Bitke na Neretvi i Sutjesci u prvih šest meseci 1943. godine nanele su ozbiljne udarce jugoslovenskim partizanima. Bez obzira na to, u septembru je vrhovni komandant Josip Broz Tito iskoristio kapitulaciju Italije kako bi povećao teritoriju pod svojom kontrolom, pri čemu je porastao i broj partizanskih boraca, koji su bili naoružani zarobljenim italijanskim oružjem. Krajem novembra je u Jajcu, na oslobođenom području Nezavisne Države Hrvatske (NDH), održano i Drugo zasedanje AVNOJ-a, na kojem je Tito proglašen za maršala Jugoslavije.
Međutim, tokom operacija u sklopu Šeste neprijateljske ofanzive, Nemci su nadirali ka području Jajca, što je nateralo Tita da napusti grad 7. januara 1944. godine. Vrhovni štab se smestio u Drvaru, u zapadnom delu Bosne. Tito je boravio u baraci podignutoj na ulazu u Drvarsku pećinu, na desnoj obali reke Unac. On i njegovi saborci su imali i rezervno komandno mesto u Pećini kod Bastaškog vrela, oko šest kilometara zapadno od Drvara. Titov običaj bio je da uveče ide džipom do Pećine, a ujutro do Drvara.
Drvar je takođe bio i centar slobodne teritorije. U njemu se nalazilo sedište Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), AVNOJ-a, Nacionalnog komiteta, savezničkih vojnih misija i drugih ustanova i organa. Uz Vrhovni štab nalazio se Prateći bataljon od tri pešadijske čete, jedna protivavionska četa, eskadron konjice i vod tenkova, što je činilo ukupan broj od oko 350 boraca koji su bili raspoređeni u Drvaru i okolini.
Neprijateljski plan
Nemački vođa Adolf Hitler nije odustao od namere da napadne i uništi Tita i glavninu partizanskih snaga, smatrajući da bi taj potez za nemačku vojsku predstavljao neophodno podizanje borbenog morala. Stoga je naložio da se najpre ispita tačna lokacija Titovog štaba, u čemu su učestvovale tri obaveštajne organizacije. No, među njima se javljalo rivalstvo i konkurencija, pa zato nisu delile podatke koje su prikupile.
Između ostalih, notorni pukovnik SS-a Oto Skorceni (Otto Skorzeny), koji je uspešno rukovodio operacijom spasavanja fašističkog diktatora Benita Musolinija (Mussolini) u septembru 1943. godine, trebalo je da vodi i operaciju hvatanja Tita. Sposobni Hitlerov operativac se usprotivio implementaciji plana, nakon što je posetio Zagreb i otkrio da je operacija kompromitovana nepažnjom nemačkih agenata u NDH.
U Banjaluku je tokom 1943. godine bila prebačena nova specijalna brandenburška jedinica „Kirhner“ (Einheit Kirchner), čiji je zadatak bio da se ukloni Tito. Ipak, ta specijalna jedinica do 15. februara 1944. godine nije uspela da izvede moguće planove za eliminaciju Tita. Zbog toga je nemački zapovednik oružanih snaga na Jugoistoku, feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs (Maximilian von Weichs), odlučio da sprovede operaciju kojom bi se iznenada prodrlo u središte partizanske teritorije Bosanske Krajine, napravila pometnja u rukovodstvu Narodnooslobodilačke vojske (NOV), uhvatio Tito, a snage NOV uništile na tom području.
Već 6. maja, fon Vajhs je naredio generalu Lotaru Renduliću (Lothar Rendulic), koji je komandovao Drugom oklopnom armijom u Vrnjačkoj Banji, da sa svih strana prodre na slobodnu teritoriju prema Drvaru i da se, prema Hitlerovoj inicijativi, „pritisne Titov Vrhovni štab i da se po mogućnosti razbije“. U tu svrhu se razmišljalo o upotrebi 500. SS padobranskog lovačkog bataljona, koji se obučavao na području Kraljeva i Mataruške Banje. Ova jedinica sastojala se od 900 kriminalaca i drugih prestupnika kojima je obećana sloboda ukoliko uspešno izvrše zadatak. Operativno odeljenje Vrhovne komande je 10. maja obavestilo fon Vajhsa da je rajhsfirer SS-a Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) saglasan sa angažovanjem 500. padobranskog lovačkog bataljona. S obzirom da je taj bataljon trebalo da „skoči“ u Drvar, operacija je dobila šifrovani naziv „Rösselsprung“ (Konjićev skok). U skladu sa nazivom operacije, Hitler je računao da će u ovoj šahovskoj partiji pobediti Tita.
Nemci su angažovali i borbene grupe Sedme SS divizije „Prinz Eugen“ i 373. legionarske divizije, kao i druge jedinice od Livna, Jajca, Banjaluke, Prijedora, Bosanskog Novog, Bihaća, Lapca i Knina, uključujući i određene ustaške, četničke i domobranske jedinice. Ukupan broj bio je oko 20.000 vojnika.
Operacija „Konjićev skok“
Uprkos obaveštajnim podacima i zapažanjima Britanaca o mogućem nemačkom vazdušnom desantu, partizani su bili prilično spokojni. Načelnik Vrhovnog štaba Arso Jovanović bio je ubeđen da do napada neće doći, pa je povukao Šestu ličku proletersku brigadu, koja je trebalo da štiti Vrhovni štab. Ubrzo se ispostavilo da je Jovanovićeva odluka bila pogrešna, pošto je Vrhovni štab praktično ostao nezaštićen od desanta.
Čak ni Tito nije bio zabrinut zbog mogućeg napada, te je 24. maja priredio večeru za pripadnike savezničkih vojnih misija, među kojima su bili Rendolf Čerčil (Randolph Churchill), sin Vinstona Čerčila (Winston Churchill) i delegat generala Dvajta D. Ajzenhauera (Dwight D. Eisenhower) Robert Kroford (Robert Crawford). Vrhovni komandant je prenoćio u pećini kako bi sledećeg dana proslavio rođendan sa Edvardom Kardeljem, Aleksandrom Rankovićem, Arsom Jovanovićem, svojom ličnom sekretaricom i nevenčanom suprugom Davorjankom Paunović Zdenkom i drugim prijateljima. Međutim, sačekalo ga je neprijatno iznenađenje.
Dana 25. maja, u 6:35 ujutro, nakon polučasovnog bombardovanja Drvara, spušten je prvi talas vazdušnog desanta, ukupno 730 ljudi. Oni su naišli na otpor jedinica Pratećeg bataljona i drugih boraca. Oko 8 sati je Oficirska škola napala nemačke padobrance, odbacila ih s desne obale Unca i onemogućila bočni napad ka Titovoj pećini. Ipak, Nemci su do 9 sati zauzeli deo Drvara na levoj obali Unca, ali je oko 100 boraca Pratećeg bataljona uporno branilo pećinu.
Dok su se glavnina Pratećeg bataljona i Oficirska škola borile sa desantnim snagama, jedinice Treće brigade Šeste ličke divizije su pojurile ka Drvaru i prešle su u napad. Brigada je u petnaestočasovnoj borbi skoro uništila nemačke padobrance, čime je udarna snaga desanta bila slomljena. Zato se kasnije pevalo: „Kad je bila bitka kod Drvara, Šesta lička spasila maršala“. Takođe je stigao i Drugi bataljon Treće ličke brigade i posle 10 sati preko Trninića brega prešao u napad, čime se povezao desnim krilom sa pitomcima Oficirske škole.
Kako su na napad reagovali Tito i njegovo najbliže okruženje?
Može se reći da su gotovo svi bili veoma iznenađeni i uplašeni. Kada se spustila borbena grupa „Panter“, koja je imala 110 vojnika, krenula je ka groblju sa uverenjem da je Vrhovni štab u blizini. Tu informaciju im je navodno preneo oficir američke obaveštajne službe OSS, pripadnik britanske misije, a zapravo nemački agent. Ipak, kada su shvatili da je lokacija bila pogrešna i da najjači otpor dolazi iz pravca Drvarske pećine, krenuli su da pucaju na Titovo sklonište. U tom trenutku, uspaničeni Tito nije mogao da napusti sklonište.
Na Titovo pitanje da li su se padobranci spustili na vrh brda iznad pećine, borci su mu odgovorili da ne znaju. Zato je odbio savet da se što pre povuče, rekavši da neće izaći pred nemačke mitraljeze. Njegova saputnica Zdenka je napravila pometnju svojom vikom, čime je razotkrila njihov položaj, zbog čega su je borci zamalo ubili. Uz to, Titov nemački ovčar Tigar je neprestano lajao, što je izazivalo Tita da ga upuca pištoljem, ali to se ipak nije dogodilo. Jedini koji je delovao smireno bio je Aleksandar Ranković. On je, zajedno sa Sretenom Žujovićem i Arsom Jovanovićem, odlučio da napusti pećinu i organizuje odbranu.
Prilikom obeležavanja tridesetogodišnjice desanta na Drvar 1974. godine, Ranković je o tome rekao sledeće: „Desant na Drvar nas je iznenadio da je izveden na Titov rođendan, 25. maja. Mi smo ga očekivali nešto ranije. U kritičnoj situaciji po nas u pećini kad je postojala mogućnost da budemo opkoljeni zatražio sam od Tita da izađem iz pećine. Nije mi dozvolio jer se kolebao da donese odluku da izađemo iz pećine. Učinio sam to na svoju odgovornost. Izašao sam sa leve strane pećine nad plato iznad nje. Odatle sam uputio poruke Pratećem bataljonu i Oficirskoj školi u Drvaru da pruže otpor desantu a poslao sam kurira ka Šestoj ličkoj diviziji da što pre stigne u pomoć. Jedna jedrilica je kružila iznad pećine. Postojala je mogućnost da se spusti i onda bi Tito bio opkoljen u pećini. Kad se nije spustila poslao sam Sretena Žujovića da ga ako treba s puškom istera iz pećine. Bio sam glavni organizator borbe protiv desanta a eto mene danas ne pominju kao da tada nisam bio u Drvaru. Kasnije, 1948, Žujoviću je pripisano da je Tita ogovarao kod sandžačkih jedinica da se Tito slabo držao za vreme desanta.“
Odstupanje Vrhovnog štaba
Tokom prvog dana operacije, čitavo poslepodne su se desantne snage uporno branile i postepeno izmicale pred napadima jedinica Treće ličke brigade. U sumrak, Štab brigade je iz rezerve u borbu uveo i Četvrti bataljon na spoju između Prvog i Trećeg bataljona, u pravcu Šobića glavice. Tada je pristigao i Prvi bataljon Treće dalmatinske brigade Devete divizije, koji je zamenio pitomce Oficirske škole i sa jugoistoka prešao u napad na padobrance u Drvaru. Napad je uspešno izveden, pa je neprijatelj, pružajući žestoki otpor, do 21:30 bio sabijen u rejon groblja na Šobića glavici i okružen, gde se održao sve do zore 26. maja. Tada je dalji napad bio obustavljen zbog opasnosti od nemačke avijacije i prodora 92. motorizovanog puka od Bosanskog Petrovca i delova 373. divizije iz pravca Srba.
Istog dana poginule su, između ostalih, dve partizanke – Rada Vranješević i Milka Bosnić. U vreme nemačkog desanta na Drvar, Rada, koja je bila i članica Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije, nalazila se u Okružnom komitetu SKOJ za Drvar, gde je došla po zadatku Okružnog komiteta KPJ za Bosansku Krajinu. Ujutro 25. maja 1944. godine, na njen 26. rođendan, uhvatili su je nemački padobranci. Rada je sprovedena u logor na groblju i posle osmočasovnog mučenja je pokušala da pobegne, ali je ubijena. Godine 1951. Rada Vranješević je proglašena za narodnu heroinu Jugoslavije.
S druge strane, Drvarčanka Milka Bosnić, članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije, učinila je jedno hrabro delo. Naime, dok su se vodile borbe protiv nemačkih padobranaca, jedan partizanski tenk našao se u opasnosti od uništenja. U jednom trenutku, nemački vojnici su na tenk nabacili ćebe, tako da je vozaču bio zaklonjen vidik. Svi članovi posade tenka bili su ranjeni i pred zarobljavanjem. Tom prilikom, pored tenka su prolazili zarobljeni Drvarčani koje su sprovodili nemački vojnici. Među njima je bila i šesnaestogodišnja Milka, koja je iskočila iz kolone zarobljenika, pritrčala tenku i zbacila ćebe. Ranjenom vozaču se ponovo otvorio vidik, pa je pokrenuo tenk i nastavio borbu. To je razbesnelo nemačke vojnike, koji su se okomili na devojčicu i sasekli je bajonetima. Nemci su tada ubili još neke Drvarčane, među kojima i Milkinu majku Jelicu i brata Zdravka. Milka Bosnić je 1974. godine odlikovana Ordenom narodnog heroja Jugoslavije.
Treba pomenuti i sedamnaestogodišnju Gospu Talić koja nije ustuknula pred Nemcima. Kada su je okružili, ona je isprva pomišljala da izvrši samoubistvo, ali nije imala čime. Nemci su je ispitivali o Titu i pećini, ali je Gospa uporno ćutala, čak i pod udarcima kundakom. Iako se govorilo da je Gospa ubijena u Drvaru, ona je zapravo preživela rat (preminula je 1977. godine). Zahvaljujući nemačkom fotografu i danas možemo da se divimo hrabrom i prkosnom držanju mlade partizanke pred neprijateljem.
Šta se u međuvremenu dogodilo sa Titom i Vrhovnim štabom?
Dramatična situacija u pećini je rešena, pošto je doneta odluka da Tito i Vrhovni štab napuste pećinu kroz sporedni izlaz, preko potoka. Kada su Tito i Vrhovni štab izbili na brisani prostor, nemački padobranci su pucali na njih, ali nikoga nisu pogodili. Oni nisu ni znali o kome se radi, iako su nosili Titovu sliku i pitali gde se nalazi. U pećini je do večeri ostao Titov nećak Vlado s arhivom Vrhovnog štaba, kome je poverena direktiva da je spali u slučaju nemačkog približavanja. Ipak, arhiva je natovarena na konje i bila je spasena. Nemci su na kraju morali da se zadovolje Titovom maršalskom uniformom koju su pronašli u partizanskoj krojačkoj radionici.
Mada evakuacija Vrhovnog štaba nije tekla glatko, partizani su primenili ispravnu taktiku. S obzirom da je većina nemačkih jedinica stigla kasnije, manje partizanske snage su se frontalno rasporedile, a veći deo je udarao na neprijateljske bokove i pozadinu. Vrhovni štab se prvo smestio u selo Potoci, istočno od Drvara.
Pošto su Nemci otkrili gde se nalazi, Tito je u pratnji Trećeg bataljona Prve proleterske brigade posle tri dana zadržavanja krenuo 29. maja uveče ka selu Poljicama. Njega je dočekala Treća krajiška proleterska brigada sa zadatkom da štiti kretanje Vrhovnog štaba. Borci su danju i noću pešačili i jahali konje, mada su se u jednom trenutku koristili i železnicom uskog koloseka. Mahom su se držali šume, ali su morali da izlaze i na proplanke i na veće otvorene površine. Nemački avioni su ih u više navrata nadletali i jednom prilikom su gađali Titovu grupu. Tada je granatom ranjen jedan član sovjetske vojne misije, dok je Tito mogao ponovo da doživi sudbinu sa Sutjeske.
Konačno, Vrhovni štab je stigao do Kupreškog polja u noći 3. na 4. jun, gde ih je čekao sovjetski avion tipa „Dakota“. Pilot Aleksandar Sergejevič Šornjikov, koji je upravljao avionom, prebacio je Tita i deo Vrhovnog štaba u Bari. Tito se iz Barija potom premestio na ostrvo Vis, gde se zadržao tri i po meseca.
Značaj desanta na Drvar
Premeštanjem Vrhovnog štaba na ostrvo Vis, kao i izvlačenjem jedinica Prvog proleterskog korpusa sa bojnog polja, operacija „Konjićev skok“ je praktično okončana. Nemci su prestali sa napadima na Osmi korpus, ali su vršili udare na delove Petog korpusa. Sveukupno gledano, rezultati nisu bili nimalo zadovoljavajući.
Kada se govori o gubicima, vredan pomena je podatak da je 500. SS padobranski lovački bataljon bio desetkovan tokom operacije „Konjićev skok“. Ta jedinica je imala 576 mrtvih i 48 ranjenih, a samo 200 vojnika bilo je sposobno za borbu posle prvog dana operacije. Procenjuje se da su Nemci ukupno imali 789 ubijenih, 929 ranjenih i 57 nestalih. Nasuprot tome, Nemci su gubitke partizana procenili na 6240 mrtvih zajedno sa zarobljenima, uključujući i mnogo civilnih žrtava.
Šta je doprinelo neuspehu desanta na Drvar? Pre svega, činjenica da su partizani pružali žestoki otpor u samom gradu i na prilazima Drvaru. Ostali aspekti uključuju već pomenuto odbijanje nemačkih obaveštajnih organizacija da podele ograničene dostupne informacije o Titovoj tačnoj lokaciji, kao i nedostatak plana za vanredne situacije od strane komandanta nemačkih vazdušno-desantnih snaga. Partizani su se još jednom pokazali kao uporni i žilavi borci, koji su po svaku cenu branili svog vrhovnog komandanta Tita.
O značaju desanta na Drvar govore nam dve stvari. Prvo, 1963. godine snimljen je film „Desant na Drvar“ u režiji Fadila Hadžića, koji govori o samom događaju. Glavne uloge tumače Ljubiša Samardžić i Pavle Vuisić. Drugo, četiri godine kasnije, podignut je i Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora u Drvaru. Autori ovog spomenika su dubrovački vajar Marijan Kocković i arhitekta Lujo Šverer. Spomenik je prvi put prikazan javnosti na komemorativnoj ceremoniji 25. maja 1967. godine, a tom događaju je navodno prisustvovalo oko 3000 ljudi. Strukturu spomenika činila su četiri betonska stuba pod oštrim uglom koji se protežu oko 20 metara ka nebu, a koji su sami ukrašeni izvajanim frizovima sa prikazanim scenama iz rata. Zbog svog oblika spomenik je dobio nadimak „četiri kraka“. Nažalost, ovaj monumentalni spomenik je uništen 1996. godine od strane nepoznatih osoba.
Ubedljivu ilustraciju atmosfere koja je vladala tokom operacije „Konjićev skok“ dao je partizanski borac Danilo Popović 1974. godine:
„Pakao Drvara tako je ostao iza nas. Kad smo preko Oštrelja krenuli prema Srbiji… vjerovali smo da je Drvar bio najteža bitka koju smo prošli i da nam sada predstoji predah. Ni slutili nismo da je ’Konjićev skok’ tako dugačak i da će nas pratiti sve do same Srbije. Kao da su pročitali sve naše šifrirane poruke, Nijemci su nam priređivali zasjedu za zasjedom. Pa ipak, prelazili smo brda i rijeke, usiljeno marširali prema Srbiji. Ginuli smo, umirali od tifusa i teških rana i najgore gladovali.“
