Analiza FCD i OHCHR pokazala je da se stanje radnih prava u Srbiji drastično pogoršalo tokom nedavnog vanrednog stanja proglašenog zbog epidemije COVID-19. Šta treba menjati da nam se taj scenario ne bi ponovo dogodio?
Fondacija Centar za demokratiju (FCD) i Kancelarija za ljudska prava Ujedinjenih nacija objavili su analizu uticaja epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji, čiji su autori Sarita Bradaš, Mario Reljanović i Ivan Sekulović. U poređenju s vanrednim stanjem proglašenim 2003. i 2014. godine, ovogodišnje je imalo dosad najveći uticaj na prava radnica i radnika. Vlada nije obrazlagala svoje odluke kojima je ograničavala ljudska prava, niti je o tome obaveštavala međunarodna tela na propisan način. Sve ovo je ne samo pojačalo osećanje nesigurnosti kod radnica i radnika već ih je stavilo u još ranjiviji položaj u odnosu na poslodavce. O tome najbolje govore izjave predstavnika i predstavnica sindikata objavljene u ovom istraživanju:
U većini slučajeva je od ’dobre volje’ direktora mnogo toga zavisilo: da li će se rad odvijati po smenama, da li će se zdravstveni radnici koji spadaju u kritične kategorije štititi odsustvom, povlačenjem na rad bez kontakta, da li će se i kome odobriti rad od kuće, da li će se odobriti roditelju odsustvo sa rada, itd.
Ko je najgore prošao?
Svi koji su u Srbiji radili tokom vanrednog stanja su doživeli negativan uticaj na svoje, ustavom zajamčeno pravo na rad. Ipak, može se reći da su najgore prošli oni koji su morali da nastave da rade u prostorijama poslodavca. Među njima su najugroženiji bili oni na prvoj liniji, u ustanovama zdravstvene zaštite i ustanovama socijalne zaštite rezidencijalnog tipa, kojima je, direktno ili indirektno, uvedena radna obaveza. Radnice i radnici u zdravstvenoj zaštiti (kojih, prema podacima za 2019, ima ukupno 131.700, među kojima je 100.700 ženâ) bili su izloženi ogromnom riziku da se zaraze usled nedostatka zaštitne opreme (zabeleženi su čak slučajevi naredbe direktora zdravstvenih ustanova o zabrani nošenja zaštitne opreme).
Vlada nije pomogla da se smanji njihova opterećenost poslom usled velikog priliva zaraženih, već je aktivno urušavala njihova prava, kao što je to slučaj sa odlukom kojom je uveden usmeni radni nalog za one koji imaju radnu obavezu.
Zaposleni u sistemu socijalne zaštite doživeli su uvođenje izolacije na svojim radnim mestima u slučaju izbijanja zaraze. Kao da to nije bilo dovoljno, vlada i resorni ministar su im svojim odlukama, kao što je ona o „dobrovoljnom“ 15-dnevnom smenskom radu, faktički uveli prinudni rad. Ugroženi su bili i ostali koji su radili na prvoj liniji – u marketima, apotekama, bankama, gradskoj čistoći, pošti, kurirskim službama, kao i oni u fabrikama i drugim objektima proizvodnje i pružanja usluga. Svi su oni bili ugroženi usled nepoštovanja propisa o bezbednosti i zdravlju na radu, pre svega od strane poslodavaca, ali i klijenata. Poseban problem koji ih je sve pogodio jeste nedostatak javnog prevoza, kao i nepovoljni uslovi zdravstvene bezbednosti u njemu.
Drugu grupu najugroženijih čine oni koji su prešli na režim rada od kuće (takvih je, prema procenama autora analize, moglo biti manje od 15% od ukupnog broja zaposlenih), a istovremeno su morali da obavljaju porodične dužnosti. Vlada nije proaktivno štitila njihovo pravo na povoljne i pravične uslove rada, već je svojim odlukama šturo ponovila odredbe Zakona o radu koje se odnose na rad van prostorija poslodavca. Ne samo da su poslodavci mogli i morali biti obavezani na poštovanje viših standarda, već je to naročito morao biti slučaj sa posebno osetljivim kategorijama, kao što su samohrani roditelji. Recimo, u Crnoj Gori je omogućeno plaćeno odsustvo jednom od roditelja dece do jedanaest godina dok vrtići i škole nisu radili.
U trećoj grupi najugroženijih su radnice i radnici u neformalnoj privredi, kao što su sakupljači sekundarnih sirovina (od kojih više od polovine – 54,5% – radi svakog dana u nedelji). Takođe, najnoviji podaci su pokazali da je tokom vanrednog stanja većina neformalno zaposlenih koji imaju poslodavca ostala bez prihoda, zato što su poslati na neplaćen prinudni odmor (45,2%), ili su ostali bez posla (17,5%). Svi faktori njihove ugroženosti došli su do izražaja sa izbijanjem epidemije – neizvestan radno-pravni status, nedostatak sredstava zaštite na radu, nepostojanje prava iz socijalnog osiguranja, itd. Možda je najteže ipak bilo starijima od 65, odnosno 70 godina, a posebno onima bez penzije koji i dalje moraju da zarađuju za život, jer im je kretanje bilo potpuno zabranjeno.
Inspekcija zatajila, sudovi stali
Inspektorat za rad je za vreme vanrednog stanja sproveo samo 1.572 nadzora, daleko manje nego u redovnim okolnostima, iako su, upravo suprotno, prilike nalagale još intenzivniji nadzor. Nedostatak političke podrške i oslabljeni kapaciteti ovog organa (koji ima za petinu manji broj inspektora u odnosu na period od pre deset godina) došli su do izražaja onda kada je radnicama i radnicima njegova zaštita bila najpotrebnija. To se najbolje videlo u slučaju kompanije „Jura“, protiv čijeg rukovodstva inspekcija nije podnela prekršajnu prijavu, iako je tokom nadzora utvrdila nedostatke.
Radnici i radnice nisu mogli od sudova da zatraže ni zaštitu privremenom merom od, recimo, nezakonitog otkaza ili zlostavljanja na radu, jer je Vlada donela uredbu kojom su zamrznuti neki rokovi za preduzimanje procesnih radnji. Ministarstvo rada delovalo je uglavnom reaktivno, pa je tako aplikacija „E-vodič o pravima zaposlenih“ pokrenuta tek nakon ukidanja vanrednog stanja. Vlada nije zaštitila ni zaposlene koji su se zarazili na radnom mestu, a kojima zbog toga po zakonu sledi „kazna“ u vidu umanjenja naknade zarade na samo 65%, već je samo preporučila poslodavcima da im u tom slučaju obezbede naknadu zarade u visini od 100%. Pozitivno je to što su tokom trajanja vanrednog stanja usvojene izmene četiri posebna kolektivna ugovora za zaposlene u državnoj upravi, kojima je omogućena ova visina naknade zarade.
S druge strane, Vlada je izdašno pomogla poslodavce i privredu uopšte. Pritom, nije vodila računa o tome da će njene mere faktički diskriminisati najslabije, a to su mala i srednja preduzeća, kao i sektore turizma i ugostiteljstva kojima je bila potrebna dodatna podrška za očuvanje radnih mesta. Pored toga, uslov da poslodavci ne smeju da otpuste više od 10% zaposlenih na neodređeno vreme da bi primili pomoć doveo je do nejednakog tretmana zaposlenih na određeno vreme i onih koji rade van radnog odnosa. Ovakve mere i ne treba da čude jer prilikom njihovog smišljanja nisu konsultovani sindikati, za razliku od poslodavaca. Socijalno-ekonomski savet je odbio zahtev UGS „Nezavisnost“ da se poslodavcima otežaju kolektivna otpuštanja za vreme vanrednog stanja. Zbog svega toga sindikati ocenjuju da je prostor za njihovo delovanje dodatno sužen tokom trajanja vanrednog stanja, o čemu najbolje govori slučaj hapšenja člana sindikata u fabrici „Jura“ u Nišu.
Šta hitno, a šta postepeno menjati?
Mnogo toga treba učiniti da nam se ne bi ponovio slom radnih prava koji se dogodio tokom minulog vanrednog stanja. Preporuke autora analize obuhvataju hitne mere, kao i kratkoročne i srednjoročne mere. Kada je reč o ovim prvima, preporučeno je da se zakonski drugačije uredi radna obaveza tokom vanrednog stanja, npr. usvajanjem posebnog zakona ili izmenom i dopunom Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. U svakom slučaju, ministarstvo za rad bi moralo da predloži odredbe kojima će biti propisano kako da obveznici radne obaveze ostvare svoja radna prava.
Dalje, zakonski bi trebalo bliže urediti rad van prostorija poslodavca, u skladu sa evropskim standardima u toj oblasti. Kao jedno od mogućih novih rešenja predlaže se uvođenje obaveze poslodavaca da u slučaju vanredne situacije ili vanrednog stanja proglašenog zbog epidemije organizuju rad zaposlenih od kuće. U narednom periodu najvažnije je pružiti ciljanu finansijsku pomoć posebno pogođenim kategorijama radnika i radnica, poput onih koji rade u neformalnoj ekonomiji i koji su socijalno ugroženi. Hitno je potrebno obezbediti osnovne životne i higijenske uslove i sredstva zaštite na radu za sakupljače sekundarnih sirovina. Na kraju, trebalo bi napraviti poseban fond robnih rezervi medicinskog i zaštitnog materijala i opreme kako bi se zaštitila bezbednost i zdravlje na radu svih radnica i radnika.
Na kratak i srednji rok trebalo bi sakupljačima sekundarnih sirovina obezbediti alternativne načine formalnog obavljanja poslova, kako bi uživali sva prava iz socijalnog osiguranja i socijalne zaštite. Neophodno bi bilo da se pripreme nacionalne i lokalne strategije regulisanja javnog prevoza u uslovima proglašene epidemije. Trebalo bi dodatno zaštititi prava radnica i radnika u sistemu socijalne zaštite, s obzirom na to da mnogi od njih rade van radnog odnosa i na slabo plaćenim poslovima.
Zakonski bi trebalo urediti slučaj zaraze na radnom mestu i propisati obavezu poslodavca da omoguće da zaposleni imaju pravo na punu naknadu zarade ukoliko se to dogodi. Zakon o radu bi trebalo izmeniti i da bi se otežalo otkazivanje ugovora o radu u slučaju nastanka viška zaposlenih tokom vanrednog stanja. Na kraju, s obzirom na to da ništa od primene radnih standarda nije moguće bez nezavisnih i osposobljenih inspekcijskih organa, preporučuje se i jačanje kapaciteta Inspektorata za rad.
