Pre tačno 80 godina završio se Drugi svetski rat, najsuroviji oružani sukob u istoriji čovečanstva. Bio je to šestogodišnji totalni rat u kojem su učestvovali i vojnici i civili, podeljeni na dva vojna saveza – Sile Osovine i Saveznike. Imperijalističke i militarističke težnje nacističke Nemačke, fašističke Italije i Japanskog carstva doprinele su da statistika ljudskih žrtava postane zastrašujuća: procenjuje se da je stradalo između 70 i 85 miliona ljudi, pri čemu su više od polovine činile civilne žrtve. Na te brojeve uticali su nacifašističko istrebljivanje porobljenih naroda i masovna upotreba avijacije, raketnog i nuklearnog oružja.
Kao odgovor na zavojevačku ratnu politiku Sila Osovine pojavili su se različiti pokreti otpora širom okupirane Evrope. Pored toga, postojao je antinacistički pokret u Nemačkoj, dok je u Italiji Komitet nacionalnog oslobođenja (Comitato di Liberazione Nazionale) rukovodio borbom protiv fašista. U ovom tekstu ćemo na primeru nekih zemalja videti na koje načine se pružao otpor nacizmu i fašizmu, sa posebnim naglaskom na mlade ljude.
Otpor u srcu nacizma
Vođa Nacističke partije (NSDAP) Adolf Hitler je tokom 1933. godine uništio opoziciju oličenu u Komunističkoj (KPD) i Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD), zakonski zabranivši njihov rad i otvorivši koncentracione logore u koje su odvedeni njihovi članovi. Sa izbijanjem rata je rastao otpor Hitlerovoj diktaturi, ali treba imati na umu da nikada nije bio formiran jedinstveni pokret. Samo nekoliko politički i ideološki šarolikih organizacija i pojedinaca borilo se protiv nacizma, mahom šireći propagandu. U takvim okolnostima, jedina snaga koja je mogla da svrgne Hitlera sa vlasti bila je vojska, ali ona u tome nije uspela, premda su neki oficiri na različite načine pokušavali da ubiju firera.
Nemačka omladina je takođe pružala otpor nacističkoj indoktrinaciji, propagandi i teroru nad političkim neistomišljenicima. U tom smislu je postojalo nekoliko grupa i organizacija, a mi ćemo pomenuti tri. Prva grupa se zvala „Runolist pirati“ (Edelweißpiraten) i ona je nastala u zapadnom delu Nemačke krajem tridesetih godina. Sastojala se od mladih ljudi koji su imali između 14 i 17 godina, a koji su izbegli da se pridruže Hitlerjugendu (Hitlerovoj omladini), ne želeći da budu podvrgnuti indoktrinaciji.
Grupu su pretežno činili muški članovi koji su nosili cvet runolista kao bedž i družili su se sa devojkama, na taj način se izrugujući strogoj podeli nacističkog omladinskog pokreta na Hitlerjugend i na Savez nemačkih devojaka (Bund Deutscher Mädel). Pored okupljanja na ulicama, „Runolist pirati“ su se bavili planinarenjem i kampovanjem, prkoseći ograničenjima slobodnog kretanja.
Iako je isprva njihova kritika nacista bila uglavnom estetske prirode, vremenom su „Pirati“ prerasli u ozbiljniju opoziciju Hitleru, pa su pomagali odbeglim Jevrejima, ratnim zarobljenicima i dezerterima iz nemačke armije. Ispisivali su antinacističke slogane po zidovima, a neki od njih su počeli da sakupljaju savezničke propagandne letke i da ih ubacuju u poštanske sandučiće. Takođe, članovi kelnskog ogranka „Pirata“ su ubili lokalnog šefa Gestapoa 1944. godine. Režim je na to odgovarao primenom različitih represivnih mera, od kojih je smrtna kazna bila najčešća, pa su tako vođe kelnskih „Pirata“ bile javno obešene u novembru 1944. godine.
Veoma slično „Piratima“ delovala je „Savezna omladina“ (Bündische Jugend), odnosno „Lajpciške bande“ (Leipziger Meuten) – kako ih je nazvao Gestapo – od 1937. do 1939. godine. Članovi tih grupa pripadali su radničkoj klasi, bili su komunistički orijentisani i radili su u fabrikama, prodavnicama ili kao šegrti. Prema podacima Gestapoa, oko 1.500 adolescenata u Lajpcigu bilo je uključeno u grupe, a trećinu članstva činile su devojke. Oni su se fizički obračunavali sa članovima Hitlerjugenda i delili su antinacističke letke po gradu. No, nacisti su razbili te grupe 1939. godine masovnim hapšenjima i zatvaranjima u različite kazneno-popravne ustanove.
Svakako najpoznatija organizacija koja se borila protiv nacizma bila je „Bela ruža“ (Weiße Rose) i nju su činili dobrostojeći studenti Univerziteta u Minhenu. „Bela ruža“ je nastala 1942. godine, a kao osnivači organizacije navode se studenti medicine Hans Šol (Hans Scholl) i Aleksandar Šmorel (Alexander Schmorell). Njima su se priključile kolege Kristof Probst (Christoph Probst) i Vili Graf (Willi Graf), kao i profesor filozofije i muzikologije Kurt Huber. Nešto kasnije, Hansova mlađa sestra Sofi (Sophie Scholl) postala je ključna aktivistkinja „Bele ruže“. Zanimljivo je da su neki aktivisti bili oduševljeni članovi Hitlerjugenda, a Sofi se ponosila svojim članstvom u Savezu nemačkih devojaka. Studenti su uz to služili vojsku na frontu tokom pauze između semestara, dok je profesor Huber bio član NSDAP-a.
Međutim, Nemačka u kojoj su živeli nije bila po njihovoj meri – do njih su dopirale vesti o zverstvima Aušvica i porazima Vermahta na Istočnom frontu. Za razliku od drugih antinacističkih omladinskih grupa, „Bela ruža“ je propagirala nenasilne metode i delovala je kao intelektualna opozicija Hitlerovom režimu. Oni su vodili borbu tako što su pisali i delili letke (ukupno su odštampali šest) u kojima su, između ostalog, pozivali građane da pruže otpor Hitleru, osuđivali su ubistvo Jevreja i zahtevali su okončanje rata. Ipak, delatnost „Bele ruže“ završena je hapšenjem aktivista 18. februara 1943. godine od strane Gestapoa. Četiri dana nakon hapšenja, 22. februara, Hans Šol, Sofi Šol i Kristof Probst osuđeni su na smrt giljotiniranjem. „Bela ruža“ je danas jedan od simbola otpora nacizmu u Nemačkoj, mnoge škole i ulice su nazvane po Hansu i Sofi Šol, a podignuto je i nekoliko spomenika.
Varšavski ustanak
Godine 1944. Poljska se nalazila pod petogodišnjom nemačkom okupacijom. Domovinska armija (Armia Krajowa) – najveći poljski pokret otpora u Drugom svetskom ratu – na zahtev izbegličke vlade u Londonu planirala je da podigne ustanak kako bi se Varšava oslobodila od Nemaca. Komandant Domovinske armije, general Tadeuš Bor-Komorovski (Tadeusz Bór-Komorowski), izdao je naređenje 1. avgusta svojim borcima da pucaju na nemačke vojnike.
Približno 45.000 pripadnika Domovinske armije u Varšavi pod komandom pukovnika Antonija Hrušćela (Antoni Chruściel) „Montera“ pridružilo se borbi. Njih je podržalo 2.500 vojnika iz drugih pokreta otpora, kao što su Nacionalne oružane snage (Narodowe Siły Zbrojne) i komunistička Narodna armija (Armia Ludowa). Nasuprot poljskim snagama našlo se isprva oko 13.000 nemačkih vojnika u Varšavi, ali je intervencijom rajhsfirera SS-a Hajnriha Himlera (Heinrich Himmler) povećan broj vojnika na 21.500.
Poljaci su na samom početku ustanka izvojevali pobedu na varšavskim ulicama, pa su tako osvojili glavnu poštu, električnu centralu i instalacije za prečišćavanje vode u vodovodu. Najveće uspehe su ostvarili u centru grada, ali su glavna nemačka uporišta i dalje bila aktivna. Razlog zašto su poljski ustanici u početnoj fazi ustanka uspešno potiskivali nemačke trupe ležao je u visokom stepenu borbenog morala, kao i očekivanju da će u grad ući sovjetska Crvena armija. Ispostavilo se da su nade bile uzaludne, te su nemačke snage imale vremena da se pregrupišu, dobiju pojačanja i da uguše ustanak.
U redovima Domovinske armije borila su se i deca između 11 i 18 godina. Ona su u prvom redu služila kao kuriri, dostavljajući izveštaje i noseći lekove, hranu, municiju i oružje. Pored toga, bila su opremljena ručnim bombama, Molotovljevim koktelima, a povremeno i vatrenim oružjem. Većina dečaka i devojčica koji su učestvovali u Varšavskom ustanku bili su članovi Sivih redova (Szare Szeregi), podzemnog paravojnog krila Poljskog izviđačkog saveza (Związek Harcerstwa Polskiego). Mlađi članovi Poljskog izviđačkog saveza su bili zaduženi za dostavljanje izveštaja i za prenos municije i lekova kroz lavirint kanalizacije koji je povezivao grad pod zemljom, zbog čega su nazvani „kanalizacioni pacovi“.
Uprkos velikoj požrtvovanosti, poljski ustanici nisu dobili veliku pomoć spolja. Zato su Nemci uspevali da povrate kontrolu nad većim delovima Varšave i da uz to počine brojne ratne zločine (masakr u varšavskom predgrađu Vola – pobijeno je između 40.000 i 50.000 ljudi). Presudni trenutak ustanka dogodio se 2. septembra, kada su ustanici ostali bez municije i zaliha i odlučili da predaju Stari grad nemačkim trupama i da se povuku kroz kanalizaciju. Do kraja septembra, nemačke trupe su sistematski i do temelja uništavale delove Varšave. Konačno, centar grada pao je u nemačke ruke 2. oktobra, te je ustanak koji je trajao 63 dana bio okončan. Poljski ustanici imali su 18.000 poginulih i 25.000 ranjenih vojnika, kao i preko 250.000 civila. Na drugoj strani, Nemci su imali 9.000 ranjenih i 17.000 poginulih.
Nije poznato koliko je mladih ljudi aktivno učestvovalo u Varšavskom ustanku, ali se zna da je više od 1.000 njih nakon kapitulacije 2. oktobra poslato u logor za ratne zarobljenike u Lamsdorfu (danas Lambinovice u Poljskoj). U znak sećanja na decu koja su poginula u Varšavskom ustanku, podignut je Spomenik malom ustaniku 1983. godine. Autor je vajar Ježi Jarnuškjevič (Jerzy Jarnuszkiewicz).
Sovjetska mladost
Operacijom „Barbarosa“, odnosno napadom Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, započeo je najkrvaviji i najsuroviji pohod u istoriji čovečanstva. Hitler je želeo da uništi „jevrejski boljševizam“, pa zato sovjetski građani nisu mogli da igraju pasivnu ulogu u ovom sukobu. Suštinski gledano, nije se radilo samo o odbrani zemlje, nego je u pitanju bila i borba za opstanak.
Crvena armija se u roku od pola godine udvostručila na 9,5 miliona vojnika. Uz konvencionalnu regrutaciju, sovjetski vođa Josif Visarionovič Staljin je 1941. godine osnovao svoju Narodnu miliciju (Народное ополчение), organizaciju preko koje su civili brzo usmeravani na front. Pored toga, formirane su i partizanske jedinice koje su izvodile gerilske akcije protiv neprijatelja.
U Velikom otadžbinskom ratu, kako se u današnjoj Rusiji najčešće naziva rat Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke i njenih saveznika, učestvovala su i deca i mladi ljudi. U tome je ključnu ulogu igrala sovjetska omladinska organizacija Komsomol, koja je regrutovala skoro 60.000 članova u Narodnu miliciju ili Crvenu armiju u prvoj nedelji rata. Pošto su vojno sposobni ljudi bili regrutovani u Crvenu armiju, mladi ljudi su mahom odlazili u partizane, jer su bili spremniji za gerilski oblik ratovanja. Zapisi Komsomola pokazuju da se od novembra 1941. do aprila 1943. godine 520.000 mladih priključilo partizanima, od čega su 43% činile devojke. Njihov doprinos u borbi protiv nemačkih jedinica je nemerljiv – ometali su neprijateljsko napredovanje i tako održavali visok stepen borbenog morala na frontu.
Sovjetska omladina se nije borila samo u partizanskim jedinicama. Iako sovjetske vlasti nikada nisu nameravale da angažuju decu u Crvenoj armiji, određeni činioci su uticali na promenu takve politike. Nakon poraza kod Staljingrada i Kurska 1943. godine, nemačke snage su počele da se povlače, pri čemu su ajnzacgrupe i SS brigade činile masovna ubistva i uništavale sela. Deca su tako ostala bez roditelja i krova nad glavom, pa nisu imala mnogo izbora osim da se pridruže Crvenoj armiji. Najdrastičniji primer u tom pogledu bio je šestogodišnji Sergej Andrejevič Aljoškov, ujedno i najmlađi borac u Drugom svetskom ratu. Mali Serjoža bio je odlikovan Medaljom za borbene zasluge nakon bitke kod Staljingrada 1943. godine.
Beloruska nobelovka Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič je u knjizi Poslednji svedoci zabeležila svedočanstva dece koja su preživela Drugi svetski rat na tlu Sovjetskog Saveza. Između ostalog, u knjizi se nalazi i sećanje sportskog trenera Vasje Sigaljova-Knjazjeva koji se, slično Serjoži Aljoškovu, kao šestogodišnjak pridružio Crvenoj armiji, boreći se u bitkama kod Kenigsberga i Berlina 1945. godine, za šta je bio odlikovan: „Završio se rat, meni su uručili tri medalje: ’Za osvajanje Kenigsberga’, ’Za osvajanje Berlina’, ’Za pobedu nad Nemačkom’. Naša jedinica vratila se u Žitkoviče gde smo čistili polja od mina.“
Po šumama, gorama i gradovima
Posle početka Operacije „Barbarosa“, u Beogradu je 4. jula 1941. godine održana sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ) na kojoj je doneta odluka o podizanju opšteg narodnog ustanka. U tom periodu KPJ je, prema nekim procenama, imala oko 12.000 članova, a Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) oko 30.000. Uloga SKOJ-a u Narodnooslobodilačkoj borbi bila je veoma značajna, pre svega u pogledu mobilizacije progresivno nastrojenih mladih ljudi.
Kako su se ratne operacije dalje odvijale na prostoru okupirane Jugoslavije, tako je rastao i broj članova SKOJ-a, posebno nakon kapitulacije Italije 1943. godine. Partizanski pokret je jačao pre svega zahvaljujući političko-ideološkom uticaju KPJ i SKOJ-a, kao i podizanjem kulturnog i obrazovnog nivoa među mladim ljudima. Članovi SKOJ-a su bili u prvim borbenim redovima i podneli su velike žrtve, naročito tokom Pete i Sedme neprijateljske ofanzive.
U partizanskim jedinicama su najmlađi borci bili kuriri i imali su zadatak da prenose poruke i naređenja. Imajući u vidu da su okupatorske snage kontrolisale sredstva informisanja i komunikacije, kuriri su morali da se probijaju kroz neprijateljske linije i često su ginuli obavljajući svoju dužnost.
Neki borci su čak i aktivno učestvovali u okršajima sa neprijateljem, poput legendarnog bombaša Boška Buhe, najmlađeg narodnog heroja Jugoslavije. On je poginuo 1943. godine, kada je kamion u kome se nalazio naišao na četničku zasedu, u blizini sela Jabuka kod Prijepolja. Imao je 17 godina.
Osim mladih partizana, svoj doprinos pobedi Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije dale su i mlade partizanke. Imena Lepe Radić, Nade Dimić, Sonje Marinković, Milke Bosnić, Marije Bursać i drugih borkinja su dovoljna ilustracija hrabrosti i beskompromisnosti u borbi za slobodu i stvaranje novog društva.
Vredna pomena je i delatnost komunističkih ilegalaca u okupiranom Beogradu. Oni su izvodili najrazličitije akcije oružanog karaktera, palili su garaže, automobile i kamione i postavljali su bombe. Međutim, te akcije nisu bile naročito uspešne, jer ilegalci nisu imali dovoljno iskustva i bili su veoma mladi. Kako bi razbio njihovu mrežu, okupatorski režim ih je lovio po ulicama i ubacivao je svoje ljude u njihove redove. Često su ih agenti Specijalne policije ili pripadnici Gestapoa hapsili, mučili i ubijali.
Iako su se izlagali velikom riziku, upravo je zahvaljujući ilegalcima radila štamparija CK KPJ, koja je putem biltena, novina i letaka objavljivala različite tekstove, informacije i druge važne podatke, što je bilo veoma korisno za pokret otpora. Ilegalci su takođe spremali i hranu i prali odeću za svoje drugove koji su bili zatočeni u logoru na Banjici. Njima je i mladi skojevac i kasnije slavni glumac Milivoje Mića Tomić nosio pakete. Među ilegalcima su se, između ostalih, nalazili i Zoran Žujović (novinar Politike), Milo Dor (pravo ime Milutin Doroslovac, pisac), Marko Nikezić (društveno-politički radnik SR Srbije) i Vojislav Nanović (reditelj i scenarista). Ne treba zaboraviti ni hrabre sestre Srbijanku i Jovanku Bukumirović koje su streljane u Jajincima 1944. godine.
Ovaj tekst završavamo kratkim odlomkom iz uspomena Vojislava Nanovića na 1941. godinu. On je kao gimnazijalac učestvovao u različitim akcijama ilegalaca i ubio je nemačkog vojnika. Godine 1948. je izašao njegov film Besmrtna mladost, koji govori o podvizima beogradskih ilegalaca, ali je pao u zaborav zbog mnogo popularnijih Otpisanih.
„U tri sata posle podne bili smo ponovo na svojim mestima. Nešto pre četiri stajali smo naslonjeni na jedan zid. U susret nam je dolazio jedan mlad potporučnik esesovac. Sećam ga se dobro. Imao je crvenkastu kosu, nosio je naočare sa debelim crnim okvirom, bio je visok, vitak i lep momak, jedva nešto stariji od nas. Sloba me je upitno pogledao, na šta sam mu ja potvrdno klimnuo glavom. Čvrsto sam stegao dršku revolvera. Esesovac nam se približavao, prošao pored nas, a mi još nismo pucali. Valjda smo čekali jedan na drugoga. Onda sam ja iznenada i za samog sebe viknuo tuđim glasom nešto što je trebalo da bude poziv oficiru. On se uplašeno trgao i okrenuo. Video sam zaprepašćenje i strah u njegovim očima. Odjeknuli su naši prvi pucnji, a Nemac je počeo nekako čudno da se smanjuje. Učinilo mi se da nije pao, nego se nekako razlio po zemlji. Ulica je odjekivala od revolverske paljbe.“
