjiga 1, Vojni istoriski Institut Jugoslovenske narodne armije, 1957, strana 278.
7. Baić, Dušan, navedeno delo, strana 273
8. Cvetković, Dragan, navedeno delo, strana 160.
9. Na primer, Bogdan Krizman, navedeno delo, strana 49.
10. Manošek, navedeno delo, strana 41.
11. Trials Of War Criminals Before The Nuernberg Military Tribunals,Volume XI, United States Government Printing Office, Washington 1950 – strana 801
12. Manošek, navedeno delo, strana 92.
13. NAW, T311, roll 1457, frames 1314—1329.
14. Procena komandanta Jugoistoka feldmaršala Vajksa od 1. novembra 1943. vojno-političke situacije na području Jugoslavije krajem oktobra 1943. godine, NAW, T-313, roll 189, frames 7449011-24.
15. Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan Službeni list SCG. Beograd 2004, strana 128
16. NAW, T311, roll 195, frame 968.