Srebrenica je tokom rata bila bošnjačka enklava u Istočnoj Bosni – jedna od tri – koja je u potpunosti bila okružena teritorijama pod kontrolom Vojske Republike Srpske (VRS). Primala je hiljade bošnjačkih izbeglica iz jednostavnog razloga – godine 1993. su je Ujedinjene nacije (UN) proglasile zaštićenom zonom. Ipak, svega mali broj holandskih mirovnih vojnika, lako opremljenih, bio je zadužen da štiti oko 40.000 ljudi u mestu oko kojeg su se godinama vodile borbe.
Dana 11. jula jedinici VRS, zajedno sa srpskom paravojnom formacijom Škorpioni, ušle su u Srebrenicu. Prema brojnim svedočenjima, muškarci i mladići su odvajani od starih, žena i deca koje su autobusima odvezli na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.
U samo nekoliko dana ubijeno je više od 8.000 Bošnjaka, među kojima je na kraju bilo i žena, deca i starijih – sveukupno 8.372 osobe.
U Memorijalnom centru Srebrenica – Potočari će biti obeležena 30. godišnjica. U Potočarima će sutra biti sahranjeni posmrtni ostaci još sedam srebreničkih žrtava, koji su pronađeni na različitim lokacijama. Najmlađe žrtve koje će biti sahranjene su dva mladića koji su imali 19 godina.
Negiranje istorije
Srebrenički genocid je pravno potvrđen presudama Međunarodnog suda pravde, Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Haškog tribunala) i Suda Bosne i Hercegovine. Generalna skupština UN usvojila je u maju prošle godine rezoluciju kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici, i kojom se osuđuju negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca.
Za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge zločine počinjene u Srebrenici u julu 1995. godine, do sada su osuđene 54 osobe, na ukupno 781 godinu zatvora. Neki od njih su odavno na slobodi. S druge strane, na doživotni zatvor je osuđeno pet osoba, među kojima su bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, ratni komandant VRS Ratko Mladić i još tri visokorangirana oficira Vojske Republike Srpske.
Međunarodni sud pravde u Hagu je 2007. presudio da je Vojska Republike Srpske počinila genocid u Srebrenici. Isti sud je Srbiju proglasio odgovornom za nesprečavanje srebreničkog genocida.
Uprkos presudama međunarodnih sudova, političke elite u Srbiji i među Srbima u Bosni i Hercegovini do danas nisu pokazale spremnost da priznaju da je u Srebrenici počinjen genocid.
Evropski parlament je 2009. usvojio Rezoluciju kojom je pozvao zemlje članice EU i Zapadnog Balkana da 11. jul obeležavaju kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici.
Godinu dana kasnije, Skupština Srbije je, na predlog tadašnje vladajuće koalicije predvođene Demokratskom strankom Borisa Tadića, usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Za dokument je, posle žučne rasprave, glasalo 127 od 250 poslanika. Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, koja zločin u Srebrenici kvalifikuje kao genocid – ali sama reč „genocid“ u tekstu Deklaracije nije pomenuta.
Suočavanje s prošlošću
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov na pitanje kako zvanična Srbija 30 godina kasnije gleda na pitanje Srebrenice, za Mašinu ističe da je najbolji pokazatelj ponašanje zvaničnika, odnosno političke elite. S druge strane, dodaje da ko god je u Srbiji priznao da je genocid načinjen, bio je etiketiran kao izdajnik.
„Videli smo predsednika države koji na sednici UN, kada je usvojena rezolucija o Srebrenici, sedi ogrnut zastavom Srbije, i to je sve što treba da znamo. Sve vezano za Srebrenicu i kako se mi danas ponašamo šalje lošu poruku budućim generacijama. Jer, ako se takav narativ od strane i provladinih medija, ali i zvaničnika stalno propagira, onda to postavlja scenu za neke buduće ratove. Poruka je da smo mi jedino bili žrtva“, smatra Popov.
Ipak, on napominje da takva situacija nije karakteristična za Srbiju, već i za ceo region. Popov navodi nedavni primer iz Hrvatske, kada je 500.000 ljudi došlo na koncert Marka Perkovića Tompsona, a gde su se u jednom trenutku mogli videti i ustaški pozdravi.
Ali, Popov podseća da je ovde osnovni problem u tome što je Srbija prihvatila i priznala sud u Hagu. Kako kaže, samim tim i automatski prihvata njegove presude. Takođe, dodaje, rezolucijom iz 2010. godine je takođe indirektno rečeno da je u Srebrenici bio genocid, iako se samo reč u tom dokumentu ne koristi.
„Srbija, barem kao država, je prihvatila genocid u Srebrenici. Problem je što se ta priča zloupotrebljava za zamajavanje javnosti. I opet, ponavljam, to se radi i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Na našem prostoru se nacionalni lideri nameću u nacionalizmu, u optuživanju jednih drugih. Da nije tragično, bilo bi smešno. Sve je to, naposletku, uvreda za zdrav razum“, zaključuje Popov.
Za kraj, Popov ocenjuje da, ukoliko se nastavi sa ovakvim narativima, ceo region se nikada neće suočiti sa sopstvenom prošlošću, te će se ista pitanja postavljati iznova i iznova.
M.B.
